Сегеј Шашков: Арапска буна, или како ради теорија „диригованог хаоса“

Џин на узици, или Провера у пракси теорије „диригованог хаоса“

Конфликт уличног трговца са општинским властима провинцијског туниског градића у децембру прошле године медији су препознали као сигнални конфликт. Масовни немири захватили су Тунис, убрзо се пренели на Египат, а сукоби демонстраната са полицијом, каткада и са армијом, забележени су у Јемену, Ирану, Алжиру, Ираку, Бахреину, Јордану, Кувајту, Либији, Џибутију, Мароку...

Један од најраспрострањенијих аргумената за та дешавања су позивање на сиромашно стање већине становништва, вопијуће раслојавање друштва, „прекомерно“ трајућа ауторитарна владавина, диктаторски стил шефова држава, клановске везе и дивљање корупције. Разуверивши се у способности владара да својим поданицима осигурају прихватљиви животни стандард, протестанти су прешли на политичке захтеве, тражећи смену власти и демократизацију друштва. А даље је профункционисала солидарност арапских народних маса, које су подржале своју браћу и сестре у другим земљама. Аргументи су, чинило се, убедљиви, али ако се дубље проуче, испада да није тако, аргументи се расплињују...

Теза о томе да у основи збивања леже социјално-економски узроци, изазива сумњу из простог разлога, што су немири захватили и земље које се нипошто не могу означити сиромашним. Кувајт, Бахреин, Либија, Тунис, па и Иран, према годишњим приходима по глави становника значајно су испред успешне Бугарске – чланице Европске уније и низа других земаља. Чак је и „сиромашни“ Јемен по том показатељу изнад многих земаља света, поред осталог бивших република СССР Молдавије и Таџикистана (оцена за 2010. годину).

Захтеви за побољшање животног стандарда били су тек повод за анимирање маргиналних слојева на активно деловање, у низу случајева отворено усмерено на смену владајућих режима. База протеста у многим случајевима је скривена, а вектор њихових потеза није тешко променити. Скоро сви они, који данас учествују у погромима и који помамно захтевају смакнуће својих лидера, још јуче су их махнито поздрављали и ликовали при самом помињању њиховог имена. Изузетак су криминалци, који су се са запрепашћујућом лакоћом нашли на слободи и од којих је саздана окосница ударних антивладиних одреда.

Позивање на арапско јединство и солидарност нису одрживи по одређењу. Уједињена Арапска Република распала се убрзо након проглашења, Савез Арапских Република потрајао је још мање, и само на папиру. Либија је ратовала са Египтом и Суданом, НДР Јемен са ЈАР, у Јордану је Палестинцима приређен „црни септембар“. Египат, Саудијска Арабија, Сирија и низ других арапских земаља учествовало је у рату против Ирака 1991. године, зашта су многи арапски војници добили медаље САД – списак би се могао још дуго наставити.

Арапи су толико различити од земље до земље по менталитету, традицијама, историји, култури, чак и по генотипу, да је кудикамо једноставније пронаћи оно мало заједничког, што их и заиста обједињава. Чак се и арапски литерарни језик - нешто што би наизглед требало да буде заједничко за све Арапе - користи ограничено, а у свакодневном животу људи говоре на дијалектима којих има на стотине, и који се међусобно разликују до степена потпуног узајамног неразумевања.

Скреће на себе пажњу чињеница да су садашњи нереди захватили само неке арапске земље (протести у Ирану су у индиректној вези), али не све њих, а „одабране“ су у одређеној доследности по до танчина сличном сценарију. Претпоставке о томе, да су садашња збивања на Арапском Истоку карика у истом ланцу, а да је сам процес био извана испланиран и коoрдиниран, претачу се у уверење ако се упореде чињенице и изанализира примена технологија, остварени резултати и одговори на фундаметално питање: коме је то од користи?

Теоријска основа. Све што се догађа у потпуности се уклапа у разрађену у САД теорију „диригованог хаоса“ (позната такође и као теорија „контролисане нестабилности“), а међу ауторима теорије су трубадур „америчке светске хегемоније“ Збигњев Бжезински, Џин Шарп (аутор књиге „Од диктатуре ка демократији“), Стивен Ман (још 1992. године објавио је у часопису Националног војног колеџа у Вашингтону рад „Теорија хаоса и стратешка мисао“, касније директно умешан у „цветне револуције“ у неким земљама бившег СССР) и други.

На основу теорије створена је доктрина „диригованог хаоса“, чије се основне поставке своде на следеће:

- уједињење у потребном тренутку, и у потребном периоду, разједињених политичких снага, које иступају потив постојеће законите владе;

- подривање уверености лидера земље у своје снаге и лојалност оружаних структура;

- директна дестабилизација ситуације у земљи, стимулисање расположења протеста уз ангажовање криминалних елемената у циљу сејања панике и неповерења у владу;

- организација смене власти путем војне побуне, „демократских“ избора или другим путем.

Морално-правни аспект. У сфери геополитике морал је подређен националним интересима. Што се тиче ратова новог типа – информативних и оних у кибернетичком простору, они и уопште не потпадају под појам агресије, усвојен у међународним нормама. У условима када не постоји јединствено и међународно признато званично одређење „међународни тероризам“, са правног аспекта ништа не спречава да се против истог бори самостално и у разним деловима света, а при том те регионе Вашингтон најчешће воли да одређује самостално, користећи „право јачег“. Технологије „дириговања хаосом“ при том му сасвим добро дођу.

Снаге и средства. 1996. године у САД је формирана председничка комисија за разраду офанзивних планова информативних ратова, а у ЦИА се појавила Група за критичне технологије и Одељење за транснационалне проблеме. Истовремено се активно радило на стварању система који омогућава да се у аутоматском режиму прати комплетна информација на Интернету, укључујући приватну преписку, и да се сумњива саопштења скидају по кључним речима. Један од основних одељака програма било је проналажење кључних алгоритама за откривање интересантних података и генерисање саопштења на арапском језику.

Пентагон је развио послове на датој тематици још и раније, 1990. године, када је у Оружаним снагама (ОС) САД утврђен теренски статут ФМ-100-20, а 1994. године и ФМ-100-23. У априлу 2010. године окончано је формирање специјалне Сајберкоманде у саставу Здружене стратешке команде ОС САД. На чело нове структуре постављен је генерал Кејт Александер, бивши шеф Агенције за националну безбедност (NSA). У октобру 2010. године генерал је објавио да је његова команда у потпуности борбено спремна.

У складу са концепцијом „информативне супериорности“, која је одражена у документу о стратегији развоја ОС САД „Јединствена перспектива - 2020“, супериорност у информативној сфери један је од кључних фактора. Главни задатак нове команде био је у реализацији целовитог спектра информативних и мрежних операција у глобалном сајберпростору свим доступним средствима, користећи напредне информатичке технологије.

У реализацији послова ангажоване су и недржавне компаније. У јуну 2009. године команда специјалних операција САД је склопила уговор са компанијом Gallup Pollsо ради обраде података анкета јавног мнења у различитим регионима света ради даљег коришћења приликом планирања и спровођења мера утицаја на циљни аудиторијум у току „психолошких операција“. Корпорација SAIC је радила на стварању методика и програмских производа, а такође техничких средстава за вођење сајберратова.

Крајем јануара 2011. године Бела кућа је саопштила да је председник Б.Обама знао за сазревајуће кризе у Тунису, Египту, Бахреину и Јемену, па је још у августу прошле године наложио да се припреми тајни извештај о ситуацији у арапским земљама.

Реализација разрада. Практично у свим земљама, увученим у хаос, оперативно-стратешки „флеш-моб“ био је организован путем дистрибуирања саопштења о изгледним митинзима и другим акцијама путем социјалне мреже и електронске поште, као и слањем информације на мобилне телефоне. Дириговани сервери Facebook, Twitter, а такође Hotmail, Yahoo и Gmail налазе се у САД. То да су сви они под контролом одговарајућих служби, које имају доступ целоклупној неопходној информацији, може изазвати сумњу једино ноторних романтичара.

Располажући неопходном базом података, није тешко организовати дистрибуцију саопштења унапред одабраној „клијентели“, која потом, укључивши веома ефикасни и популарни у арапским земљама „сарафински радио“, сасвим лако окупља на потребном месту неоподни број људи, који никада нису чули ни за Твитер, али су увек спремни да разбијају излоге и бацају каменице. То да ће чињеница дистрибуције таквих саопштења свакако бити позната локалним службама безбедности, не мења ствар, јер, као прво, извор дистрибуирања је лако учинити технички неухватљивим, а као друго, и најважније, властима није могуће да оперативно и адекватно одреагују на скуп десетина, па и стотина хиљада људи, када на сцену ступају нови закони. Искључивање доступа мрежи и мобилној вези дешавало се са закашњењем од 3 до 12 дана, што је у низу случајева било фатално за власт.

Циљеви и задаци.  По свој прилици, дата широка операција изводи се у оквирима глобалног преформатирања света и има за циљ смену руководилаца три државе, које су од стратешког интереса за САД у дугорочној перспективи. Замена лидера новом, млађом генерацијом прозападних технократа требало би да кардинално ојача лидерске позиције САД у свету, уз истовремено слабљење утицаја Кине, ЕУ и Русије.

Посебна пажња поклања се стављању под контролу покрета исламиста различитих струја. Фундаменталисти су се фактички одавно разбежали по „националним становима“, али „Браћа муслимани“ су и дан-данас основни актери протеста у муслиманском свету. При том се одвија процес њихове легализације у замену за одустајање од радикализма. У резултату је та организација у Египту фактички забрањена, али је имала значајно представништво (скоро 20%) у парламенту земље (до његовог распуштања фебруара 2011. године). Нема сумње да ће они по резултатима нових парламентарних избора ојачати своје позиције.

Позиције фундаменталиста јачају и у другим земљама, које су подвргнуте војно-политичком сајбернападу, али ће то бити фундаменталисти новог кова – под контролом и управљањем по моделу Турске, где се „Браћа муслимани“ налазе у власти. Они користе исламске пароле као параван, а на делу се баве питањима међународне интеграције.

Они пак, који не прихватају нова „правила игре“, биће стављени пред избор – или да се подвргну драстичним репресалијама, или да оду у места у којима могу наставити своју делатност.

Ток операције пореметио је либијски лидер, који је по ко зна који пут помрсио конце САД. Да се ослободи Гадафија – то је одавнашња машта многих администрација Беле куће, али су сваки пут с тим у вези настајали проблеми. Реално независни и харизматични вођа, он је као и до сада „тврд орах“ за Запад. Управо се у Либији прекинуо ланац – Гадафи је фактички спасао лидере неких арапских земаља, који су се налазили на „листи чекања“, али они за сада нису стигли на ред.

Остварени резултати су, међутим, очигледни, и у целини су позитивни за САД. Осим што су успостављени политичка доминација и поуздана контрола најкрупнијих нафтних и гасних налазишта и саобраћајница, САД ће овладати и тржиштима за пласман, у првом реду свог наоружања. А ништа није мање значајна и чињеница да регион остаје у доларској зони.

Осим Вашингтона, задовољство осећа и Израел – у арапским владајућим круговима нестале су чак и назнаке које упућују на конфронтацију са јеврејском државом – тамо су сада заокупљени сопственим опстанком. По „јединству умова“ нанесен је такав ударац, од кога се Арапски свет неће скоро опоравити. И ма како то парадоксално звучало, на добитку је и Саудијска Арабија, којој сада практично није остао ривал у борби за лидерство међу Арапима и којој предстоји да конкурише са Израелом у томе, ко је од њих већи пријатељ САД у региону.

Можем опризнати, да се у геополитичком преформатирању света доктрина „диригованог хаоса“ у пракси показала као удобније и ефикасније средство за постизање постављених циљева, уз прихватљиве финансијске издатке. Изузетак само потврђује правило – М.Гадафи ће остати на власти у Либији, али то већ неће бити она Џамахирија, коју је он створио. Раније поменути Стивен Ман је 2008. године изјавио, да је Белорусија једина земља у којој није успео да оствари постављене циљеве. Али Вашингтон не губи наду.

(Фонд стратешке културе)