Синиша Ковачевић: Студенти су подсетили народ, који је био сабијен у флашу од пола литре и са немогућношћу било какве реакције, да каже – доста! Како расписати изборе у систему који је крађу избора довео до перфекције?

Предлог за номиновање српских студената за Нобелову награду за мир, коју су поднели драмски Синиша Ковачевић и адвокатица Дијана Стојковић изазвала је, као и све последњих месеци, подељене реакције. Али то одавно више нису одбрана и критика, већ неконтролисана паљба обично на личном нивоу. На шта су студенти подсетили старије генерације и у којим ставовима су их разуверили у емисији 3Д на Инсајдер телевитији говорио је драмски писац, Синиша Ковачевић.

"Вредна је хвале та, пре свега, морална појава којој сведочимо сви, да у једном колоплету свих зала која су нас снашла ових деценија и мало више. Ми смо били на ивици да се у тој септичкој јами удавимо у властитим излучевинама. И онда је та спасоносна рука која је нас извукла из те тако понижавајуће смрти дошла одједном, ниоткуда и неочекивано, јер да, то је та студентска рука која је пре тога неколико пута изостајала и чак смо ми понекад знали да будемо срдити, зашто та деца ћуте, шта чекају, кад ће једном Бранков мост да се напуни студентима. Кад ће једном тај имагинарни орган који се зове трпило, да пукне код тих младих људи, они су увек, у ствари, били креатори неких промена у друштвеним системима, како појединих држава, тако и на нивоу целог човечанства. Да вас подсетим на '68-у. И гле чуда, одједном се догодило, је ли да? Повод је било оно батињање студента ФДУ-а на улици кад су послати људи који су то дочекали, претпостављам, с радошћу и захвалношћу, што су баш они изабрани. А онда је уследио одговор који је био мали, па се онда одједном та мала грудвица - претворила у лавину. А, иза лавине остаје голи пусти простор, ни трага од столетних шума, ни трага од неких хотела или викендица и ето шта се догодило. Догодило се то, да је просто тај перманентни недостатак стида одједном експлодирао. Ви сте гледали 12 година причу о неких 700.000 чланова неке организације, што је просто немогуће у једној земљи од 3,5 милиона пунолетних људи. Па сте гледали приче о непогрешивости тог мудрог човека који не спава, који никад није био на годишњем одмору. А онда смо гледали како се полако гради тај култ вође."

Имали смо студентске протесте 1968. године, затим демонстрације од 1991. до 1999. па све ове после тога. Шта прави разлику између свих тих генерација које су протестовале ових дана, за које смо стереотипно сви били убеђени да су херметизоване, окренуте себи својим садржајима, телефонима? Како их ви видите овако?

"Концепт је суштина. То је та разлика. Ови садашњи наши хероји имају концепт, имају јасно вођену мисао шта сутра и како даље и то их разликује од свега осталог. Зашто су између осталог они моји кандидати и госпође Дијане Стојковић, која је превела тај не тако једноставни текст који сам ја написао, комуницирала са Нобеловом фондацијом, добила потврду да је кандидатура прихваћена итд. Па то је то ненасиље као део целог концепта. Јесте приметили да је крв на плочницима српских улица и тргова искључиво и само студентска? Јесте ли приметили колико гандијевске супериорности има у свему томе? Јесте приметили колико недостатка страха има у свему томе? Они згазе неко дете од 19 година које је дошло из Краљева у Београд, сутрадан се не смањи број тих момака и девојака на улицама, него напротив повећа. И с друге стране, то је једна врста неповратне историјске и политичке зрелости која се дефинише кроз тај концепт о коме сам причао. Дакле, ако њима буде требала помоћ, треба да им је пружамо само онда кад је траже."

Управо то што сте рекли студенти се не боје и дођу у још већем броју сутрадан, а шта је са старима? Је ли то данак свим претходним изгубљеним биткама или нешто друго?

"Нема демонстрација које у Србији нису пропале. Некако су мање трајале, имале мање концепта, можда вишак адреналина у почетку, али су разним медијским, политичким, полицијским и осталим марифетлуцима, они успевали да буду угашени. Е, сад шта је поента? Тај народ који је био уплашен, који је био депримиран, који је био сабијен у флашу од пола литре, са немогућношћу било какве реакције, одједном је рекао доста." 

Верујете ли да ови протести, осим што се виде, имају и ону невидљиву руку, да они мењају на неки начин свест у гласачком телу? 

"Апсолутно, ту невидљиву руку заговара либерални капитализам као концепт који треба да решава све економске проблеме целог човечанства. И сад да смо ми земља са неким срећним, пре свега етичким диспозицијама, ништа лакше него решити овакву кризу, распишете изборе. Али, како расписати изборе у држави, у систему вредности који је крађу избора довео до перфекције." 

Протест ће између осталог бити запамћен, као и сваки студентски, али чини се да је овај посебан по тим духовитим транспарентима. Један од транспарента је био не лажите ми бабу. Али шта се десило јуче? Јуче су студенти добили подршку од оних од којих је најтеже добијају, од генерације од које су најдистанциранији, а то су пензионери. Да ли сте ви то очекивали?

"Па јесам, ево пред вама седи један пензионер. Пензионери су људи којима је лако манипулисати. С годинама срце и очи омекшају. То су нечије бабе и деде, па ако тај човек који има 70 година из Ваљева данас са страхом гледа вашу телевизију или неку другу која ће тачно пренети шта се дешава, он са страхом гледа плашећи се за судбину свог унучета или свог детета и у том смислу, пензионери нису једна аморфна маса, нису тесто у рукама вештог пекара који користећи медије може да их моделује како он хоће у кифле, переце или у буреке."

Да вас вратим мало на Нобела. Нешто сам данас гледао податке, мислим да је најмлађи носилац Нобелове награде Малала Yоусафзаи која је добила Нобелову награду за мир. Пакистанка која се бави правима девојчица. Па да ли постоји реална могућност да заиста таква одлука буде донесена, имајући у виду аргументе које сте ви изнели у том образложењу и предлогу да студенти Србије добију Нобелову награду за мир.

"Мислим да су шансе мале, али бих наравно јако волео да се то догоди. Већ деценију, две уназад, та награда је постала просто један политички жетон који се додељује будућем америчком председнику. Не бих се изненадио да неко добије Нобелову награду за мир зато што је имао концепт да се Палестинци из Газе иселе, да се тамо булдожерима направи ливада и да се као у Лас Вегасу граде коцкарнице, разумете? Е сада, сама чињеница да су кандидовани, и обзиром на тај систем вредности који ови млади људи заговарају, на то шта се заговара као задња премиса, а то је да се изгради један систем вредности у коме ће се тај ненадлежни човек бавити доделом ордења, декорацијом заслужних људи, онда ће се ствари довести у ред. И отприлике то личи на ону чињеницу кад ви пођете да поправите ципеле код обућара, а локални фризер каже дођи да разговарам, човече идем да поправим ципеле, немам шта да разговарам са фризерима. Дакле, цео тај најпре микро, морални и политички простор надраста Србију, чини ми се, и постоје сада већ светска појава."

Управо то разликовање кандидатуре и номинације, лист Новости користи,  и каже "да ви много лажете," па ме занима какав је ваш однос према медијима данас?

"Мислим да је више него јасан, кроз чињеницу да ја те медије не конзумирам. У новинарству не постоје светиње, нема више породице, нема више разлике између истине и лажи. Све се претворило у један концепт у коме ћете ви постати бат или маљ власти у рукама људи без савести. Ја се добро сећам врло респектабилних времена у коме је светионик демократије у овом граду био Б92 и Студио Б, а онда се ствари промене. Надајмо се да ће се поново успоставити неки систем вредности у коме ће лаж, претња, насиље бити дефинисани онако како и треба да се дефинишу."

(Инсајдер)