Škeljzen Malići: Nacionalizam se još nije potrošio

Možda mu na zidu visi diploma beogradskog Filozofskog fakulteta, ali Škeljzenu Malićiju je danas ipak bliža Tirana od grada u kojem je živeo, radio, studirao i imao mnogo prijatelja. Vodeći intelektualac iz južne srpske pokrajine, filozof, umetnički kritičar, politički analitičar i kolumnista nekoliko prištinskih dnevnih listova na albanskom jeziku za Press magazin otkriva da je radio i kao restaurator u srpskim manastirima, zbog čega misli da je baš u Prištini, a ne u Zagrebu ili Ljubljani, Jugoslavija počela da se ruši, ali i zašto podela Kosova između Srbije i Albanije nije - barem ne još - toliko dobra ideja.

Kada je 1982. godine izašla pesma "Kosovska" na albumu "Bijelog dugmeta" "Uspavanka za Radmilu M.", neki su to shvatili kao Bregovićevu provokaciju, a on je objasnio pesmu rečima "da su svi Jugosloveni naučili makar tri-četiri reči na albanskom i da su makar malo razumeli Albance, možda nikada ne bi bilo problema ni na Kosovu". Da li se vi slažete da je Jugoslavija slabo razumela Albance?

- 1982? Pa, prošlo je od tada 30 godina i ništa više nije isto. S druge strane, "Jugosloveni" iz Bregovićevog citata nisu ni onda bili nekakav entitet, ni nacionalni a ni nadnacionalni, kojima se može prebaciti da nisu razumeli Albance, pa je zato bilo problema na Kosovu. Pokazalo se, i to je daleko suštinskije, da se ni "Jugosloveni" nisu razumeli između sebe, i to je i dovelo do raspada federacije. Ali, ako se baš insistira na Bregovićevom argumentu, o slabom razumevanju Albanaca kao uzroku problema na Kosovu, - neki su onda u tome videli i "početak kraja Jugoslavije" - mislim da je u Jugoslaviji bilo i onih koji su dobro razumeli Albance i njihov položaj i zahteve. Ti koji su razumeli zapravo su pitanje postavljali na principijelnoj ravni, kao preslikanu ideju njihovog vlastitot nacionalnog samorazumevanja. Oni su zastupali ideju ravnopravnog položaja svih u jugoslovenskoj federaciji, gde bi onda i Albanci imali svoje mesto. Jugoslavija je bila veoma kompleksna tvorevina, sa mnogo naroda, vera i jezika, ali i sa nekim, da tako kažem, "otvorenim" ili "potencijalno eksplozivnim" pitanjima, za koje trebalo tražiti odgovarajući model državnog ustrojstva i primeniti neku vrstu "švajcarskog" tipa usklađivanja opšteg i posebnih insteresa. Josip Broz Tito je pokušao da primeni i prilagodi švajcarski model usvajanjem Ustava iz 1974 godine, kada su bili stvoreni elementi neke vrste konfederalne "prestabilirane harmonije", u kojoj je i Kosovo bilo dobilo praktično, made ne i faktički, sva prava kao i ostale republike. Ali, ono u čemu je Tito potpuno omanuo bilo je stvaranje faktora dugoročne kohezije sistema. On je mislio da će tu ulogu odigrati SKJ i, naročito, JNA. Međutim, to je bio oktroisan model, gde je sudbina zemlje i uloga vrhovnog arbitra ostavljena monopolskim, nedemokratskim instancama sistema.

Nakon raspada Jugoslavije pojavio se i novi termin - jugonostalgija, kojim se definiše nostalgija prema stvarima, pesmama, filmovima, hrani... Da li na Kosovu i Metohiji ona uopšte postoji?

- Raspad Jugoslavije pogodio je teško one koji su se osećali i izjašnjavali kao Jugosloveni. Nije bio mali broj njih koji su odjednom izgubili domovinu sa kojom su se identifikovali. I na Kosovu ima ljudi koji su bili dobro integrisani u jugoslovenski sistem, studirali su na jugoslovenskim univerzitetima, imali poslovne i prijateljske kontakte, letovali na Jadranskom moru, lečili se u srpskim i drugim bolnicama i banjama. Mnogi od njih imaju razloga da osećaju nostalgiju zato to su nakon raspada Jugoslavije izgubili status i privilegije iz ranijeg sistema. Recimo, Kosovo ne isplaćuje penzije, već samo nekakav bedni socijalni dodatak za sve koji su iznad 65 godina. Ne postoji staž, nije važno šta ste radili i koja vam je bila plata... Ali, većina Albanaca na Kosovu nema nikakvu nostalgiju, jer Jugoslaviju sada vide samo kao državu koja je onemogućila normalno konstituisanje albanske nacije. I u Kraljevini Jugoslaviji, i za vreme Rankovića, a onda i za vreme Miloševića, Albanci u Jugoslaviji, dakle ne samo na Kosovu, imali su uglavnom samo veoma ružna i negativna iskustva, zbog kojih ni najmanje nisu zažalili što Jugoslavije više nema. Ruženje i blaćenje Jugoslavije je opšte mesto javnog diskursa, jednako kao što se u ružnom svetlu govori i o ropstvu pod Otomanskom imperijom.

Šta Vama fali iz bivše Jugoslavije?

- Možda sloboda kretanja i kontakti na prostorima bivše Jugoslavije. Liberalizacija viznog režima sa Evropskom Unijom tek je nedavno uspostavljena na Balkanu, a samo je Kosovo ostalo izolovano ostrvo, mi i dalje ne možemo da putujemo bez viza u Evropu, a ni u neke zemlje regiona, Srbiju i Bosnu pre svega... U bivšoj Jugoslaviji svi smo imali tu privilegiju. Naravno, ako smo imali pasoš, jer je nekima uskraćivan zbog političkih razloga i to, najviše, Albancima. Ja, naravno, i dalje putujem i imam kontakte sa zemljama bivše Jugoslavije, ali mnogo ređe nego što bih želeo ili mogao.

Kad se kaže Beograd Vi pomislite na...

Zavisi od konteksta u kojem se govori o Beogradu. Mislim na razne stvari, nemam nekakvih automatskih reakcija. Na neki način skoro sam svaki dan u kontaktu sa Beogradom i drugim jugoslovenskim centrima zato što se trudim da ostanem informisan, Bar desetak minuta dnevno čitam vesti iz regiona na internet sajtovima, a kada ima zanimljivih stvari ili afera, onda posvetim i više vremena. Ipak, ima jedan momenat kada reflektujem malo duže moj odnos prema Beogradu. To se dešava kada me pozivaju da dođem u Beograd. Tada se uvek setim jednog zaveta iz 1999 godine, nečega što sam bio izjavio za vreme NATO bombardovanja, kada sam bio u izbeglištvu u Makedoniji. Miljenko Jergović bio je napravio sa mnom telefonski intervju za Feral Tribjun početkom maja 1999 godine, upravo na dan kada sam bio saznao da je srpska policija ubila profesora Fehmi Aganija. Izvadili su ga iz voza u kojem je bilo puno izbeglica, odveli ga na neku obližnju livadu pored Lipljana, i hladno likvidirali. Ja sam bio jako ogorćen i tužan toga dana i Miljenku sam na pitanje da li ću nakon rata otići u Beograd, rekao da ne mogu zamisliti povratak tamo "dok se Beograd duboko ne dekontaminira"...

Je li Vam bliži Beograd ili Tirana? Gde se osećate prijatnije?

- Sada mi je mnogo bliža Tirana. Kada sam živeo u Beogradu, punih šesnaest godina, a i kasnije kada sam iz Prištine bar dva-tri puta mesečno išao u Beograd, Tirana mi je uglavnom bila nedostupna. Onda su došli konflikti, istorijski obrti, raskid sa Srbijom. Poslednjih 20 godina uveliko kompenzujem to propušteno vreme, kada je Albanija za nas bila misaona imenica, ne opipljiva realnost.

Ovih dana je ponovo iz političkih krugova u Srbiji počela da se pomalja ideja o nekoj podeli Kosova, i to između Srbije i Albanije. Šta Vi mislite o ovoj zamisli?

- Mislim da su ovi predlozi koji dolaze iz Beograda pokušaji da se vlast izvuče iz ćorsokaka u koji je Srbija sebe uvela kada je Kosovo ušlo u novi ustav kao neotuđivi deo Srbije. Srpski političari znaju da je kosovski zavet postao neka vrsta prazne retoričke mantre, i želeli bi da se nekako izvuku sa tom idejom podele, da zapravo zaobiđu Kosovo i direktno pregovaraju sa Albanijom. Sve to da bi mogli da se opravdaju; "Eto, Kosovo nećemo izgubiti nizašto, već predlažemo kompenzaciju. Neka se Albanci ujedine i naprave svoju nacionalnu državu, ali to onda otvara i nama Srbima put ka ujedinenju." Mislim da takvo razmišljanje ne izražava samo želju da sever Kosova pripadne Srbiji, čime bi se dobila kakva-takva kompenzacije za gubitak najvećeg dela Kosova, već bi se otvorila perspektiva i za ujedinjenje Srbije sa Republikom Srpskom. Kada bi se takvi pregovori vodili u neko mirno vreme i kada bi to bili razgovori suverenih subjekata, možda bi to mogla biti pragmatična i dobra solucija, rešenje u jednom paketu i albanskog i srpskog pitanja. Međutim, to nije realistična opcija zato što ignoriše mnoge tvrde i već ustanovljene realnosti, koje se ne mogu prevazići bezbolno i bez konflikata. Mislim da je to deo one strategije opravdanja gubitka, da bi na kraju moglo da se kaže: vlast u Srbiji je, eto, sve pokušala, ali nije išlo. Zatim će se aktivirati ona druga priča kako će, zapravo, svi Srbi uskoro biti na okupu, ali u Evropskoj uniji. To isto važi i za Albance. I kod nas je sada dominantna teza da ćemo se kao Albanci mirno ujediniti kroz procese evropskih integracija.

Malo je poznato da ste vi sedamdesetih godina bili restaurator u srpskim manastirima. Da li je to bio azil za bekstvo iz realnosti ili tek posao za preživeti?

- U jednom davnom intervjuu figurativno sam bio rekao da sam se nakon razočaranja u 1968. godinu, potražio neku vrstu azila iz politike. Verovatno ste to pročitali negde.... Ali, tačno je da sam kao student preko leta radio na konzervaciji fresaka, da bih zaradio džeparac i za plaćanje kirije za stanove u Beogradu. Radio sam na Đurđevim Stupovima kod Novog Pazara, u manastiru Studenica i nekim drugim lokalitetima. To je bio honorarni posao. Usput sam proučavao vizantijsku estetiku, i sa tom temom sam diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavio sam bio još 1980 na srpskom jeziku studiju o ikonoboračkoj krizi. Na albanskom jeziku objavio sam prvi deo knjige o vizantijskoj estetici 1999 g., a tek sada sam u mogućnosti da pripremim knjigu u celini, uz dodatak aktualnosti oko vizantijskog nasleđa na Kosovu i njihovom statusu i politizacijama.

Rekli ste, dok ste radili kao restaurator, da ste sretali neke od srpskih nacionalista, i da su Vam oni delovali anahrono. Ali, zar nisu svi nacionalizmi u Jugoslaviji bili anahroni?

- Da svi nacionalizmi su nam tada, pre trideset ili četrdeset godina izgledali anahrono. Tada sam i ja bio u zabludi da istorijski razvoj stalno beleži samo napredak. Ali, onda je došla iranska kontra-revolucija, i svi su shvatili da je itekako moguć i regres u istoriji. Još upečatljivije je to postalo kada je pao komunizam. Ali, svejedno, nacionalizam u Jugoslaviji doneo je razaranja i deobe, ali ne i nekakav novi i bolji poredak. Iako nije još uvek potrošio sve svoje razorne noći, mislim da se nacionalizam sada transformiše, mora da se prilagodi, i na kraju će opet postati anahrona ideologija.

Da li i dalje smatrate da je kult Titove ličnosti najjači u Srbiji? Kako se u Prištini posmatra Tito? Voli li se više od Klintona, Buša i ostalih koji su doprineli nezavisnosti od Srbije?

- Naravno, ne, sada je drugačije, propaganda iz devedesetih pretvorila je Tita u velikog neprijatelja Srba, praktično u srboždera. Kada sam ranije jednom bio rekao da je Titov kult bio najjači u Srbiji, mislio sam na rane periode socijalizma u Srbiji, kada je upravo iz Srbije krenula prva štafeta za pozdravima Titu, koja je onda prerasla u veliku ceremoniju na stadionu JNA, na kojoj su svi učestvovali, sve republike i pokrajine. Bili su i sletovi, i razne vrste udvoričkih manifestacija. Tito se na Kosovu ne posmatra diferencirano, bar ne od većine. Mnogi ga prosto svrstavaju u niz jugoslovenskih vladara koji su činili zlo na Kosovu. Bilo je nekoliko polemika poslednjih godina o ulozi Tita i jugoslovenskih i kosovskih komunista, na postepenom stvaranju političko-teritorijalnog identiteta Kosova, koji je na kraju i omogućio da se uopšte dođe do nezavisnosti Kosova. Međutim, ovaj nijansiraniji pristup i rehabilitacija uloge Tita i kosovskih komunista, koji su radili mnogo na prosvećivanju i modernizaciji Kosova, još uvek nije preovladavajući. Rano je za objektivnu istoriju na Kosovu. Takođe, objektivna istoriografija trebala bi da oda priznanja i srpskoj socijaldemokratiji na početku 20 veka, Dimitriju Tucoviću, Triši Kacleroviću i ostalima, koji su veoma tačno bili dijagnosticirali suštinu kosovskog problema i kritikovali kosovski mit koji je tada stvaran u Srbiji.

Ko vas je od srpskih intelektualca s kojim ste se družili razočarao? S kim ste se vi družili sve u Beogradu?

Nemam nekakav poseban spisak razočarenja. Od mojih bliskih prijatelja niko nije "skliznuo". Ali, jesu neki poznanici. Družio sam se sa ljudima iz moje generacije, sa Filozofskog fakulteta, zatim sa umetnicima i književnicima... Poduži je spisak... Ne bih sada o imenima.

Pisci i drugi umetnici iz regiona možda su i najviše doprineli nekom "pomirenju" na Balkanu. Ima li Priština novu književnu ili pozorišnu scenu koja bi mogla da stane rame uz rame sa ostalima?

- Arsenijević i Velikić su prevedeni na Kosovu, kao i Aleksandar Hemon. Nedavno sam učestvovao i sam u jednom zanimljivom projektu, koji su radili Jeton Neziraj i grupa oko Betona iz Beograda, napravljene su dve antologije sa provokativnim naslovima "Iz Prištine sa ljubavlju", antologija savremene književnosti sa Kosova prevedena na srpski, kao i "Iz Beograda, sa ljubavlju", antologija savremene srpske priče koja je prevedena na albanski jezik. Sada se radi na projektu da se prevedu neka autorska dela, videćemo koja će to biti. Ja sam preveo dobar deo pesama i priča.

Kako bi se, hipotetički, provela grupa mladih Beograđana koja bi odlučila da ovog leta, turistički, provede nekoliko dana (i noći) u Prištini, Prizrenu ili Đakovici?

- To što vi kažete dešava se dosta često. Stalno na Kosovo dolaze organizovane grupe mladih iz Srbije, koji se lepo provode u Prištini i drugim gradovima. Ali, razume se, ova je razmena relativno kontrolisana, ne u smislu da se grupe posebno obezbeđuju, one se slobodno kreću, ali su obično radi o druženju, gosti su manje-više kreću uz pratnju domaćina, i to onda onemogućava ili ublažava moguće neprijatne susrete... Što se tiče nekog potpuno spontanog turizma mladih Srba, on verujem da je moguć, ali ne bez određenih rizika. Nisu ni Albanci sigurni kada odu u severni deo Mitrovice, ako nalete na čuvare mosta i ostrašćene nacionaliste.

(Pres)