Шкељзен Малићи: Национализам се још није потрошио

Можда му на зиду виси диплома београдског Филозофског факултета, али Шкељзену Малићију је данас ипак ближа Тирана од града у којем је живео, радио, студирао и имао много пријатеља. Водећи интелектуалац из јужне српске покрајине, филозоф, уметнички критичар, политички аналитичар и колумниста неколико приштинских дневних листова на албанском језику за Пресс магазин открива да је радио и као рестауратор у српским манастирима, због чега мисли да је баш у Приштини, а не у Загребу или Љубљани, Југославија почела да се руши, али и зашто подела Косова између Србије и Албаније није - барем не још - толико добра идеја.

Када је 1982. године изашла песма "Косовска" на албуму "Бијелог дугмета" "Успаванка за Радмилу М.", неки су то схватили као Бреговићеву провокацију, а он је објаснио песму речима "да су сви Југословени научили макар три-четири речи на албанском и да су макар мало разумели Албанце, можда никада не би било проблема ни на Косову". Да ли се ви слажете да је Југославија слабо разумела Албанце?

- 1982? Па, прошло је од тада 30 година и ништа више није исто. С друге стране, "Југословени" из Бреговићевог цитата нису ни онда били некакав ентитет, ни национални а ни наднационални, којима се може пребацити да нису разумели Албанце, па је зато било проблема на Косову. Показало се, и то је далеко суштинскије, да се ни "Југословени" нису разумели између себе, и то је и довело до распада федерације. Али, ако се баш инсистира на Бреговићевом аргументу, о слабом разумевању Албанаца као узроку проблема на Косову, - неки су онда у томе видели и "почетак краја Југославије" - мислим да је у Југославији било и оних који су добро разумели Албанце и њихов положај и захтеве. Ти који су разумели заправо су питање постављали на принципијелној равни, као пресликану идеју њиховог властитот националног саморазумевања. Они су заступали идеју равноправног положаја свих у југословенској федерацији, где би онда и Албанци имали своје место. Југославија је била веома комплексна творевина, са много народа, вера и језика, али и са неким, да тако кажем, "отвореним" или "потенцијално експлозивним" питањима, за које требало тражити одговарајући модел државног устројства и применити неку врсту "швајцарског" типа усклађивања општег и посебних инстереса. Јосип Броз Тито је покушао да примени и прилагоди швајцарски модел усвајањем Устава из 1974 године, када су били створени елементи неке врсте конфедералне "престабилиране хармоније", у којој је и Косово било добило практично, маде не и фактички, сва права као и остале републике. Али, оно у чему је Тито потпуно омануо било је стварање фактора дугорочне кохезије система. Он је мислио да ће ту улогу одиграти СКЈ и, нарочито, ЈНА. Међутим, то је био октроисан модел, где је судбина земље и улога врховног арбитра остављена монополским, недемократским инстанцама система.

Након распада Југославије појавио се и нови термин - југоносталгија, којим се дефинише носталгија према стварима, песмама, филмовима, храни... Да ли на Косову и Метохији она уопште постоји?

- Распад Југославије погодио је тешко оне који су се осећали и изјашњавали као Југословени. Није био мали број њих који су одједном изгубили домовину са којом су се идентификовали. И на Косову има људи који су били добро интегрисани у југословенски систем, студирали су на југословенским универзитетима, имали пословне и пријатељске контакте, летовали на Јадранском мору, лечили се у српским и другим болницама и бањама. Многи од њих имају разлога да осећају носталгију зато то су након распада Југославије изгубили статус и привилегије из ранијег система. Рецимо, Косово не исплаћује пензије, већ само некакав бедни социјални додатак за све који су изнад 65 година. Не постоји стаж, није важно шта сте радили и која вам је била плата... Али, већина Албанаца на Косову нема никакву носталгију, јер Југославију сада виде само као државу која је онемогућила нормално конституисање албанске нације. И у Краљевини Југославији, и за време Ранковића, а онда и за време Милошевића, Албанци у Југославији, дакле не само на Косову, имали су углавном само веома ружна и негативна искуства, због којих ни најмање нису зажалили што Југославије више нема. Ружење и блаћење Југославије је опште место јавног дискурса, једнако као што се у ружном светлу говори и о ропству под Отоманском империјом.

Шта Вама фали из бивше Југославије?

- Можда слобода кретања и контакти на просторима бивше Југославије. Либерализација визног режима са Европском Унијом тек је недавно успостављена на Балкану, а само је Косово остало изоловано острво, ми и даље не можемо да путујемо без виза у Европу, а ни у неке земље региона, Србију и Босну пре свега... У бившој Југославији сви смо имали ту привилегију. Наравно, ако смо имали пасош, јер је некима ускраћиван због политичких разлога и то, највише, Албанцима. Ја, наравно, и даље путујем и имам контакте са земљама бивше Југославије, али много ређе него што бих желео или могао.

Кад се каже Београд Ви помислите на...

Зависи од контекста у којем се говори о Београду. Мислим на разне ствари, немам некаквих аутоматских реакција. На неки начин скоро сам сваки дан у контакту са Београдом и другим југословенским центрима зато што се трудим да останем информисан, Бар десетак минута дневно читам вести из региона на интернет сајтовима, а када има занимљивих ствари или афера, онда посветим и више времена. Ипак, има један моменат када рефлектујем мало дуже мој однос према Београду. То се дешава када ме позивају да дођем у Београд. Тада се увек сетим једног завета из 1999 године, нечега што сам био изјавио за време НАТО бомбардовања, када сам био у избеглиштву у Македонији. Миљенко Јерговић био је направио са мном телефонски интервју за Ферал Трибјун почетком маја 1999 године, управо на дан када сам био сазнао да је српска полиција убила професора Фехми Аганија. Извадили су га из воза у којем је било пуно избеглица, одвели га на неку оближњу ливаду поред Липљана, и хладно ликвидирали. Ја сам био јако огорћен и тужан тога дана и Миљенку сам на питање да ли ћу након рата отићи у Београд, рекао да не могу замислити повратак тамо "док се Београд дубоко не деконтаминира"...

Је ли Вам ближи Београд или Тирана? Где се осећате пријатније?

- Сада ми је много ближа Тирана. Када сам живео у Београду, пуних шеснаест година, а и касније када сам из Приштине бар два-три пута месечно ишао у Београд, Тирана ми је углавном била недоступна. Онда су дошли конфликти, историјски обрти, раскид са Србијом. Последњих 20 година увелико компензујем то пропуштено време, када је Албанија за нас била мисаона именица, не опипљива реалност.

Ових дана је поново из политичких кругова у Србији почела да се помаља идеја о некој подели Косова, и то између Србије и Албаније. Шта Ви мислите о овој замисли?

- Мислим да су ови предлози који долазе из Београда покушаји да се власт извуче из ћорсокака у који је Србија себе увела када је Косово ушло у нови устав као неотуђиви део Србије. Српски политичари знају да је косовски завет постао нека врста празне реторичке мантре, и желели би да се некако извуку са том идејом поделе, да заправо заобиђу Косово и директно преговарају са Албанијом. Све то да би могли да се оправдају; "Ето, Косово нећемо изгубити низашто, већ предлажемо компензацију. Нека се Албанци уједине и направе своју националну државу, али то онда отвара и нама Србима пут ка ујединењу." Мислим да такво размишљање не изражава само жељу да север Косова припадне Србији, чиме би се добила каква-таква компензације за губитак највећег дела Косова, већ би се отворила перспектива и за уједињење Србије са Републиком Српском. Када би се такви преговори водили у неко мирно време и када би то били разговори суверених субјеката, можда би то могла бити прагматична и добра солуција, решење у једном пакету и албанског и српског питања. Међутим, то није реалистична опција зато што игнорише многе тврде и већ установљене реалности, које се не могу превазићи безболно и без конфликата. Мислим да је то део оне стратегије оправдања губитка, да би на крају могло да се каже: власт у Србији је, ето, све покушала, али није ишло. Затим ће се активирати она друга прича како ће, заправо, сви Срби ускоро бити на окупу, али у Европској унији. То исто важи и за Албанце. И код нас је сада доминантна теза да ћемо се као Албанци мирно ујединити кроз процесе европских интеграција.

Мало је познато да сте ви седамдесетих година били рестауратор у српским манастирима. Да ли је то био азил за бекство из реалности или тек посао за преживети?

- У једном давном интервјуу фигуративно сам био рекао да сам се након разочарања у 1968. годину, потражио неку врсту азила из политике. Вероватно сте то прочитали негде.... Али, тачно је да сам као студент преко лета радио на конзервацији фресака, да бих зарадио џепарац и за плаћање кирије за станове у Београду. Радио сам на Ђурђевим Ступовима код Новог Пазара, у манастиру Студеница и неким другим локалитетима. То је био хонорарни посао. Успут сам проучавао византијску естетику, и са том темом сам дипломирао на Филозофском факултету у Београду. Објавио сам био још 1980 на српском језику студију о иконоборачкој кризи. На албанском језику објавио сам први део књиге о византијској естетици 1999 г., а тек сада сам у могућности да припремим књигу у целини, уз додатак актуалности око византијског наслеђа на Косову и њиховом статусу и политизацијама.

Рекли сте, док сте радили као рестауратор, да сте сретали неке од српских националиста, и да су Вам они деловали анахроно. Али, зар нису сви национализми у Југославији били анахрони?

- Да сви национализми су нам тада, пре тридесет или четрдесет година изгледали анахроно. Тада сам и ја био у заблуди да историјски развој стално бележи само напредак. Али, онда је дошла иранска контра-револуција, и сви су схватили да је итекако могућ и регрес у историји. Још упечатљивије је то постало када је пао комунизам. Али, свеједно, национализам у Југославији донео је разарања и деобе, али не и некакав нови и бољи поредак. Иако није још увек потрошио све своје разорне ноћи, мислим да се национализам сада трансформише, мора да се прилагоди, и на крају ће опет постати анахрона идеологија.

Да ли и даље сматрате да је култ Титове личности најјачи у Србији? Како се у Приштини посматра Тито? Воли ли се више од Клинтона, Буша и осталих који су допринели независности од Србије?

- Наравно, не, сада је другачије, пропаганда из деведесетих претворила је Тита у великог непријатеља Срба, практично у србождера. Када сам раније једном био рекао да је Титов култ био најјачи у Србији, мислио сам на ране периоде социјализма у Србији, када је управо из Србије кренула прва штафета за поздравима Титу, која је онда прерасла у велику церемонију на стадиону ЈНА, на којој су сви учествовали, све републике и покрајине. Били су и слетови, и разне врсте удворичких манифестација. Тито се на Косову не посматра диференцирано, бар не од већине. Многи га просто сврставају у низ југословенских владара који су чинили зло на Косову. Било је неколико полемика последњих година о улози Тита и југословенских и косовских комуниста, на постепеном стварању политичко-територијалног идентитета Косова, који је на крају и омогућио да се уопште дође до независности Косова. Међутим, овај нијансиранији приступ и рехабилитација улоге Тита и косовских комуниста, који су радили много на просвећивању и модернизацији Косова, још увек није преовладавајући. Рано је за објективну историју на Косову. Такође, објективна историографија требала би да ода признања и српској социјалдемократији на почетку 20 века, Димитрију Туцовићу, Триши Кацлеровићу и осталима, који су веома тачно били дијагностицирали суштину косовског проблема и критиковали косовски мит који је тада стваран у Србији.

Ко вас је од српских интелектуалца с којим сте се дружили разочарао? С ким сте се ви дружили све у Београду?

Немам некакав посебан списак разочарења. Од мојих блиских пријатеља нико није "склизнуо". Али, јесу неки познаници. Дружио сам се са људима из моје генерације, са Филозофског факултета, затим са уметницима и књижевницима... Подужи је списак... Не бих сада о именима.

Писци и други уметници из региона можда су и највише допринели неком "помирењу" на Балкану. Има ли Приштина нову књижевну или позоришну сцену која би могла да стане раме уз раме са осталима?

- Арсенијевић и Великић су преведени на Косову, као и Александар Хемон. Недавно сам учествовао и сам у једном занимљивом пројекту, који су радили Јетон Незирај и група око Бетона из Београда, направљене су две антологије са провокативним насловима "Из Приштине са љубављу", антологија савремене књижевности са Косова преведена на српски, као и "Из Београда, са љубављу", антологија савремене српске приче која је преведена на албански језик. Сада се ради на пројекту да се преведу нека ауторска дела, видећемо која ће то бити. Ја сам превео добар део песама и прича.

Како би се, хипотетички, провела група младих Београђана која би одлучила да овог лета, туристички, проведе неколико дана (и ноћи) у Приштини, Призрену или Ђаковици?

- То што ви кажете дешава се доста често. Стално на Косово долазе организоване групе младих из Србије, који се лепо проводе у Приштини и другим градовима. Али, разуме се, ова је размена релативно контролисана, не у смислу да се групе посебно обезбеђују, оне се слободно крећу, али су обично ради о дружењу, гости су мање-више крећу уз пратњу домаћина, и то онда онемогућава или ублажава могуће непријатне сусрете... Што се тиче неког потпуно спонтаног туризма младих Срба, он верујем да је могућ, али не без одређених ризика. Нису ни Албанци сигурни када оду у северни део Митровице, ако налете на чуваре моста и острашћене националисте.

(Прес)