Vladimir Veličković: Evropa bez granica je budućnost našeg kontinenta

Od interesa pojedinaca u okviru grupe, koristi imamo svi. Ako se pojedincima omogući da idu napred, oni će za sobom povući i sve ostale. Inicijativa je, pre svega, individualna. Ali, ona onda treba da zahvati određeni broj ljudi, zauzme teritoriju, pozicije i krene ambicioznim putem. Takvi ljudi treba da nas pomaknu s mrtve tačke na kojoj se danas nalazimo.

Tako za ”Novosti” govori srpski i francuski akademik, slikar Vladimir Veličković, u Ulici Vladimira Iliča Lenjina, u Arkeju, nadomak Pariza. Među ”požarima”, ”čekrcima” i ”raspećima”, na stolu ”Hedonistički manifest”, najnovija knjiga francuskog mislioca Mišela Onfrea, koja na neki način potkrepljuje priču o sadašnjem svetu u kojem je interes pojedinca iznad kolektiva.

* U kom smeru treba da se kreće budućnost Srbije?

- Politiku, kako dnevnu i lokalnu, tako i internacionalnu, pratim, dosta površno, ali je pratim. Interesuje me samo da zemlju vode ljudi koji poštuju demokratiju, koji imaju široke poglede na ovaj svet, koji čine da se približimo Evropi, i da se ona približi nama. Mnogo je prepreka na tom putu, i dalje vučemo rep strave i užasa koji su nam nakačili. Taj pravac, ka Evropi, treba da bude prioritetan u politici države.

* I vi mislite da Evropa nema alternativu?

- Ima tu mnogo pitanja o kojima treba prodiskutovati. Činjenica je da smo geografski u Evropi. Pre devedesetih, bili smo prvi među zemljama centralne i istočne Evrope koja je trebalo da uđe u EU, pa smo sami sve pokvarili. Obnovili smo našu ratnu naviku koja se vraća svakih pedeset godina. Teško je osloboditi se tog jarma. Treba sad raditi najpozitivnije moguće, bolje od drugih, da bi se to breme uklonilo, sa svim epitetima koji nam se pripisuju. Evropa bez granica je budućnost našeg kontinenta. Treba se, međutim, pripremiti, da se ne nađemo u situaciji u kojoj su se našli Portugalija ili Grčka. Sa istim problemom se suočava i Španija. Treba videti kako bi ta Evropa mogla na najbolji način da se iskoristi i pokrene kompleksnu mašineriju koja kod nas postoji, ali kojoj treba dati podstrek. Treba biti obazriv da ne dođemo u situaciju da moramo da žrtvujemo više od onoga što Evropa može da nam pruži.

* Želi li nas, zaista, Evropa, ili nas, kao što neki misle, samo vešto izbegava?

- Ima predstavnika nekih država koji balkanske zemlje ne vide u Evropi, iz različitih razloga, ali mi se čini da smo, generalno, za Evropu, geografski, pa čak i ekonomski, a naravno i kulturološki, veoma atraktivni. Ona bi mogla da profitira od ulaska balkanskih zemalja u njenu uniju. Sudbina je svih zemalja koje još nisu u EU, da jednog dana u nju uđu. Ne mogu se ostaviti izolovana ostrvca.

* Od EU smo danas, međutim, još daleko...

- Narod je, u izvesnom smislu, nezadovoljan, zato što ekonomija ne funkcioniše kako bi mogla. A od nje, i kupovne moći, sve zavisi. Ekonomija je u krizi i ovde, u Francuskoj. Poskupljuje tamo, poskupljuje i ovde. Razlika je u tome što kod nas država počiva na rasklimatanim temeljima, koji nikako da se učvrste. Nikako da to učrvšćivanje postane interes celog naroda i svih partija koje su, manje-više, u stalnom međusobnom sukobu. Ne vidim koheziju, zajednički stav da se odstrane partijski interesi i da se krene napred. Da se svi važni sektori vlasti, i u politici, i u ekonomiji, i u kulturi povere ljudima, kvalitetnim, stručnim, sposobnim i motivisanim da se maksimalno angažuju u poverenom im poslu, a ne da se to radi u funkciji partijske pripadnosti. Da ljudi kojima je narod izglasao poverenje da ga najbolje moguće predstavljaju, budu prisutni, a ne da skupštinske klupe zvrje prazne i da diskusije koje se u njoj vode budu ispod nivoa osnovnog građanskog ponašanja. Našoj deci to ništa dobro neće doneti. Skupština bi trebalo da ima i vaspitnu ulogu, da služi kao primer, a o televiziji i njenim vulgarnim serijama i da ne govorim.

* Šta taj put napred podrazumeva?

- Da se narodu, najpre, obezbedi stabilna situacija. Da može da pokriva nužne potrebe. Ne po onoj komunističko-marksističkoj floskuli ”svakom prema potrebama” - što lepo zvuči - nego da se ima za ono neophodno. Pa onda, kad se nađemo na tom putu, da bude i onog što je potrebno, a na kraju i preko toga. Javljaju se izvesni pozitivni znaci: industrija počinje da funkcioniše, ekonomija beleži mali rast. Ipak, postoji objektivno nezadovoljstvo. Ne mislim, međutim, da ono može da se reši nepoštovanjem izbornih ciklusa. Dvadeset godina posrćemo i treba, na kraju, u jednom trenutku, da pokušamo da se uzdignemo. Narod je mnogo pogođen onim što se dešavalo. Neka dođe do konsenzusa da se krene, pa makar i krivudavim putem.

* Zbog čega smo se našli u ovakvoj situaciji?

- Za sve vreme ovih godina, koje su ”pojeli skakavci”, kako kažu, mnogo puta nismo reagovali na vreme. Pitam se: zašto? Nemam odgovor. Ćutke smo prešli preko mnogo čega. Gotovo nikada naš demanti ovde nije ozbiljno shvaćen. Čudno je to, ali ne ukazuje nam se poverenje. I to dalje traje, naročito na ekonomskom planu. Razgovaram tu i tamo s ljudima, i dolazim do zaključka da je jedini razlog slabog investiranja u našu zemlju i njenu osakaćenu ekonomiju nepostojanje zakona i nesigurnost ulaganja.

* Da li je, kao što neki misle, etičko biće Srba zasta posrnulo, a dostojanstvo se negde zagubilo?

- U našoj genetici postoje ambicija i ponos koji mogu da nas održe. Naš narod je, u osnovi, talentovan i pun energije. Svi koji nas posete konstatuju tu dinamiku i lepotu novih generacija. Imamo pisce, likovne umetnike, reditelje. Na svetskoj je sceni nova generacija sportista s fenomenalnim rezultatima koje niko nije očekivao. Na tom suženom prostoru, postoji apsolutno izuzetna kreativna dinamika. I, za sve vreme ovih kriznih godina, bila je veoma prisutna, iako je bila hendikepirana ozbiljnim nedostatkom sredstava. Vlada ubeđenje da krizni periodi stimulišu kreativnost. Sudeći po svemu onome što se ovde događa, to je tačno. Na širem polju, van te kreativne dinamike, na nivou naroda, postoji, međutim, izvesna apatija. I, to je loš znak.

* Život je težak, pogotovo kad se uporedi s time kako žive drugi...

- Voleo bih da verujem da situacija nije do te mere ozbiljna i da to ne bi trebalo da bude razlog za apatiju. Ono što našu zemlju veoma hendikepira, jeste odlazak mladih ljudi. Ta želja je i dalje prisutna i to je katastrofalna činjenica. Treba naći način da se ti ljudi privuku, da se vrate, reinvestirati u njih. Umesto komplikovanih birokratskih prepreka, treba im omogućiti da na najjednostavniji način počnu da rade.

* Gde je nestalo svojevrsno samožrtvovanje, kao jedan od osnovnih etičkih kodeksa u Srba?

- Osećaj nacionalne pripadnosti i nacionalni ponos danas su na drugačijem nivou, nego što je to nekada bio slučaj. Tako se funkcionisalo u davna vremena. Nedostatak tog osećaja je rezultat svih ovih kriznih godina, koje su za nama. Bile su pogođene dve generacije, ako ne i više. Osim časnih izuzetaka, ne ulaže se u kulturu svoje zemlje. Ne kažem da nema pokušaja ulaganja u kulturu - domen koji me najviše interesuje - ali, ne dovoljno. Retki su primeri, poput Ceptera, koji ima fondaciju, jedini otvoren muzej za publiku u ovom trenutku, izdavačku kuću, operu...

* Zašto je to tako?

- Izgleda da su mnogi naši imućni ljudi još pod ”stresom” takozvanog primarnog i primitivnog kapitalizma (vile, avioni, jahte), pa se nadam da će kad ih to prođe, odvojiti koji dinar za kulturu. Jer, ona je prava slika jednog naroda, jedne zemlje. Kultura ostavlja neizbrisive tragove za istoriju. Sve ovo drugo je zanemarljivo. Akcija dodeljivanja tzv. nacionalnih penzija je jedinstven pokušaj - nešto slično se događa u Holandiji - obezbeđivanja osnovnih uslova za život i rad umetnika. I, to je za svaku pohvalu.

* Kakva je uloga umetnika danas u tome da se takav odnos u društvu promeni?

- Umetnici su danas, pre svega, okrenuti sami sebi i onome što rade. Davno je bilo vreme kada je Gistav Kurbe rušio stub na trgu Vandom, i za to bio kažnjen, ili kada je Emil Zola sa svojim ”Optužujem” stao u odbranu kapetana Drajfusa, ili kada je Pikaso naslikao ”Gerniku”... Ima primera, ali o nekom preteranom angažmanu pojedinaca nema ni govora. U ovom mom domenu, nikada nije bilo toliko Miki Mausa, plišanih medveda, Paje Patka. A možda je i to neka vrsta angažmana? Danas se vodi borba u samom umetniku, da dobije svoje mesto, i da to što radi bude viđeno. Naravno, svako, u funkciji svog senzibiliteta, reaguje na ono što se dešava. Svi imamo stav, i taj stav investiramo u ono što radimo. Nema umetnika koji ne razmišlja o događajima koji ga okružuju. Ali, danas, što se tiče direktnog angažmana, on je u drugom planu.

* Treba li umetnik u svom radu da ima socijalnu dimenziju i da predvodi buntovnički duh?

- Umetnik i umetnost ne mogu da promene sliku sveta. To su glasovi u pustinji, koji se čuju i kojima se posvećuje relativno malo pažnje. Ali ako umetnik uspe bar da na neki svoj način animira društvo onim što radi, to je već pozitivan korak. Danas, kada je reč o aktivnostima pojedinaca, postoji u Francuskoj jedan fenomen: Stefan Esel, čovek koji ima 94 godine, bivši logoraš, filozof, politički i društveno angažovan, koji je napisao knjižicu pod naslovom ”Ozlojedite se”, i koja govori o diktaturi finansijskog tržišta i sve većim socijalnim razlikama. Ova mala knjiga se prodaje u milionima primeraka. Taj čovek, na kraju svog životnog puta, koji je bio toliko uzbudljiv i mučan, pustio je glas nekoga ko bi danas trebalo da bude pedeset godina mlađi i pokrene ovu, po svemu sudeći, inertnu masu. Dao je do znanja celom jednom narodu da se angažuje.

(Goran Čvorović, Večernje novosti)