Владимир Величковић: Европа без граница је будућност нашег континента

Од интереса појединаца у оквиру групе, користи имамо сви. Ако се појединцима омогући да иду напред, они ће за собом повући и све остале. Иницијатива је, пре свега, индивидуална. Али, она онда треба да захвати одређени број људи, заузме територију, позиције и крене амбициозним путем. Такви људи треба да нас помакну с мртве тачке на којој се данас налазимо.

Тако за ”Новости” говори српски и француски академик, сликар Владимир Величковић, у Улици Владимира Илича Лењина, у Аркеју, надомак Париза. Међу ”пожарима”, ”чекрцима” и ”распећима”, на столу ”Хедонистички манифест”, најновија књига француског мислиоца Мишела Онфреа, која на неки начин поткрепљује причу о садашњем свету у којем је интерес појединца изнад колектива.

* У ком смеру треба да се креће будућност Србије?

- Политику, како дневну и локалну, тако и интернационалну, пратим, доста површно, али је пратим. Интересује ме само да земљу воде људи који поштују демократију, који имају широке погледе на овај свет, који чине да се приближимо Европи, и да се она приближи нама. Много је препрека на том путу, и даље вучемо реп страве и ужаса који су нам накачили. Тај правац, ка Европи, треба да буде приоритетан у политици државе.

* И ви мислите да Европа нема алтернативу?

- Има ту много питања о којима треба продискутовати. Чињеница је да смо географски у Европи. Пре деведесетих, били смо први међу земљама централне и источне Европе која је требало да уђе у ЕУ, па смо сами све покварили. Обновили смо нашу ратну навику која се враћа сваких педесет година. Тешко је ослободити се тог јарма. Треба сад радити најпозитивније могуће, боље од других, да би се то бреме уклонило, са свим епитетима који нам се приписују. Европа без граница је будућност нашег континента. Треба се, међутим, припремити, да се не нађемо у ситуацији у којој су се нашли Португалија или Грчка. Са истим проблемом се суочава и Шпанија. Треба видети како би та Европа могла на најбољи начин да се искористи и покрене комплексну машинерију која код нас постоји, али којој треба дати подстрек. Треба бити обазрив да не дођемо у ситуацију да морамо да жртвујемо више од онога што Европа може да нам пружи.

* Жели ли нас, заиста, Европа, или нас, као што неки мисле, само вешто избегава?

- Има представника неких држава који балканске земље не виде у Европи, из различитих разлога, али ми се чини да смо, генерално, за Европу, географски, па чак и економски, а наравно и културолошки, веома атрактивни. Она би могла да профитира од уласка балканских земаља у њену унију. Судбина је свих земаља које још нису у ЕУ, да једног дана у њу уђу. Не могу се оставити изолована острвца.

* Од ЕУ смо данас, међутим, још далеко...

- Народ је, у извесном смислу, незадовољан, зато што економија не функционише како би могла. А од ње, и куповне моћи, све зависи. Економија је у кризи и овде, у Француској. Поскупљује тамо, поскупљује и овде. Разлика је у томе што код нас држава почива на расклиматаним темељима, који никако да се учврсте. Никако да то учрвшћивање постане интерес целог народа и свих партија које су, мање-више, у сталном међусобном сукобу. Не видим кохезију, заједнички став да се одстране партијски интереси и да се крене напред. Да се сви важни сектори власти, и у политици, и у економији, и у култури повере људима, квалитетним, стручним, способним и мотивисаним да се максимално ангажују у повереном им послу, а не да се то ради у функцији партијске припадности. Да људи којима је народ изгласао поверење да га најбоље могуће представљају, буду присутни, а не да скупштинске клупе зврје празне и да дискусије које се у њој воде буду испод нивоа основног грађанског понашања. Нашој деци то ништа добро неће донети. Скупштина би требало да има и васпитну улогу, да служи као пример, а о телевизији и њеним вулгарним серијама и да не говорим.

* Шта тај пут напред подразумева?

- Да се народу, најпре, обезбеди стабилна ситуација. Да може да покрива нужне потребе. Не по оној комунистичко-марксистичкој флоскули ”сваком према потребама” - што лепо звучи - него да се има за оно неопходно. Па онда, кад се нађемо на том путу, да буде и оног што је потребно, а на крају и преко тога. Јављају се извесни позитивни знаци: индустрија почиње да функционише, економија бележи мали раст. Ипак, постоји објективно незадовољство. Не мислим, међутим, да оно може да се реши непоштовањем изборних циклуса. Двадесет година посрћемо и треба, на крају, у једном тренутку, да покушамо да се уздигнемо. Народ је много погођен оним што се дешавало. Нека дође до консензуса да се крене, па макар и кривудавим путем.

* Због чега смо се нашли у оваквој ситуацији?

- За све време ових година, које су ”појели скакавци”, како кажу, много пута нисмо реаговали на време. Питам се: зашто? Немам одговор. Ћутке смо прешли преко много чега. Готово никада наш деманти овде није озбиљно схваћен. Чудно је то, али не указује нам се поверење. И то даље траје, нарочито на економском плану. Разговарам ту и тамо с људима, и долазим до закључка да је једини разлог слабог инвестирања у нашу земљу и њену осакаћену економију непостојање закона и несигурност улагања.

* Да ли је, као што неки мисле, етичко биће Срба заста посрнуло, а достојанство се негде загубило?

- У нашој генетици постоје амбиција и понос који могу да нас одрже. Наш народ је, у основи, талентован и пун енергије. Сви који нас посете констатују ту динамику и лепоту нових генерација. Имамо писце, ликовне уметнике, редитеље. На светској је сцени нова генерација спортиста с феноменалним резултатима које нико није очекивао. На том суженом простору, постоји апсолутно изузетна креативна динамика. И, за све време ових кризних година, била је веома присутна, иако је била хендикепирана озбиљним недостатком средстава. Влада убеђење да кризни периоди стимулишу креативност. Судећи по свему ономе што се овде догађа, то је тачно. На ширем пољу, ван те креативне динамике, на нивоу народа, постоји, међутим, извесна апатија. И, то је лош знак.

* Живот је тежак, поготово кад се упореди с тиме како живе други...

- Волео бих да верујем да ситуација није до те мере озбиљна и да то не би требало да буде разлог за апатију. Оно што нашу земљу веома хендикепира, јесте одлазак младих људи. Та жеља је и даље присутна и то је катастрофална чињеница. Треба наћи начин да се ти људи привуку, да се врате, реинвестирати у њих. Уместо компликованих бирократских препрека, треба им омогућити да на најједноставнији начин почну да раде.

* Где је нестало својеврсно саможртвовање, као један од основних етичких кодекса у Срба?

- Осећај националне припадности и национални понос данас су на другачијем нивоу, него што је то некада био случај. Тако се функционисало у давна времена. Недостатак тог осећаја је резултат свих ових кризних година, које су за нама. Биле су погођене две генерације, ако не и више. Осим часних изузетака, не улаже се у културу своје земље. Не кажем да нема покушаја улагања у културу - домен који ме највише интересује - али, не довољно. Ретки су примери, попут Цептера, који има фондацију, једини отворен музеј за публику у овом тренутку, издавачку кућу, оперу...

* Зашто је то тако?

- Изгледа да су многи наши имућни људи још под ”стресом” такозваног примарног и примитивног капитализма (виле, авиони, јахте), па се надам да ће кад их то прође, одвојити који динар за културу. Јер, она је права слика једног народа, једне земље. Култура оставља неизбрисиве трагове за историју. Све ово друго је занемарљиво. Акција додељивања тзв. националних пензија је јединствен покушај - нешто слично се догађа у Холандији - обезбеђивања основних услова за живот и рад уметника. И, то је за сваку похвалу.

* Каква је улога уметника данас у томе да се такав однос у друштву промени?

- Уметници су данас, пре свега, окренути сами себи и ономе што раде. Давно је било време када је Гистав Курбе рушио стуб на тргу Вандом, и за то био кажњен, или када је Емил Зола са својим ”Оптужујем” стао у одбрану капетана Драјфуса, или када је Пикасо насликао ”Гернику”... Има примера, али о неком претераном ангажману појединаца нема ни говора. У овом мом домену, никада није било толико Мики Мауса, плишаних медведа, Паје Патка. А можда је и то нека врста ангажмана? Данас се води борба у самом уметнику, да добије своје место, и да то што ради буде виђено. Наравно, свако, у функцији свог сензибилитета, реагује на оно што се дешава. Сви имамо став, и тај став инвестирамо у оно што радимо. Нема уметника који не размишља о догађајима који га окружују. Али, данас, што се тиче директног ангажмана, он је у другом плану.

* Треба ли уметник у свом раду да има социјалну димензију и да предводи бунтовнички дух?

- Уметник и уметност не могу да промене слику света. То су гласови у пустињи, који се чују и којима се посвећује релативно мало пажње. Али ако уметник успе бар да на неки свој начин анимира друштво оним што ради, то је већ позитиван корак. Данас, када је реч о активностима појединаца, постоји у Француској један феномен: Стефан Есел, човек који има 94 године, бивши логораш, филозоф, политички и друштвено ангажован, који је написао књижицу под насловом ”Озлоједите се”, и која говори о диктатури финансијског тржишта и све већим социјалним разликама. Ова мала књига се продаје у милионима примерака. Тај човек, на крају свог животног пута, који је био толико узбудљив и мучан, пустио је глас некога ко би данас требало да буде педесет година млађи и покрене ову, по свему судећи, инертну масу. Дао је до знања целом једном народу да се ангажује.

(Горан Чворовић, Вечерње новости)