Čije je sajmište?

Tako, kada profesor dr Đorđe Stanković u “Politici” od 4. jula, povodom zahteva za rehabilitaciju, kaže da je “Nedićeva Srbija bila jedna od najkvislinškijih država” – nije to nikakva novost. Kao što ni taj zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića nije došao tek tako iznebuha, kako mediji, slučajno ili ne, vole da predstave.

Rasprave istoričara u Srbiji o Milanu Nediću, Draži Mihailoviću, Drugom svetskom ratu, ali i partizanskim zločinima i žrtvama komunizma traju ravno dvadeset godina. Levičarsko-liberalni analitičari ali i proučavaoci “antisemitizma u Srbiji” danas, glorifikaciju četnika i oživljavanje srpske podele na partizane i četnike stavljaju na dušu Vuku Draškoviću i njegovoj “Srpskoj reči”. Kao značajan spominje se i njegov govor na svečanoj akademiji 1991. u Leliću kada su vraćene mošti vladike Nikolaja Velimirovića u Srbiju.

Drašković je tada rekao da posle rehabilitacije vladike Nikolaja, očekuje da će se slično dogoditi i sa Jovanom Dučićem. Spomenuo je, u tom kontekstu i Dražu Mihailovića i Milana Nedića (B92, Jovan Bajford, socijalni psiholog, profesor na Univerzitetu u Notingemu). Kako bilo, valjda iz te podele na četnike i partizane, istoričari se ovde prepoznaju ili kao “novi naraštaji revizionističke škole” s jedne, ili kao “obnovitelji i čuvari partizanskog mita”, s druge strane. I dok ovi drugi optužuju prve da “nacionalističku percepciju Milana Nedića preslikavaju iz ratne kolaboracionističke propagande”, revizionisti čuvarima partizanskog mita poručuju da se manu stereotipa “bez komunizma nema antifašizma”. Istini za volju, čuvari partizanskog mita su glasniji, brojniji i kudikamo medijski organizovaniji.

I sve se te rasprave dešavaju u vrlo nezavidnoj poziciji srpske istoriografije kojoj su, za razliku od slovenačke i hrvatske, još uvek nedostupni Oznini arhivi (nalaze se u Arhivu Srbije i Vojnom arhivu) iz perioda srpske i jugoslovenske istorije 1944–1946. Da ne govorimo o dokumentima iz ratova devedesetih. Država, iz nekog razloga, istoričarima još nije omogućila uvid ni u tu dokumentaciju, za razliku od Hrvata koji su to već učinili, pa u hrvatskoj istoriografiji već postoje bogato štampane istorije Domovinskog rata, kao “najvažnije teme hrvatske povijesti”. I naravno da ih, za svoje radove, koriste evropski naučnici i istraživači. Koristili bi valjda i srpsku istoriografiju o ratovima devedesetih, da je imamo.

Tako, poslednjih godina, posle izgubljenog medijskog rata kao i onog drugog na terenu, Srbi od Hrvata gube još jedan rat, ovog puta istoriografski. Nimalo neobično, s obzirom na to da iscepkana domaća politička elita, ukoliko i razmišlja o srpskoj istoriografiji, vidi u njoj mogućnost da se ili opet piše o Kosovskom boju i slavnom caru Lazaru, budući da ovo dosad valjda nije bilo dovoljno, ili opet o Drugom svetskom ratu. Jer, bio bi red da se Srbi posle dvodecenijskog “revizionističkog opuštanja” suoče s „istinom o prošlosti” a četnici i broj jasenovačkih žrtava u NDH “smeste u realniji kontekst”, što je višedecenijski, medijski osnažen cilj i hrvatskog establišmenta.

Poslednjih godina među hrvatskom desnicom i srpskom levicom insistira se na tome da je “Nedićev Beograd” imao dva koncentraciona logora (Staro sajmište i Banjicu), kao i da je vlada Milana Nedića bila politički, ideološki i lično odgovorna za uništavanje Jevreja u Srbiji. Da li je tome cilj izjednačavanje položaja NDH i “Nedićeve Srbije”, poput već poznatog pokušaja da se izjednače ustaše sa četnicima? Takva lažna simetrija (četnici jednako ustaše) jeste epohalni izraz titoizma u kojem Hrvati do danas nisu suočeni s odgovornošću za genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Parolom o revoluciji, insistiranjem na samo jednom antifašističkom partizanskom pokretu i omalovažavanjem uloge Draže Mihailovića, a danas i izjednačavanjem “Nedićeve Srbije” s Pavelićevom NDH, pitanje organizovanog državnog NDH terora nad Srbima, rečju genocida, stavlja se u drugi kontekst, čime hrvatska intelektualna elita priprema svojevrsnu kompenzaciju.

Kosta Nikolić, naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju, reći će za NIN da je pokušaj izjednačavanja NDH i “Nedićeve Srbije” sam po sebi apsurdan i da o tome nikada nije bilo reči, čak ni kod prve generacije utemeljivača revolucionarnog narativa. Time se, dodaje on, stvara paralelna istorijska svest, istoriografsko podzemlje, što se više puta u srpskoj istoriji događalo (poslednji put baš u titoističkom režimu). Jer, niko ne može dekretom ukinuti nečije porodično sećanje, ili zdrav razum.

“Nemci su u Srbiju došli sa oformljenom organizacijom i upravnim aparatom za rešavanje jevrejskog pitanja. Glavni ljudi za sprovođenje antisemitskih mera bili su SS pukovnik Vilhelm Fuks, rukovodilac Operativne grupe policije i službe bezbednosti, kao i SS major Hans Helm, šef Gestapoa za Jugoslaviju. U sastavu Gestapoa u Beogradu postojao je poseban Referat za jevrejska pitanja, pod rukovodstvom SS poručnika Frica Štrakea. Namerno ili ne, previđaju se rezultati istraživanja i domaćih ali i stranih istoričara. Valter Manošek je, na primer, više nego ubedljivo pokazao da ne postoji odgovornost srpskog okupacionog aparata za uništavanje Jevreja (V. Manošek, Holokaust u Srbiji. Vojna okupaciona politika i uništavanje Jevreja 1941-1942, Beograd , 2007). Isti je slučaj i sa svesnim ili nesvesnim izbegavanjem da se piše kako se srpski narod u Srbiji 1941. našao na genocidnom udaru nemačke vojske koju su na starim matricama Austrougarske iz Prvog svetskog rata vodili austrijski generali u Vermahtu, o čemu je Manošek takođe pisao.” (K. Nikolić, O Fenomenu naučne regresije u savremenoj srpskoj istoriografiji, Istorija 20. veka, str. 134).

Jedan od detalja koji se često prećutkuju u vezi sa Starim sajmištem je i taj što je Sajmište, formalno-pravno, bilo pod jurisdikcijom NDH, zato što je, kao i Zemun, geografski pripadalo teritoriji Nezavisne Države Hrvatske. U Banjički logor je, kaže Kosta Nikolić, najviše ljudi dovođeno i hapšeno zbog saradnje sa četnicima, sa odredima Jugoslovenske vojske u otadžbini, ili “DM bandama”, kako se govorilo. Naravno, bilo je i komunista.

U obrazloženju zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića, koji je napisao advokat Slobodan Mavrenović, inače i sam žrtva komunističkog terora od 1944. do 1953, data je hronologija događaja u okupiranoj Srbiji: Formiranje Komesarske uprave Milana Aćimovića koja nije bila u mogućnosti da uspostavi bilo kakav red u okupiranoj Srbiji, pad Komesarske uprave. Aćimović je, piše dalje u obrazloženju, za tu funkciju predložio i generala Milana Nedića, nekadašnjeg načelnika Generalštaba i ministra vojnog, što je podržalo i 330 najuglednijih Srba. Nedić je tu ponudu odbio. Pravdao se starošću.

U to vreme, posle Aprilskog rata u kojem je komandovao Trećom grupom armija, bio je u kućnom pritvoru, pod stražom, u žalosti zbog gubitka sina, snahe i unuka u velikoj eksploziji u Smederevu. Navodno, zahvaljujući iskazu sa suđenja dr Harolda Turnera, nemačkog civilnog upravnika za Srbiju, kada mu je saopšteno da će pogoršanje situacije dovesti do toga da Hitler pošalje trupe ustaša, Mađara, Bugara i Albanaca u Srbiju, Milan Nedić je prihvatio predlog. U to vreme, Srbija je bila pod direktnom nemačkom vlašću, u tzv. okupacionom sistemu. Komesarijat za izbeglice Nedićeve vlade obezbedio je do jeseni 1944. godine smeštaj i hranu za više od pola miliona (600.000) srpskih izbeglica iz NDH i drugih okupiranih teritorija. Tada je već bio ubeđen da je Jugoslavija bila “velika zabluda srpskog naroda”, a da će se Drugi svetski rat završiti na velikim frontovima.

Zbog straha od nemačkih odmazdi (sto Srba za jednog Nemca), bio je protivnik svih pokreta u Srbiji protiv okupatorske vojske. Podjednako se borio i protiv partizana i protiv četnika. Imao je Srpsku državnu stražu za to. Ali je najveću opasnost za Srbe video u komunizmu. Vlada Milana Nedića je raspuštena 4. oktobra 1944. Posle bekstva u Kicbil, u Austriji, i zarobljeničkog logora Mosburg, Nedića su Britanci izručili novim jugoslovenskim vlastima. “Politika” i “Borba” 5. februara 1946. godine objavile su saopštenje MUP-a FNRJ “o samoubistvu Milana Nedića”. Sem tog saopštenja, koje je, kako kaže advokat Mavrenović, jedini “dokaz o smrti” Milana Nedića i svedočenja nekih oznaša (da je skočio kroz prozor s trećeg sprata zatvora u Kneginje Qubice 21, današnjoj Zmaj Jovinoj), do dana današnjeg okolnosti u kojima je poginuo Milan Nedić nisu rasvetljene. Kao ni to gde je i kako sahranjen.

To je, po svemu sudeći, i osnovni razlog za podnošenje zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića jer, kako kaže advokat Mavrenović, u zahtevu za rehabilitaciju može se tražiti ili poništaj presude kojom je neko osuđen ili da se utvrdi da je bio žrtva terora. “Podelio sam zahtev na utvrđivanje verodostojnosti navoda smrti i utvrđivanje osnovanosti optužbe da je narodni neprijatelj. Pošto mu nije bilo suđeno, ni presuđeno zbog njegove tragične smrti, ne može se ni tražiti njegova rehabilitacija u smislu poništavanja presude”, kaže Mavrenović. Ovaj advokat je i sam bio 1946. u zatvoru u Kneginje Ljubice 21, baš posle Nedićeve smrti: “Sprovodili su me hodnikom, stepeništem na saslušanje. I video sam, s leve strane, taj prozor s kojeg je on navodno skočio. On je imao 67 godina, nelogično je da je uspeo da se otrgne iz ruku stražara, kako su kasnije svedočili neki oznaši, i da skoči na prozor, onako star i izmučen, prekorači, i baci se. Ta njegova nerasvetljena smrt je sama za sebe dovoljan razlog da se on rehabilituje jer u vezi sa njegovom smrću nije ništa dokazano. Da li je ubijen ili ne”, sumnja Mavrenović u zvanično saopštenje.

Mr Srđan Cvetković, istraživač saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu i autor knjige Između srpa i čekića – Represija u Srbiji 1944 – 1953, veruje da službena beleška o stradanju Milana Nedića još uvek postoji: “Njegovo suđenje je tada očekivano s velikom pažnjom javnosti. To je trebalo da bude veliki proces. Mislim da je ideja onih koji su podneli zahtev za rehabilitaciju zapravo da posredno dođu do podataka o načinu na koji je stradao Milan Nedić. Uloga sudije je da po Zakonu o rehabilitaciji traži relevantnu Ozninu građu da li iz Vojnog arhiva (VBA dokumentacija), bilo iz Arhiva Srbije (BIA dokumentacija). Dakle, sudija kad dobije tu građu, ne sme da je publikuje, jer ona još uvek nije dostupna javnosti, ali može da je iskoristi za proces. Tako bi eventualno moglo da se sazna da li je Milan Nedić ubijen ili – ono što je zvanična verzija – da li je izvršio samoubistvo.”

Cvetković podseća da su Hrvati otvorili sve Oznine arhive i publikovali ih, a da sad izlazi i treći tom: “Verujem da imamo bolju građu jer je ovde bio operativni centar, država je bila centralizovana, tako da najznačajniji podaci ako još postoje, postoje kod nas. Ako revizija koja je rađena u više navrata nije uključivala spaljivanje ili uništavanje takve vrste dokumentacije, bilo bi sigurno zanimljivo za novinare i istraživače istoričare da se pozabave time. Ako postoje beleške o mnogo manje važnim događajima i ljudima, neverovatno je da ne postoje o suđenju i likvidaciji Draže Mihailovića ili o Milanu Nediću, ukoliko nisu uništene.”

Nedavno je, međutim, dr Đorđe Stanković, šef Katedre za istoriju Jugoslavije povodom zahteva za ovu rehabilitaciju, pomalo ljutito izjavio: “Milana Nedića treba studirati kao ličnost. To da je on javno, naglašavam javno, preko svojih novina propagirao nacističku ideologiju, to je tačno, kao i književnik Svetislav Stefanović koji je otvoreno pisao da je Hitlerova nova Evropa budućnost Srbije, a kojeg sada rehabilituju. Ono što ovi revizionistički istoričari ne znaju, a ja to posedujem u očevoj arhivi, jeste da su Nemci kontrolisali budžet vlade Milana Stojadinovića, određivali koliko tačno može da ima svako ministarstvo, ali da nisu kontrolisali koliko je Nedićeva vlada davala izbeglicama, a Nedić je preko Tome Maksimovića i Ministarstva za izbeglice finansirao četnički pokret u prvoj godini rata, 1941.”

Kosta Nikolić kratko kaže da to nije ništa tačno.

Profesor Stanković je podsetio da u Francuskoj nikome ne pada na pamet da rehabilituje višijevce, pristalice maršala Petena, pogotovo ne one koji su bili osuđeni na smrt. I da su u Parizu ubijeni svi oni koji su okupacione nemačke vojnike primali na stan.

Dragoceno je, međutim, sećanje Jovana Nenadova, inženjera iz Lozane, koji je okupaciju u Beogradu dočekao sa 17, a iz nje izašao u 21. godini života. Ovo je deo pisma njegovom prijatelju, koje NIN objavljuje uz dopuštenje gospodina Nenadova: “Nedićeva vlast je za mene bila logična institucija, manje zlo od neposredne okupacijske vlasti (u Bačkoj je bila mađarska vlast – mađarska vojska i domaći Mađari, u Banatu nemačka – nemačka vojska i folksdojčeri). Policajci naši. Mediji pod kontrolom, antizapadnjački i antikomunistički. Radio-aparati nisu bili oduzimani ali je bilo zabranjeno slušanje stranih stanica – a svi su ih slušali. Javni nastupi Nedića i njegovih bili su izrazito prosrpski – čuvati glavu i ne mešati se u obračune velikih. Posebno je bila glasna kampanja protiv poziva u šumu, sa bilo koje strane. Crna berza je carovala, uprkos zvaničnoj zabrani, jer se bez nje nije moglo. Svako je morao da radi – uslov da dobije važeću legitimaciju i bonove za snabdevanje. Suma sumarum: ako se nisi bavio ilegalnim aktivnostima, mogao si da preživiš okupaciju bez ugrožene lične egzistencije. Nemcima je bila u interesu mirna Srbija.”

Više puta reagujući na ovdašnje tekstove o Nedićevim vremenima i Drugom svetskom ratu u Srbiji, Jovan Nenadov ovog puta podseća da je britanska vlada, kad su Nemci okupirali šest Kanalskih ostrva (u kanalu Lamanš), spremno dočekala okupaciju: “Deo stanovništva je evakuisan po želji a za ostale su bili zaduženi upravnici ostrva sa nalogom za saradnju s okupatorom uz poštovanje međunarodnih zakona. Tako su ta ostrva preživela četiri godine i devet meseci bez ljudskih žrtava. Za uspešno sprovedenu kolaboraciju odlikovano je 29 lica a troje čak plemstvom, među kojima i šef policije Sent Elijera, glavnog grada DŽersija.”

Ne treba ovde zaboraviti ni na Čerčilova pisma Ruzveltu. Ukazivao mu je na pesimističke mogućnosti razvoja rata. Tako u telegramu od 20. maja 1941. on piše: “Ako Sjedinjene Države prepuste ovu zemlju njenoj sudbini, niko neće imati prava da prekoreva one koji tada budu odgovorni, ako u nagodbi pristanu na najbolje moguće uslove za preživelo stanovništvo (Vinston Čerčil, Drugi svetski rat, 2. tom Prosveta, Beograd , str 53, prim. J.N).” Jovan Nenadov kaže: “Drugima se nije preporučivalo da pristanu na najbolje moguće uslove, već se tražilo da ratuju do konačne pobede, bez obzira na žrtve, jer to je bila tuđa krv.”

A kada je već spomenut i Svetislav Stefanović (jedan od 105 streljanih čija su imena objavljena u Politici 27. novembra 1944), znameniti pesnik i književnik, prevodilac Šekspira i Volta Vitmena, jedan od osnivača avangardne poezije u Srbiji, lekar u Balkanskom i Prvom svetskom ratu, treba reći da su ga, ne manje ljutito od dr Đorđa Stankovića danas, spominjali čim je streljan bez suđenja, kao “nemačko-Nedićev komesar Srpske književne zadruge, ideolog fašizma”.

U jednom od svojih “Moralističkih fragmenata” profesor dr Milo Lompar sa Filološkog fakulteta u Beogradu, podseća da je Svetislav Stefanović streljan presudom Vojnog suda komunističke revolucije, koji nije bio nikakav sud, već izvršni organ istorijske misije komunizma, čiji smo brodolom posmatrali svojim očima. I pita: „Ako je i bio nacistički ideolog, čak da je bio samo to, nije li Svetislav Stefanović zaslužio da mu se sudi, jer teško da je bio veći nacista od Geringa i Ribentropa, kojima je suđeno?”

O tome je ovde reč.

Slučaj Veselinović

Za Sonju Milenu, praunuku

Milica Veselinović, kćer Mihajla Veselinovića, preduzimača i vlasnika fabrike metalnih proizvoda, streljanog 8. novembra 1944. kod manastira Vavedenje na Senjaku, pola veka kasnije odlučila je da pronađe mesto gde je sahranjen njen otac. Preko jednog od preživelih zarobljenih Italijana koji su zakopavali rake, saznala je gde je streljan Mihajlo. On je za vreme rata bio politički neaktivan, ali je na Senjaku pomagao Dom za izbegličku decu i siročad. Godine 1994. odlučila je da otkopa i sahrani posmrtne ostatke svog oca. Akciju je brzo obustavila policija, kako piše mr Srđan Cvetković u svojoj knjizi Između srpa i čekića – Represija u Srbiji 1944 – 1953. U međuvremenu, gradeći kafanu pored stadiona “Grafičara”, radnici su naišli na kosti streljanih novembra 1944, pa su dobili zadatak da ih sahrane dublje u šumi. Posle demokratskih promena 2000. godine, Milica Veselinović je u Nišu upoznala Zorana Đinđića i Zorana Živkovića i ispričala im o sudbini svog oca. Zoran Đinđić joj je obećao političku, finansijsku i svaku drugu pomoć. Milica je saznala gde su kosti premeštene. I uz pomoć premijera Đinđića ponovo sahranila svog oca. Srđan Cvetković piše da su već prvi udarci pijukom potvrdili da se radi o masovnoj grobnici: „Kosti su još uvek bile vezane telefonskom žicom kao prilikom streljanja, dok su cipele žrtava odolele zubu vremena. U porti manastira Vavedenje podignut je i spomenik koji je osveštan kao prvi spomenik žrtvama komunizma i mesto okupljanja unesrećenih u ovom vremenu.”

(NIN)