четвртак, 26. мај 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Серијал о НДХ на ХРТ-у — Дозирана истина о „Независној Држави Хрватској“
Истина и помирење на ex-YU просторима

Серијал о НДХ на ХРТ-у — Дозирана истина о „Независној Држави Хрватској“

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
петак, 17. децембар 2021.

На првом програму ХРТ-а приказана је серија о Независној Држави Хрватској коју је осмислио историчар Хрвоје Класића а у њој су узели учешће историчари из Хрватске али и историчари из Србије који се баве проучавањем овог дела наше историје. Серија је након што је реализована чекала неколико година да буде емитована јер се очигледно тражио повољан политички моменат да она буде доступна хрватској јавности у којој иначе постоји много контроверзи везаних за усташко наслеђе и отворена ревизија неоспорних чињеница о карактеру НДХ-а као злочиначке творевине и марионетске пара-државе. У серији је дат шири историјски, друштвени и политички контекст настанка усташког покрета који се у њој превасходно означава као организација бораца за националне циљеве хрватског народа у краљевини Југославији чији је главни циљ био остваривање идеје о формирању независне хрватске државе.

Наравно да није изостала ни основна идеолошка мантра о великосрпској хегемонији, запостављању хрватских националних циљева у Југославији али и о терору којем су били изложени борци за националне интересе хрватског народа

Наравно да није изостала ни основна идеолошка мантра о великосрпској хегемонији, запостављању хрватских националних циљева у Југославији али и о терору којем су били изложени борци за националне интересе хрватског народа. У неколико епизода обрађено је и питање утицаја спољних фактора на формирање и развој усташког покрета са посебним освртом на улогу Италије, Мађарске и Немачке. Посебно је занимљива констатација да усташки покрет готово све до почетка Другог светског рата није имао фашистички карактер, и да је идеологију фашизма једино прихватио Анте Павелић угледајући се на Мусолинија и његов начин владавине.

Улога Ватикана и надбискупа А. Степинца обрађена је у складу са већ прихваћеним пропагандистичком мантром о сложеном положају Католичке цркве у Независној држави хрватској коју је она здушно поздравила и подржала , али је у овој серији изостала експлицитна осуда учешћа великог броја припадника Католичке цркве у усташком покрету и злочинима и геноциду који су почињени током постојања ове пара-државе. Свакако да је питање злочина и геноцида било једно од најосетљивијих питања у овој серији, и оно је обрађено тако да се они прикажу у оној прихватљивој мери у којој их је могуће дозирано представити хрватској јавности. У овој серији је демонстриран тај дозирани приступ чињеницама и већ утврђеним и несумњивим оценама о злочиначком карактеру усташког покрета и саме НДХ-а и улози Католичке цркве у успостављану и одржању ове марионетске творевине. У већини епизода се инсистира на ставу да је НДХ-а функционисала као држава, да је имала све потребне државне атрибуте а узгред се напомиње да је она била у марионетском положају нарочито у односу на нацистичку Немачку.

Установљено је да постоји више аргумената  да је НДХ-а ипак била држава, то јест да је имала поједине атрибуте државности. То нам говори да је геноцид у НДХ-а био државни пројекат, у којем су учествовале све државне структуре

Један од уредника  Зборника-Правни поредак НДХ-а професор Борис Беговић је недавно на скупу Националним памћењем против ревизије историје одржаном на Правном Факултету у Београду изнео следећу оцену.“ Установљено је да постоји више аргумената  да је НДХ-а ипак била држава, то јест да је имала поједине атрибуте државности. То нам говори да је геноцид у НДХ-а био државни пројекат, у којем су учествовале све државне структуре“. Нисам сигуран да би се аутор ове серије и хрватски историчари који су у њој учествовали у потпуности сложили са овим резолутним ставом професора Бориса Беговића, јер они су у својим исказима често прибегавали отвореној релативизацији ове несумњиве чињенице. То се посебно могло видети у епизоди која је носила наслов Терор а била је посвећена усташким злочинима и геноциду који су почињени над српским народом што се није могло у њој јасно видети.

Тако је у овој епизоди речено да је на Козари дошло до чишћење цивилног становништва, цивилне избеглице су слате у логоре, одвајано је становништво по полу после офанзиве на Козару, одвајања за логор у Јасеновцу нису имала убилачки карактер јер они који су били корисни за рад слати су у Немачку а они који нису, чинили су највећи број страдалих, да се на Кордуну десио велики прогон, колонизација деце у  села обављена је путем Каритаса и мреже Католичке цркве, споменут је логор деце у околини Загреба без јасног спомињана страхота које су се дешавале у дечијем логору у Сиску у коме су убијана српска деца на најсвирепији начин. Један од хрватских историчара је изнео процену да је у усташком терору страдало 40 тисућа Срба.

Када се погледа ова епизода јасно се може видети да неко ко нема увид у националну припадност протераних и ликвидираних цивилних жртава не може да стекне праву слику да се радило о геноциду који је спроведен од стране усташких власти над српским народом. Он се у тумачењу хрватских историчара у овој серији не означава као геноцид почињен над српским народом што јасно говори и сам наслов ове епизоде у серији- Терор. Само је један историчар из Немачке у свом излагању говорио о геноциду, остали учесници у овој серији као да су се држали прећутног договора да се говори о терору и прогону а да се велико и ужасно страдање српског народа не квалификује као геноцид. У неколико наврата у серији се истицала улога надбискупа А. Степинца као брижног заштитника Жидова, а навођена је и његова изузетна „забринутост„због покрштавања и злочина почињених над православним становништвом. Та дозирана врста перфидног прикривања стварног карактера усташког покрета и пара квислиншке НДХ-а има у себи јасно одређену дозу приказаних утврђених чињеница које неће нарушити потребну прихватљивост ове серије у хрватској јавности. Тачно је одређена мера и досег ове серије, а она се може видети у њеној последњој епизоди објављеној под насловом Епилог и у речима историчара Вишеслава Аралице, боље речи његовог малог „трактата“ о срамоти и неопходности освете у правом тренутку.

Просто је невероватно да је угледни историчар Хрвоје дозволио себи да у овој серији објави следеће ставове В. Аралице. “НДХ-а је прва национална држава Хрвата. Она доста јесте била држава и била је национална хрватске држава. Међутим, кад бих је једном ријечју ишао описати и НДХ-а и све око тога, рекао бих срамота. Сад морам објаснити што је ту срамота. Јер није баш све ту срамота, у тој НДХ-а. Пођимо с осветом. Оно што запањује у НДХ- је био несразмјер осветничког чина и разлога за освету. Пример је Анте Врбан који је сам признао да је убио неких 600- тињак, односно да је суделовао у убојству 600-тињак Јевреја и да је погушио 63 ђеце. Он тврди 63, други кажу више стотина српске ђеце с Козаре. То је учинио, зато што се друге године након Велебитског устанка морао пријављивати жандарима неколико ноћи заредом, трипут по ноћи, да је ето био малтретиран гадно. Ја имам разумијевања за освету. Ако су Хрвати мислили да се морају светити Србима због нечега. Напримјер , због убојства посланика у београдској Скупштини, због убојства Стјепана Радића, због кундачења и понижавања, због исмијавања зато што су говорили да су Хрватску на сабљи добили. Због тога што су их тукли, малтретирали, затварали, кидали нокте, убијали људе као у Сењу или код Сибиња. Ако они мисле да се треба осветити, онда је то у реду. Међутим, освета, ако је права, мора услиједити одмах након чина. Али оно што су Хрвати уствари радили, показали су да нису особито вољни за стварање своје државе. Они су морали чекати и били су лојални грађани те државе , слали су своја посланства Карађорђевићима на двор, клањали им се и лупали печате у својим канцеларијама до Симовићевог пуча, док нису дошли Нијемци. Е то је ружно. Кад Нијемци долазе. Нијемци руше ту српску државу, српску власт над Хрватима. Нијемци руше. Талијани руше. Е сад ћемо им се осветити. То је срамота. Срамота је кад се почнете освећивати на слабима. Жена и ђеца су били убијани. Срамота је такођер кад се људи којима то радите дигну, побуне и побједе вас. И покажу да им ви у ствари не можете ништа. И онда опет трчите новим господарима, Нијемцима и молите их да среде ситуацију . То је нешто што је Хитлер стално приговарао Анти Павелићу. То је нешто што је Химлер имао на уму кад је процењивао ситуацију. И што су обојица сматрали, успркос томе што Србе сматрају непријатељима, ипак их више поштују него Хрвате. То је срамота“. У овим речима је садржан прави дух и суштина ове серије и треба их добро запамтити јер оне оличавају сублимацију односа који је сада преовлађујући и једино прихватљив у хрватској јавности када се говори о НДХ-а. Хрвоје Класић је то очигледно добро осетио, зато је и применио овакав дозирани а у суштини посебан облик ревизионистичког приступа у конципирању и изведби ове серије.

У нашој јавности ова серија је остала без већег ођека. Нису се јавили ни наши историчари који су у њој учествовали нити се јавио неко од наших професионалних историчара који прате и истражују начин на који се у савременој Хрватској говори о усташком наслеђу и НДХ-а

У нашој јавности ова серија је остала без већег ођека. Нису се јавили ни наши историчари који су у њој учествовали нити се јавио неко од наших професионалних историчара који прате и истражују начин на који се у савременој Хрватској говори о усташком наслеђу и НДХ-а. Али зато се јавио Горчин Стојановић да би у својој колумни Суботња променада коју објављује у Блицу обзнанио своје неподељено одушевљење овом серијом ослањајући се на своју животну попутбину.“ И зато што је тема серије која се бави укупним постојањем друштвеног устројства које се звало Независна држава Хрватска, више него деликатна. Но убрзо, сваковрсног оптерећења је нестало: историчар Хрвоје Класић и редитељ Миленко Буковчан, сви њихови гости, хрватски и повјесничари и српски, италијански, немачки, босански, ирски и амерички историчари, а нарочито две монтажерке, Ива Блашковић и Влатко Зодро, сачинили су тачно оно што је потребно да свака предрасуда, стрепња или сумња буду отклоњене пред акрибичношћу, прецизношћу, одговорношћу и мајсторским умећем. Серија је узбудљива не само због своје теме и њене изведбе , него и стога што као и свака честита историјско, у науци утемељена збирка чињеница, мудро, неједнозначно, не лажнополемички, нетенденциозно протумачених, осветљава и савременост“.

У овој серији је објављена епизода Уљудба, бавила се друштвеним у културним дешавањима у НДХ-а , Хрвоје Класић је грдно погрешио што није ангажовао Горчина Стојановића као консултанта, вероватно би овај изузетни подухват добио на вредности и постигао већи уљудбени дојам и попутбину. Овако остаје отужан утисак да је и ова серија само доказ више да се у хрватској јавности још увек не може на прави и доследан начин проговорити о трагичној судбини српског народа који је доживео страховити геноцид у време постојања тзв. Независне државе хрватске.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер