.jpg)
| Istina i pomirenje na ex-YU prostorima | |||
Decentriranje martirologije i srpski narod |
 |
 |
 |
| petak, 06. februar 2009. | |
 Suočavanje sa prošlošću i ratnim zločinima u građanskom ratu u tumačenjima naših zastupnika kolektivne srpske krivice odvijalo se u nekoliko faza. Prvo su se pojavili zahtevi za temeljnu denacifikaciju i defašizaciju srpskog društva, a zatim su sledile akcije za dekontaminaciju kulturnog prostora u Srbiji.Svi ti napori nisu doneli željene rezultate i nisu doprineli da se Srbi makar i za korak približe suočavanju sa prošlošću i, što je još važnije, priznaju zločine počinjene u ime srpskog naroda. To je uslov svih uslova ako Srbi žele da usvoje i dele evropske vrednosti. Bez tog ključnog suočavanja ostaće kao varvari van evropskog civilizacijskog kruga. Poduhvat nametanja kolektivne krivice očigledno nije uspeo i zato je sada na dnevnom redu faza koja je označena kao postupak decentriranja martirologije srpskog naroda. U tumačenju akutnog građanskog rata Todor Kuljić kaže da moramo napustiti ptolomejsku (žablju) perspektivu iz koje se čini da su Srbi u središtu svetske pažnje i zameniti je kopernikanskom (ptičjom) perspektivom koja realno sugeriše koliko smo nebitni. Treba u tom inovatorskom procesu decentiranja martirologije prevazići dosadašnje jednostranosti kod suočavanja sa prošlošću i to pre svega isključivost nacionalističkog isticanja zločina drugih nacija i neprikosnovene žrtve srpskog naroda. A zatim i ono drugo, doduše manje rašireno, ali takođe jednostrano isticanje samo zločina vlastite nacije koje je vidljivo kod nekih nevladinih organizacija. Iako je lako uočiti ozbiljan napor Todora Kuljića da uspostavi ravnotežu u martirologiji i pokuša da bude što objektivniji, za njega je ipak suštinsko pitanje što se u Srbiji i dalje insistira na centriranoj martirologiji koja neminovno vodi u jednostrano suočavanje sa prošlošću putem isključivog hegemonog konzervativno-nacionalističkog isticanja srpskog naroda kao jedine žrtve. Optužbe za hegemonizam odavno prate srpski narod, sada su one prebačene na ideološko tlo suočavanja sa prošlošću da bi se konačno pretvorile u neupitnu tvrdnju o kolektivnoj krivici srpskog naroda koji nije spreman da prizna zločine počinjene u ime njegove hegemonističke nacionalne politike. Pri tome se srpski narod usuđuje da pomene i svoje žrtve i tako samo relativizuje pojam ratnog zločina. Sličnu sudbinu doživljava i tumačenje holokausta nad Jevrejima u Srbiji. U tekstu „Protiv zaborava holokausta“ Jovan Bajford navodi da nije sklon da tvrdi da u Srbiji postoji rasprostranjena želja da se holokaust zaboravi, problem po njemu je u tome što ne postoji razvijena svest o holokaustu kao posebnom istorijskom događaju i jedinstvenom slučaju ljudskog stradanja. Ovu tvrdnju Jovan Bajfor dodatno osnažuje stavom da „malo ko u Srbiji danas negira da su Jevreji u Srbiji stradali u toku okupacije. Ali se činjenice o njihovom stradanju često direktno ili indirektno kvalifikuju konstatacijama da su i ostali narodi stradali ili još je bilo gore u NDH. Ovime se holokaust, kao specifičan objekat sećanja, marginalizuje.“ Zašto bi se pominjanje genocida nad srpskim narodom i zločina nad drugim narodima tumačilo kao marginalizacija holokausta nad Jevrejima? Ovo je neprilična manipulacija, smišljena tako da uspostavi gradaciju u zločinima počinjenim u vreme Drugog svetskog rata. Jovan Bajford dodatno potkrepljuje svoju nepriličnu tezu tvrdnjom da osamdesetih stradanje srpskog naroda postaje centralna tema nacionalnog sećanja. On dalje ističe da je o holokaustu u Srbiji govorio kao o nečemu što se dogodilo u Hrvatskoj. Srbija je spremna da se seća Jevreja koji su stradali, ali sećanje na njih nikada nije na prvom mestu, jer se preuzimanjem kontrole nad društvenim sećanjem u centar zbivanja stavlja stradanje Srba pod ustaškim režimom. Zaista je nedopustivo i neprilično da srpski narod u centar svog nacionalnog sećanja stavlja genocid počinjen nad njim u toku Drugog svetskog rata u ustaškoj nezavisnoj državi. Apsurdno je tvrditi da je na taj način izvršeno nedopustivo centriranje martirologije i time srpski narod proglašen za jedinu i najveću žrtvu, marginalizujući pri tome holokaust nad Jevrejima. Nije potrebno reći da su ovakva poređenja problematična. Suočavanje sa prošlošću nije trgovačko licitiranje niti je rutinska rasprava o suštini holokausta i genocida, kako to čini Jovan Bajford. Zašto je uopšte potrebno da se sećanje Srba na Jasenovac i genocid u NDH potiskuje na marginu, to iskustvo već smo imali u vreme ideologije bratstva i jedinstva koja nas je i survala u krvavi građanski rat. Milo Lompar je precizno odredio novi kulturni obrazac nastao nakon Drugog svetskog rata: „I tada se računalo na mladu generaciju, tako da sadašnja infantilizacija političke i kulturne svesti ima svoje prethodnike. Nova kulturna svest bila je ideološka i ona je čitava polja srpske kulture stavljala u senku. Tako su – suprotno od evropskih građanskih procesa tog vremena – formirane generacije ljudi koji nikada nisu sa potrebnom jasnoćom shvatili da je nad srpskim narodom učinjen genocid u Jasenovcu. Kao što je Aušvic bio genocid nad Jevrejima, kao što su Jermeni pretrpeli genocid u Turskoj. Jevreji su u Nemačkoj obeležili mesta svog stradanja: na jednoj od centralnih adresa Berlina i danas srećete ogromnu tablu na kojoj su ispisana imena koncentracionih logora i natpis koji pojašnjava da su to mesta zločina koja nikada ne možemo zaboraviti. (Da li je to ikada bilo moguće u Zagrebu? Sve to nije sprečilo Jevreje da i u Izraelu stvore muzej holokausta. Zašto to nikada nije bilo moguće u Beogradu?) Jermeni nisu samo pamtili genocid učinjen nad njima nego su uspeli da u Parizu podignu spomenik svom stradanju. Ono što je bitno za njihovo samorazumevanje (a to je da su narod koji je pretrpeo genocid) uspeli su s vremenom da učine bitnim delom svetske istorije. Umesto svega toga, u nas je formirana lažna matrica bratstva i jedinstva. Kao temelj titoističke formule. Ona je poništila svaku mogućnost međunacionalnog pomirenja posle 1945. godine.“ Ovaj obrazac ponavlja se i u slučaju zločina počinjenog u Srebrenici jer se uporno istrajava na tvrdnji da svako pominjanje zločina nad Srbima u selima oko ovog grada (inače zaštićene demilitarilizovane zone Ujedinjenih nacija), kada je ubijeno i likvidirano više od 2.500 Srba, predstavlja nedopustivu relativizaciju zločina počinjenog nad Bošnjacima. Pri tome se gotovo nikada nije desilo da na komemoracijama srpskim žrtvama u Bratuncu, Skelanima, Kravici prisustvuju predstavnici međunarodnih organizacija, politički predstavnici bošnjačkog naroda, nevladinih organizacija iz Srbije koje se tako istrajno bore za ljudska prava i suočavanje sa prošlošću. Nema ni predstavnika vlade Srbije, što je samo dokaz da se uspešno odvija proces decentriranja martirologije u našem društvu. Zato se često dešava da se zločin u Srebrenici označava kao genocid pozivanjem na presudu Haškog tribunala, ali se genocid nad Srbima često prećutkuje i svrstava u ostale zločine kao neka vrsta uzgrednog priznanja. Jasenovac više i ne spada, u tumačenju predstavnika liberalno građanske orijentacije, u najveće i najozloglašenije logore na ovim prostorima u Drugom svetskom ratu. U novoj memorijalnoj postavci logora u Jasenovcu izbrisana je nacionalna pripadnost žrtava i tako su srpske, jevrejske, hrvatske i romske žrtve obezličene, a ne sećam se da je iko od naših prilježnih boraca za suočavanje sa prošlošću izrekao reči osude za ovakvo perfidno relativizovanje zločina. Mi ne možemo očekivati da neko drugi ima razumevanje i pijetet za naše žrtve ako mi sami ne razvijamo poštovanje i trajno sećanje na genocid počinjen nad srpskim narodom u Jasenovcu. Dvadeset drugog aprila 1945. godine 600 logoraša je pokušalo da izvrši proboj iz jasenovačkog logora i preživelo je samo njih osamdeset. Zašto mi nismo proglasili ovaj dan za dan sećanja na naše žrtve genocida? Na to pitanje teško da ćemo ikada dobiti odgovor. To sećanje bi moralo biti deo našeg nacionalnog identiteta ne da bi Srbi sebe proglašavali za jedine martire, već da bi osnažili svoju istorijsku svest. Svako nastojanje da se suočavanje sa prošlošću predstavi kao jednostrani ideološki poduhvat osuđeno je na propast jer ovaj proces zahteva veliki stepen objektivnosti, sagledavanje konkretnog istorijskog i političkog konteksta građanskog rata, prevazilaženje medijskih stereotipa, kao i principa kolektivne krivice kojim se srpski narod i dalje stigmatizuje kao remetilački faktor i isključivi krivac za razaranje Jugoslavije. Decentriranje martirologije je zato još jedan jalov pokušaj da se sećanje na genocid u Jasenovcu i etničko čišćenje srpskog naroda u redarstvenoj akciji „Oluja“ marginalizuje i relativizuje. 4. februar 2009. godine |
Od istog autora
- Biram bojkot i poštovanje načelnosti u politici
- Novopazarski "proporcionalni odgovor" i islamski ekstremizam u Srbiji
- Umesto Vučićevih beskonačnih ispraznih spinova - prekinuti pregovore sa Prištinom
- Ima li granica našem samoponiženju i zatiranju dostojanstva
- Sloboda govora, nezavisni mediji i „autoironija“ Dinka Gruhonjića
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Post-izborna kriza, legitimitet i "krvavo zarađeni" mandati
- Rečeno je da jedan narod pre nego propadne otupi - da li je to naša sve izglednija sudbina?
- Prihvatanje mandata sa pokradenih izbora značilo bi izdaju građana i priznanje legitimiteta čitavog izbornog procesa
- Razbijanje rasprostranjenog osećaja straha koji širi Vučićev režim osnovni je preduslov za izgradnju održivog demokratskog društva
- Predstojeći parlamentarni izbori između krupnih reči i niskih motiva
- Konačni krah kosovske politike Aleksandra Vučića
- Protesti građana Srbije protiv nasilja i mrvice sa biračkog stola naprednjaka
- Demokratije nema bez političke odgovornosti
Ostali članci u rubrici
- Šta slavimo na Dan pobede – ko je pobedio u Drugom svetskom ratu?
- Pionirska studija o ukrajinskim organizacijama u NDH - Pavelić je podigao desnicu i uzviknuo: „Slava Ukrajini!“
- Mit o sporazumu iz Karađorđeva – nije bilo dogovora Miloševića i Tuđmana o podeli Bosne i Hercegovine
- Serijal o NDH na HRT-u — Dozirana istina o „Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“
- Iz arhive: Moja istina o Petom oktobru - Nije mi padalo na pamet da izvodim vojsku na narod!
- „Oluja“ i njene posledice – 26 godina posle – ostala je pusta zemlja i prazne kuće
- Osamdeset godina od jezivog zločina u pravoslavnoj crkvi u Glini i sramno preimenovanje mesta stradanja u "Hrvatski dom"
- Kako smo se ogrešili o Vladimira Jagara
- "Pokolj" genocida nad Srbima u NDH
- Da li je "Srbocid" možda ta prava reč?
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
