Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > I Koštuničina komisija htela da istražuje ratne zločine
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

I Koštuničina komisija htela da istražuje ratne zločine

PDF Štampa El. pošta
Marijana Toma   
subota, 28. maj 2011.

Uvažavajući pravo Branislava Ristivojevića da kritički komentariše nedavno usvojeni Predlog statuta od strane predstavnika Koalicije za REKOM, želim da odgovorim ovim tekstom na jedno od pitanja koja je autor Ristivojević postavio u članku na internet stranici Nove srpske političke misli,[1] ali i da bih se osvrnula na nekoliko netačnih tvrdnji u tekstu.

U izradi Predloga statuta i Obrazloženja sam učestvovala zajedno sa još četvoro stručnjaka iz oblasti prava, istorije i tranzicione pravde izabranih u Radnu grupu za izradu Nacrta statuta, uz pomoć stručnog konsultanta iz Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu. Međutim, pravi autori teksta su hiljade učesnika konsultacija koji su svojim sugestijama i komentarima na predloge Radne grupe u stvari jasno rekli kakvu regionalnu komisiju žele.  

Ima mnogo stvari koje nisu tačne u tekstu Branislava Ristivojevića o REKOM-u, od onog da će buduća komisija biti nekakvo represivno telo koje će hapsiti, biti sud ili policija, do onog da tvorci Predloga statuta za REKOM ’žele samo najrepresivnije atribute sudske vlasti, pravo da istražuju, da otkrivaju, da dokazuju, posebno pravo da lišavaju slobode, u suštini pravo da sprovode istragu’. Njegova analiza ne samo da pokazuju neinformisanost u pogledu komisija za istinu, već autor i pogrešno tumači ono što piše u Predlogu statuta, kao kada tvrdi da će komisija izdavati naloge za privođenje osoba na tematske sesije (ustvari, član 21, stav 2, i član 17, stav 8, na koji član 21(2) upućuje, predviđaju da se komisija može obratiti mesno nadležnom tužilaštvu prijavom radi obezbeđivanja prisustva lica, a i to onda kada komisija tako što smatra za celishodno).

Pored toga, Ristivojević tvrdi da u Predlogu statuta piše nešto čega tamo nema, pa kaže: ‘Naročita dimenzija jednoumlja jeste već pomenuta obaveza eletronskih medija u državnom vlasništvu da ove scene kolektivnog ludila u režiji nevladinog sektora, koje nacrt Statuta REKOM-a naziva „tematske sesije“, prenosi!!! Građani koje REKOM pozove na „sesije“ moraju da se odazovu pod pretnjom hapšenja, a oni koji ne budu imali čast da budu pozvani moraju prinudno da gledaju!!!’’ Ristivojević tako REKOM-u daje moć da gospodari TV upravljačima građana regiona.

Tačno je da je Predlogom statuta predviđeno da će biti televizijskih prenosa, i to ne samo tematskih sesija na kojima će se ispitivati delovanje i uloga različitih institucija uoči i tokom rata (član 21, stav 1 i stav 3), nego i javnih slušanja žrtava i svedoka (član 20, stavovi 1-6), na kojima će žrtve, svedoci, i učinioci dela na dobrovoljnoj osnovi govoriti o onome što su preživeli. Ali nije tačno da u Predlogu statuta igde piše da će građani regiona morati prinudno da gledaju slušanja žrtava i svedoka, ili tematske sesije koje Ristivojević naziva ’kolektivnim ludilom’, ’kolektivnim ispiranjem mozgova’, ’bespravljem’, itd. Ne, svaki građanin će ostati vlasnik svog televizijskog upravljača i birati, da li će kao gospodin Ristivojević odbiti da gleda to ’kolektivno ludilo’, ili će želeti da na televiziji čuje svedočenje na primer Dragana Pjevača, čija je majka stradala u Medačkom džepu 1993. godine. Prosto, svaki će čovek odlučiti po sopstvenoj savesti da li će da gleda televizijski prenos svedočenja žrtava ili neće. Jasno mi je iz navoda Branislava Ristivojevića koji će biti njegov izbor. 

Ono čime bih želela da se pozabavim u odgovoru Ristivojeviću jeste da razjasnim šta su komisije za istinu, a šta nisu, i da mu time u stvari odgovorim na pitanje koje je postavio: ‘Kako je moguće da se postajanjem krivičnih dela, u ovom slučaju ratnih zločina, bave neke „komisije“ kada za to postoje sudovi?’

Iz ogromnog broja Ristivojevićevih navoda je jasno da ne zna puno toga o ovim telima, njihovoj dosadašnjoj praksi, predmetu njihovog rada ili njihovim ovlašćenjima i rezultatima. Stoga, bez namere da govorim u ime drugih članova Radne grupe, ili učesnika konsultacija, želim dobronamerno da skrenem pažnju Ristivojeviću na par tvrdnji koje ne stoje, a koje je izrekao. Želim da verujem da njegove tvrdnje proističu iz neinformisanosti, objašnjive činjenicom da se tranziciona pravda kao disciplina izučava u inostranstvu, ali ne i u Srbiji. Ipak, za čuđenje je da pravni stručnjak dozvoljava sebi da analizira predlog statuta buduće komisije istovremeno pokazujući elementarno nepoznavanje praksi komisija za istinu.

Šta su komisije za istinu i čime se one u stvari bave?

Od 1974 godine kada je prvi put osnovana jedna komisija za istinu do danas, sredine 2011. godine, u svetu je osnovano 40 manje-više sličnih vansudskih državnih tela sa mandatom da se bave istraživanjem kršenja međunarodnog humanitarnog prava i najtežim kršenjima ljudskih prava koja su se desila u njihovim državama.

Osnivane su pod različitim nazivima, od onog najpoznatijeg „komisija za istinu i pomirenje“ (Čile, Južna Afrika, Sijera Leone, Peru), do onih koje su u svom nazivu i sadržale predmet istraživanja, poput argentinske Nacionalne komisije za istraživanje prisilnih nestanaka, pa do prostog i jednostavnog, „Komisija za istinu“ (Panama). U Argentini i Čileu, novi, demokratski izabrani predsednici su stali iza osnivanja tamošnjih komisija, u Gvatemali, Sijera Leoneu i Istočnom Timoru osnivanje komisije je bilo predviđeno mirovnim ugovorima kojima su završeni sukobi u ovim zemljama, a pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija. Konačno u Južnoj Africi, iza osnivanja do sada verovatno najznačajnije komisije, stao je parlament Južnoafričke republike i prvi demokratski izabrani predsednik i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Nelson Mandela.

U većini slučajeva, svoj rad su završavale nakon kratkog perioda tokom koga su prikupljale izjave žrtava i svedoka, a ponegde i od počinilaca voljnih da govore o kršenjima ljudskih prava. Sve su nakon iskustva južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje održavale javna slušanja žrtava, svedoka, i voljnih počinilaca, i gotovo sve, osim par negativnih primera poput Komisije za istinu i pomirenje osnovane u Saveznoj republici Jugoslaviji 2001. godine, svoj rad su završavale višetomnim izveštajima u kojima su pokušale da daju sveobuhvatan zapis o mračnim epizodama iz nedavne prošlosti svojih zemalja.

Niz ovih komisija se bavio upravo delima koja predstavljaju ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Argentinska Nacionalna komisija za istraživanje prisilnih nestanaka se bavila utvrđivanjem činjenica o prisilnim nestancima više hiljada građana Argentine nestalih u vreme ’prljavog rata’ koji je vojna hunta vodila protiv sopstvenih građana u Argentini i pronalaskom njihovih posmrtnih ostataka (član 1 osnivačkog akta).[2] Čileanska Komisija za istinu i pomirenje osnovana maja 1990. za mandat je imala utvrđivanje činjenica i istraživanje prisilnih nestanaka, egzekucija (odnosno, ubistava), i torture koja je rezultirala smrću hiljade građana Čilea za vreme vladavine Augusta Pinočea (član 1 osnivačkog akta)[3]. Gvatemalska komisija je imala za zadatak da ‘razjasni sve u vezi kršenja ljudskih prava i drugih akata nasilja’ (sporazum o osnivanju, ciljevi, I)[4] za vreme gotovo tridesetogodišnjeg sukoba za vreme koga je počinjen genocid (a što jeste navela tamošnja Komisija) nad gvatemalskim građanima majanskog porekla, dok je Komisija za istinu i pomirenje u Sijera Leoneu osnovana aktom predsednika 2000, imala za zadatak da stvori pored ostalog i izveštaj o nasilju, kršenjima ljudskih prava i kršenju međunarodnog humanitarnog prava, a posebnu pažnju je posvetila masovnim silovanjima žena i prisilnoj mobilizaciji dece za vreme konflikta u Sijera Leoneu (član 6, stavovi 1-2, tačke a-b).[5] 

Apsolutno se slažem sa tvrdnjom Ristivojevića da se po krivicu ide na sud, ali nikada i nigde, nijedna komisija nije nekoga osudila na bilo koju kaznu. Nikada i nigde, nijedna komisija nije nekoga osudila na torturu, ili podvrgla ’uličnoj pravdi’, uvaljala u katran i guščije perje, pa ga tako poniženog prikazala na nekom javnom mestu, i nikada i nigde, nijedna komisija nije nekoga izvikivanjem okupljenih poslala u smrt, pa i ako je došla do podataka zahvaljujući svedočenjima preživelih da je neka osoba ubijala, mučila, silovala, ili u nečemu slično strašnom učestvovala.

Ali ono što jesu uradile ili su se trudile da urade – uzimale su izjave od žrtava i svedoka, i u tome su bile uspešnije nego sudovi, ako se pogleda broj ljudi koji su dali izjave pred komisijama. Južnoafrička je komisija na primer za dve godine rada prikupila izjave od oko 22,000 žrtava i svedoka zločina počinjenih za vreme aparthejda od 1960. godine. Ove izjave su predstavljale osnovu izveštaja komisije, i na taj način, prošlost Južne Afrike za vreme aparthejda je u najvećoj meri ostala zabeležena i ispričana glasom onih koji su zločine preživeli – žrtava i njihovih porodica.

Takođe, većina komisija je u svojim završnim izveštajima napravila poimenične popise žrtava – ne sakrivajući ih iza agregatnih cifara, već pod imenom i prezimenom. Sud tako šta ne može, a to je preko potrebno svakom društvu i državi, radi moralne obaveze da se znaju i pamte žrtve.

Neke komisije su pravile spiskove mesta gde su se zločini dešavali, a neke navodile i mesta masovnih grobnica.

Njihovi zaključci su u nekim državama ušli u udžbenike (Čile, Južnoafrička republika, Istočni Timor, Sijera Leone), a u nekim državama nalazi su poslužili tužilaštvima i sudovima da istražuju i procesuiraju odgovorne (pa su tek onda ti sudovi slali učinioce – oglašene takvim u sudskom postupku – u zatvore!) (Čile), a ponegde su njihovi nalazi poslužili državama kao ’vodič’ za reforme institucija, poput vojske, policije, itd.

Dodatno moram izraziti čuđenje zbog činjenice da pitanje kako je moguće da se nekakve komisije bave ratnim zločinima postavlja istaknuti član Demokratske stranke Srbije i bliski saradnik Vojislava Koštunice. Koštunica je, u vreme kada je obavljao funkciju predsednika SRJ, osnovao Komisiju za istinu i pomirenje SRJ.[6] U "Osnovnom programskom dokumentu" te komisije, od 15. januara 2002. godine, u tački 2, pisalo je da će Komisija sprovoditi "istraživanja o kršenju ljudskih prava i povredama međunarodnog javnog, humanitarnog i ratnog prava", i da će o tome "utvrđivati istinu"! Većina tih kršenja i povreda predstavlja određena krivična dela. Dakle, tzv. Koštuničina komisija je imala mandat da utvrđuje istinu o ratnim zločinima i drugim krivičnim delima. To je, ako išta, ambicioznije od onoga što piše u Predlogu statuta REKOM-a, gde se, umesto o utvrđivanju istine, govori, skromnije, o utvrđivanju "činjenica". (Zanimljivo je i to da je član “Koštuničine komisije” koja je trebalo da utvrđuje istinu o povredma međunarodnog humanitarnog prava i kršenjima ljudskih prava bio i Đorđe Vukadinović, urednik NSPM.)

REKOM svakako neće biti ono što Ristivojević nudi u svojoj analizi – komisija koja će na sebe preuzeti ulogu prekog suda, a to pošto pohapsi i sasluša i onog koji hoće i onog koji neće da priča sa njom, pa onda održi par tematskih sesija koje emituje na javnim servisima, a nakon što prinudi sve građane da ih gledaju i tom prilikom izvrši masovno ispiranje mozgova. Tematske sesije bi bila prilika da se čuju različiti stavovi o delovanju institucija, organizacija, zajednica, delovanju negativnom, pozitivnom, ili neutralnom, pa već zbog toga nikakvog „ispiranja mozgova“ ne bi moglo biti.

Zaključak

Eto, nadam se da je Branislav Ristivojević ovim tekstom dobio zadovoljavajući odgovor na pitanje: ‘Kako je moguće da se postajanjem krivičnih dela, u ovom slučaju ratnih zločina, bave neke „komisije“ kada za to postoje sudovi?’

Ja se nadam da će mi postati jasnije zbog čega je Ristivojević, analizom koja u dobrom delu nije bazirana na korektnom čitanju Predloga statuta REKOM-a, niti na poznavanju praksi komisija za istinu, pokušao da ospori inicijativu za formiranje komisije koja treba da utvrdi činjenice o svim žrtvama ratova u bivšoj Jugoslaviji.