Lukava predaja Krajine dugo i temeljno pripremana

Davor Lukač, tadašnji dopisnik Tanjuga iz Knina: “Zašto niko nije sprečavao Hrvate da dovoze oružje na Dinaru? Na mestu odakle se povukao Korpus specijalnih jedinica Vojske RSK, posle prvih granata, ušle su hrvatske jedinice. Kome je trebala parada na Slunju za Vidovdan? Za Tanjug Knin još nije pao.”

“Roditelje sam smestio u kupatilo na sredini stana, a ja sam otišao u sobu koja nije okrenuta ka Dinari, pošto je stan u kome smo živeli baš bio okrenut u tom smeru, i čekali smo pola sata da prođe granatiranje. Kad su stali da malo „olade cevi“poslao sam roditelje u podrum i vikao komšijama da silaze dok je zatišje. Ubrzo je počelo novo bombardovanje – iz VBR je padalo na sve strane, gađali su gradsko jezgro u kojem nema vojnih objekata, nisu mogli čak ni da promaše, svesno su tukli taj gusto naseljeni deo. Hteli su da naprave paniku. Roditeljima kažem da, čim nastupi prva sledaća pauza, idu na selo, koje je iznad Knina (grad je u kotlini), jer je tamo bezbednije, tamo neće gađati. I oni potom pešice odu”, nastavlja dalje Lukač.

FUNKCIONERI I BOGATAŠI SE ISELjAVAJU

Da je na vidiku pad Krajine moglo se, prema njegovim rečima, zaključiti iz ranijih događaja, pre svega iz pada Zapadne Slavonije, “jer niko nije pritekao u pomoć, ni Vojska Republike Srpske kojoj je bilo zabranjeno da se umeša i brani civile koji su se povlačili”. “Nijedna granata nije preletala preko Save na Hrvatsku. Tu se videlo da je Krajina ostavljena, pogotovo što je Republika Srpska bez borbe Hrvatima prepustila Kupreška vrata i Livanjsko polje, koje je branila navodno Grahovska brigada, na papiru brigada, a ustvari malo jača četa. Kupres je pao 1994. bez borbe, a Kupreška vrata su strateški deo i to je bila omča Kninu oko vrata”, tvrdi Lukač.

Pre napada na Knin, Hrvati su nesmetano išli na Dinaru, po zimi su izvlačili teško naoružanje, pravili puteve, dovozili tenkove, jednostavno su se spremali da zauzmu Dinaru, odakle se Knin vidi kao na dlanu. S druge strane, Unprofor na to nije reagovao, a krajiškoj vojsci su bile vezane ruke zbog Unprofora. Kad su se Krajišnici opametili i počeli nešto da reaguju već je bilo kasno. Tako je došlo do napada na Zapadnu Slavoniju i tu se videlo da Vojska Republike Srpske neće da reaguje. Čak i onaj čovek, podoficir Vojske Republike Srpske  što je srušio hrvatski MIG 21 je posle kažnjen, dodao je Lukač, rođeni Kninjanin.

“Posle pada Zapadne Slavonije 2. maja, opao je moral krajiškoj vojci i narodu i počelo je iseljavanja iz Knina – bogataši i funkcioneri iseljavaju porodice i to traje do 3. avgusta kada je uveče Milan Babić poslao saopštenje iz Beograda da se pročita na Radio Kninu o prihvatanju svih planova, što je u stvari bila kapitulacija. Ali Hrvate to više nije zanimalo“, navodi dalje i dodaje da se „s druge strane, tamošnjem narodu budila lažna nada pravljenjem pompezne parade na Slunju na Vidovdan koja je bila jedna besmislica, ali je ukazala da postoji neki dogovor Hrvata sa Miloševićem, jer se tu okupilo rukovodstvo RSK i njene vojske, a Hrvati su mogli da gađaju taj skup i naprave masakr, jer tu je Krajina najjuža – nekih 14 kilometara”.

Milošević je na tu paradu, seća se Lukač, poslao svoje oficire iz Beograda i silom mobilisane ljude po Srbiji, koji su imali taj peh da su rođeni u Hrvatskoj i koji su bili bez motivacije da se bore. “U takvoj situaciji već je bilo sve jasno ali se nije znao modalitet kada će se i kako desiti, ali da Krajini nema spasa to je shvatio svaki iole razman čovek. Svi su se uzdali u neko mirno rešenje, niko nije očekivao ofanzivu takvih razmera, mada su znali da Hrvatska gomila snage i niko nije reagovao, ni vojska ni političari. U julu je onda nastala prisilna mobilizacija svih živih, ali je već bilo kasno jer je većina vojnih obveznika, biznismena, ratnih profitera, političara pobegla za Srbiju. U takvoj situaciji sa nekih 20.000 ljudi u Srpskoj vojsci Krajine maksimalno, dok su Hrvati imali 130.000, bilo je iluzorno očekivati bilo šta”.

MLADIĆEVA PORUKA POLITIČARIMA

“Mi novinari smo to pratili i čekali kad će da bude. Negde 30. ili 31. jula, u Knin je došao Ratko Mladić, dočekan ni od koga, nešto i on ljut. Voleo je da komunicira sa novinarima i tražili smo da održi konferenciju, posle koje nam je onako ironično rekao: “I pozdravite mi političare”. Tad je bilo već sve jasno”, kaže Lukač.

On pojašnjava da je “to što je Vojska Republike Srpske prepustila Glamoč i Kupres, i na kraju dala i Grahovo, a glavni put iz Knina prema Srpskoj i Srbiji vodi preko Bosanskog Grahova, koje je palo 27. jula, značilo da “zadnji ugasi svetlo”. A ovde je krajiška vojska počela da pravi alternativni put što je očigledan znak da je bio neki dogovor. Makadamski put, lokalni seoski, od Srba prema Martin Brodu, proširuje se i nasipa, popravlja se i most preko Une, da bi se moglo preći u RS,  i tu se videlo da se nešto sprema”.

Četvrtog avgusta u zoru, posle Tuđmanovog proglasa počelo je granatiranje. “Istovremeno su gađani i centri veze Plješcevica i Ćelavac u Lici, to su i radarski centri. To su uradili Amerikanci, a iako se Hrvati hvale da je njihova avijacija dejstvovala, niko nije čuo avion da je poleteo, a ne bi ni mogli jer su im se prethodna dva puta kada su pokušali izjalovila – jedan avion je srušen kod Vrgin mosta u septembru 1993, kao i drugi koji je poleteo na Zapadnu Slavoniju. Američke rakete su pogodile centre veze i tu je nastao haos, nestalo je struje, nema programa radija ni televizije, u Kninu počinje panika”.

“Posle pola sata u podrumu, izašao sam i od zgrade do zgrade otišao do Pres centra i komande.Tu su bile sve kolege, ne znaš šta da radiš. Javljam da je počelo bombardovanje, a Tanjug je tu moju vest puštao do popodne. A onda iz nekog razloga više nisu pustili nijednu vest, a nikada niko mi nije objasnio zašto Tanjug ni do danas nije objavio da je Knin pao. Ja sam taj dan sa Oštrelja javio da su hrvatske snage ušle u Knin, do danas Tanjug to nije objavio”, dodaje Lukač.

“Iako je Knin bez prestanka granatiran, sve do popodne 4. avgusta jedinice u svim delovima RSK su se dobro držale, jedino nema vesti sa Dinare. I tu je bila glavna stvar. Kako je lukavo odigrana ta prodaja, predaja. Taj nazovi Korpus specijalnih jedinica Srpske vojske Krajine (u kojem su bili prisilno mobilisani, a na čelu oficiri iz Srbije), čim su pale prve granate na Knin ta se jedinica povukla. Na mestu odakle se povukao taj korpus su Hrvati posle ušli. Veliki prostor ostale su da brane samo malobrojne  jedinice kninske milicije i vojne policije, koje su ubrzo poklekle”, dodaje Lukač sa osmehom kojim prekriva ogorčenost. Ogorčenost, pored ostalog, jer su mu među tim malobrojnim na Dinari bila i dva brata od strica, srećom, uspeli su da se izvuku. I neki prijatelji, od kojih je jedan stradao.

SAVO ŠTRBAC SPASIO NOVINARE

Dalje, dodaje on, nekoliko dana pred “Oluju” iz nekih razloga menja se komandant Dalmatinskog korpusa i dovodi drugi čovek koji ne poznaje situaciju i koji je poslat iz Beograda. Oficiri koji su došli iz Srbije i preuzeli komandu nad ključnim jedinicama, posle pada Republike Srpske Krajine su nagrađeni činovima i većim funkcijama u Vojsci Jugoslavije, a oni koji su četiri godine krvarili u Krajini, bili su ponižavani, nazivani “pobeguljama”, “izdajnicima” i sličnim epitetima.

“Ceo dan traje granatiranje Knina i prestaje uveče. Predveče stižu i loše vesti. U jednom trenutku pomoćnik komandanta krajiške vojske za moral zove nas trojicu novinara i pokazuje nam odluku Vrhovnog saveta odbrane RSK da se naređuje evakuacija i povlačenje civilnog stanovništva. To je 18 sati uveče. Kolega mu je rekao: Jel ti znaš šta znači ovo? Oficir odgovara: Tako je naređeno”. Sve je bilo jasno.

Novinari su vest javili matičnim redakcijama.

“Stanovništvo je bilo u panici jer nema ko da te obavesti. Dok je Radio Knin našao agregat, to je bilo 17 sati posle podne. Sela na liniji fronta su počela da se povlače jer su Hrvati svesno tukli po njima, civili beže prema Kninu i tako se stvorila reka ljudi. Kad je osposobljen Radio Knin i pročitana naredba o povlačenju, to je bilo gotovo. Vojska je napustila položaje, posebno ovi sa Dinare”.

Lukač prepričava i da civili prolaze kroz grad, veče je palo, i svi putevi se slivaju u jedan koji vodi ka Lici koji ima dve serpentine. “Samo vidiš nepregledne kolone ljudi, na traktorima, kamionima, samo se ide, to jedna nadrealna slika koja se ne da opisati. Put sa tri trake zakrčene ljudima koji idu sa čime su našli”.

“Kolege i ja se gledamo šta da radimo. Kad smo uveče oko 22 videli da Glavni štab pakuje arhivu i da su isključili telefonske veze, shvatimo da smo se našli u situaciji koja je neprepričiva, koja izgleda kao apokalipsa – nas četiri novinara stojimo pred zgradom Glavne komande Srpske vojske Krajine ko siročići. Naiđe Savo Štrbac koji pakuje arhivu Veritasa, mi mu kažemo “gotovo je”, on odgovara “Aj’te sa mnom”. I dodaje kako nema dovoljno goriva u autu, ali idemo, pa dokle stignemo.

Setim se da je otac držao na balkonu naftu da time plati čoveku košenje sena na selu. Svratimo do mog stana (granatiranje opet počne, ali sporadično), u neku torbu potrpam presvlaku i uzmem tu naftu. Krenemo prema Lici, usput svratimo u selo gde su mi bili roditelji, da obavestimo njih i ostale komšije da se pakuju, nađu prevoz i krenu odatle. Moji roditelji su izbegli na kolskim kolima, a onda u šleperu sa brdom ljudi, i baba od 85 godina. Hrvati kad su došli u taj zaselak – koga su zatekli streljali su ga. U dvorište moje babe je pala minobacačka granata, što znači da su svesno išli na teranje Srba odatle”, navodi Lukač.

POLICIJA SRPSKE RAZORUŽAVA IZBEGLE

Kad smo došli u Pađene, 12 kilometara od Knina prema Lici, gde je, po ratnom planu, trebao biti rezervni položaj Glavnog štaba vojske – nigde žive duše, ni komande ni vojske. Krenemo dalje, a svuda nadrealna slika – reka ljudi. Meni je tada vreme stalo, a ni kolege se ne sećaju koliko je bilo sati. Vreme je nebitno u takvim situacijama, niti kome pada napamet da gleda sat. U koloni izmešani vojska i narod, dodaje on.

“Kad su Hrvati u Lici uzeli vrh Mali Alan kod Gračaca i prevoj Ljubovo kod Korenice, sve je bilo gotovo i tada se već naša vojska povlačila. Hrvati namerno nisu blokirali jedan put koji vodi od Knina prema Srbu, nisu ni metak opalili. Sve po dogovoru, ne postoji drugi način da to tako mirno prođe. Mogli su da, posle zauzeća Alana, ušetaju u Gračac i preseku put od Knina prema Srbu na Otriću, ali to nisu učinili. A krajiška vojska par dana pre toga pravi put prema Martin Brodu,  proširuju,  nasipaju, Hrvati  presecaju i mogu da ušetaju ali neće, i narod to vidi i beži. Tu nas je dočekalo svitanje u šumici”, ispričao je Lukač za „Global Serbia“.

“Hrvati su lako mogli ući u Knin jer nije bio branjen grad, nije bilo vojske. Nijedna jedinica nije branila Knin, sve su bile okolo. Hrvati su u Knin ušli 5. avgusta oko 10 sati ujutru, tek kad se, potpuno spremna za borbu i da uzvrati na svaki napad, povukla 75. motorizovana brigada Srpske vojske Krajine, predvođena potpukovnikom Vladimirom Davidovićem. Tvrd orah su bili Kordun i Banija koji su imali jake jedinice i tek kasnije je dogovorena njihova predaja”.

Kao potpunu nelogičnost, Lukač ističe akciju vojne policije Republike Srpske koja je izbeglom narodu iz Krajine oduzimala oružje. “Koja je to glupa scena – povlači se jedan narod, povlači se jedna vojska, propada država, a tamo stoje vojni policajci i oduzimaju oružje”.

Kada smo oko 14 sati stigli na Oštrelj (planina iznad Drvara, gde je bilo sedište Drugog krajiškog korpusa VRS) saznam da su Hrvati ušli u Knin i javljam Tanjugu. Tu smo prvi put jeli – od 3. avgusta uveče nisam jeo do 5. avgusta posle podne. A Tanjug ne objavljuje ništa, tako je bilo naređenje. Tadašnji direktor Tanjuga bio je Slobodan Jovanović, predsednik Gradskog komiteta Beograda SPS i Miloševićev čovek od poverenja. Nekoliko godina kasnije, igrom slučaja u ruke su mi došli papiri sa izveštajima koje sam tog 4. avgusta, i sutradan, diktirao stenografkinjama Tanjuga, i video sam šta je sve u njima precrtavano da se izbaci, a šta da se prepravi, tako da su izveštaji bili potpuno “iskasapljeni”. Isto to mi se, nepune četiri godine kasnije, dešavalo i kada sam izveštavao sa Kosova, o ubistvima Srba na ulicama Prištine i drugih gradova,  u junu 1999, nakon povlačenja vojske i policije.

POSLEDNjA NOVINARSKA VEČERA

Mi novinari smo dežurali u Pres centru preko dana i išli po terenu, ali tih zadnjih dana nas više nisu nigde puštali. Jedan je ostajao preko noći da probudi ostale kolege ako se nešto desi. Kada smo 3. avgusta uveče čuli Babićevu proklamaciju kojom on praktično kapitulira, kolega dopisnik Politike i ja smo otišli u Dom JNA, jedino mesto koje je radilo i počeli da naručujemo hranu i piće. Konobarica pita: Šta je s vama, jeste li poludeli? A on joj kaže: “Miko, još večeras smo ovde i nikada više ni ti, ni mi“. Puno godina posle, sreo sam tu konobaricu Miku, i ona mi je rekla: “Onaj tvoj bi u pravu”. Namerno ga je zvala “onaj”, jer je sa kolegom Milanom Četnikom bila na “ratnoj nozi” od 1991, kada je on optužio da je “komunistička konobarica”. A ona žena rođena u selu gde je bio samo jedan partizan, svi ostali četnici, i udala se u Topolje, selo vojvode Momčila Đujića.

KRVAVI POKER SA Z-4

“Martić mi je lično pričao da mu je Milošević naredio da ne sme da uzme plan Z-4 u ruke. Nastao je skandal kada su američki ambasador Piter Galbrajt i ruski ambasador Leonid Kerestedžijanc došli na Kninsku trvđavu (rezidenciju) da uruče taj plan i Martić odbio da ga uzme. Da su ga prihvatili,Tuđman ga ne bi prihvatio, a onda bi ga Zapad naterao da ne bude etnički čista država i Srbi bi imali veliku autonomiju. Tuđman je igrao na to da Krajišnici ne prihvate plan i znao je da neće, a u dogovoru sa Miloševićem koji je zabranio da plan prihvate. U toj suludosti ljudi su izgubili živote. U toj partiji ‘krvavog pokera’ svakako ne treba zaboraviti niti umanjiti ulogu Radovana Karadžića, koji je igrao na sve opcije”, priča Lukač.

MORINA: U Srbiju ne dolazite

Kada smo stigli u Banjaluku, uspem da se ilegalno “uvučem” na sastanak tadašnje komesarke za izbeglice Srbije Bube Morine sa krajiškim predstavnicima, koja nije znala da je tu novinar. Onda je rekla: Sve ćemo vam dati – ćebad, hranu, gorivo, samo u Srbiju ne dolazite. Granica Srbije za vas će biti zatvorena. I to je žena pet puta ponovila. Preporučila je da izgnani Srbi ostanu u Bosni. Neko joj je rekao “„izađite pa to kažite narodu”, jer narod je znao – “samo Srbija”.

OČEKIVANI KRAJ

Knin je danas mrtav grad, u kojem ljudi rade samo u državnim službama. Njemu sa ove distance, cela ta priča politička suludo izgleda i kako je počelo i kako je završilo. “Milošević nije znao šta hoće, malo ovo malo ono, dok je Tuđman znao šta hoće i imao jasan cilj – njemu je trebao rat. A Milošević je odmah dočekao iz svojih nekih razloga. Rašković je skrajnut, doveden Babić koji je prvo bio fanatični miloševićevac a onda antimiloševićevac, pa Martić koji je bio poslušnik. Nije moglo drugačije da završi. A buntovni Krajišnici, šta god da im se ponudilo, pola bi reklo “tako je”, a pola “neću”, bez da su čuli i saslušali o čemu se radi. Takvi smo u genima”.

Biljana Živančević

(globalserbia.com)