Na istom zadatku (2)

 Mrzim kad moram da kažem: „Šta sam rekao?“

Danas je objavljena vest da je veće Apelacionog suda u Beogradu ukinulo presudu od 12 godina zatvora Iliji Jurišiću, na koju je bio osuđen zbog izdavanja neredbe za napad na „Tuzlansku kolonu“.

U prvom delu izneo sam neke od razloga zbog kojih mislim da će „reformisano“ pravosuđe doneti jedinu moguću presudu – praktično oslobađanje optuženog. Kao što se iz prethodnog da videti, to se i dogodilo.

Ovoga puta namera mi je da otvorim pitanje (ne)rada državnih organa koji je doveo do oslobađanja Jurišića. Jer Ilija Jurišić je kriv, ako ne baš za ratni zločin, a ono za učešće u oružanoj pobuni protiv SFRJ, služenje u neprijateljskim oružanim formacijama, rušenje ustavnog poretka – što su ozbiljna krivična dela, za koja je morao da odgovara kad nam se tako lepo namestio na beogradskom aerodromu. Ukidanje prvostepene presude po optužnici za ratni zločin i ukidanje pritvora praktično znače da Jurišić može da napusti Srbiju, a kad se jednom dočepa Bosne, onda mu možemo staviti soli na rep...

Nisam od onih koji skaču na stražnje noge kad god MUP i BIA uhapse nekog Srbina koga neko traži zbog sumnje da je izvršio ratni zločin. Međutim, kao Srbin i građanin Srbije nemam ni malo simpatije za državne organe, plaćene i preplaćene da služe interesima ovog naroda koji „opušteno“ dozvoljavaju da se notorni krivci izvuku zbog nedostatka dokaza.

Pre dvadeset pet-šest godina u Zagrebu je vođen sudski proces u kome se sudilo ministru unutrašnjih poslova NDH Andriji Artukoviću. Iako je za njim skoro četrdeset godina na snazi bila poternica za ratni zločin, američka administracija je odbijala da ga izruči Jugoslaviji zbog „opravdane sumnje da g. Artuković u komunističkoj Jugoslaviji neće imati pravično suđenje...“ Onda se desilo nešto što je Amerikance odjednom opredelilo da poveruju u pravičnost jugoslovenskih sudija. Artuković je kao star čovek počeo da kopni i shvativši da mu se bliži kraj - odlučio da bi bilo dobro da život završi u zemlji kojoj je posvetio ceo svoj život, Hrvatskoj.

Jugoslovenski mediji su egzaltirano preneli vest o izručenju, ali pojavila se teorija zavere: Andrija Artuković je optužen za krivična dela za koja nije kriv, ili je njegova krivica neznatna, ili čak nisu ni izvršena. Zaveru su skovali krugovi bliski antikomunističkom Stejt dipartmentu, katoličkoj crkvi i separatističkom pokretu „u Hrvata“, operativni deo odradila je Služba državne sigurnosti SR Hrvatske.

Cilj zavere je bio da se Artukoviću (čiji je brz kraj neizbežan) omogući da dobije sudski proces u socijalističkoj Jugoslaviji, da bude osuđen na osnovu izjava lažnih svedoka i da kada za to dođe vreme, odlukom suda neke nove NDH bude rehabilitovan kao žrtva političkog montiranog procesa. Za čoveka koji je bio osnivač Jasenovačkog logora, tvorac rasnih zakona i krivac za zločine kojih su se grozili i Nemci – zagrebački Okružni javni tužilac našao je „dokaze“ koji ga dovode u vezu jedino sa streljanjem „nekoliko stotina“ partizana u Žumberku, “velikog broja“ civila „u blizini Vrginmosta“ i „četiri-pet stotina“ Jevreja „kod“ Kerestinca.

Dakle, nigde vremena i tačnog mesta zločina, tačnog broja žrtava ni imena izvršilaca - optužnica idealna da se okvalifikuje kao politički motivisana i montirana, kao naručena za ekipu „povjesničara“ koji će ubrzo zatražiti obnovu postupka i rehabilitaciju jednog od ideologa hrvatske nezavisnosti.

Sve je toliko očigledno da ne može biti slučajno. Isti slučaj je i sa Jurišićevim suđenjem. Razlika je jedino u tome što su za interes Andrije Artukovića radili Hrvati koji ga nikad nisu ni doživljavali kao nekog zločinca, a u korist Jurišića rade određeni Srbi. Šta ih motiviše?

Ako je tačno ono što sam o marifetlucima tužilaštva naveo u prvom tekstu na ovu temu odluka Apelacionog suda nije ni mogla biti drugačija. Sada se postavlja pitanje hoće li neko u tužilaštvu odgovarati za dovođenje suda u zabludu?

Hoće li predsednik veća koje je presudilo u prvom stepenu odgovarati što je prihvatio kao dokaz laž pomoćnika tužioca? Čak ne ni falsifikat, nego čistu laž jer podsećam – Jurišiću se sudilo kao nekom ko je prekršio sporazum koji su sklopile SRJ i BiH, a onda se ispostavilo da takav sporazum nikad niko nije video, pa ni sudsko veće. Zbog toga verujem da ovde ima mesta i za krivičnu odgovornost kako onih koji su svesno doveli u zabludu sud, tako i onih koji su im poverovali na reč.

Bolje je sto krivih osloboditi nego jednog nevinog osuditi.

Ilija Jurišić je sigurno kriv za nešto, čim je ustao protiv svoje države i protiv dojučerašnjih komšija koji su samo tražili ravnopravnost u novoj podeli karata na Balkanu. Ali, ako za njegovu krivicu nema dokaza, nije pravedno držati ga u zatvoru samo zato što se tako sviđa lažljivom tužiocu.

Ovde se takođe nameće sledeće pitanje: Ako je ovo tužilaštvo sposobno da manipuliše i podmeće u ovom slučaju, na šta je još sposobno?

Iza Ilije Jurišića stala je država Bosna i Hercegovina sa svim svojim službama, resursima i diplomatijom. Ko će na primer stati iza ovih klinaca u poderanim patikama koji su juče pohapšeni, a koji su protestvovali upravo protiv sistema vrednosti koji brani režim i organi koje je taj režim postavio?

U svemu ovome Jurišić je periferan; Rat u Bosni se već petnaest godina vodi političkim sredstvima. Cilj je isti – uništenje Republike Srpske i svođenje Srba na nacionalnu manjinu koja će biti majorizovana ili prisiljena na seobu u matičnu državu.

Kada se setim da ih ovde čekaju tužilac Vukčević, njegov zamenik Petrović i portparol Vekarić – ne bih im bio u koži. Uostalom, ne bih bio ni u svojoj, ali ko me pita?