Otrežnjenje

Uprkos svim ljudskim i moralnim posrnućima i katastrofama, takođe i apokaliptičkim pretnjama kojima je obilovao 20. vek, u njemu je oblikovan i jedan od najuzvišenijih, herojskih čovekovih uzleta u istoriji, oličenih u pobedi antihitlerovske koalicije na kraju Drugog svetskog rata.

Objektivni istraživači odavno su konstatovali da je Jugoslavija iz Drugog svetskog rata izašla kao jedna od pet za to najzaslužnijih zemalja.

Zahvaljujući tome, našla su u uskom krugu svetski uvaženih i poštovanih suosnivača Ujedinjenih nacija.

Doprinos srpskog naroda i Srbije pobedi nad fašizmom i nacizmom imao je istinske epske razmere, utoliko veće kada se taj doprinos samerava i osvetljuje iz ugla bezmernih žrtava srpskog naroda položenih u antifašističkoj borbi.

Umanjivanje takve uloge, zarad jeftinih, često šićardžijski motivisanih nastojanja koja bi da antifašističku borbu svedu na navodnu ujdurmu komunista, uz prenaglašeno pozivanje na loše rezultate njihove vladavine, u suštinskom smislu nije samo poricanje doprinosa srpskog naroda i Srbije antifašističkoj pobedi – nego je i negiranje same te pobede.

A onda i poricanje njenog istorijskog značaja, kao i uloge koju su u pobedničkoj antihitlerovskoj koaliciji imali SSSR, SAD i Velika Britanija kao njeni glavni nosioci.

Jučerašnje obeležavanje 65. godišnjice oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine, uveličano i prisustvom predsednika Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva, samo je dodatno obesnažilo, a nadamo se i obeshrabrilo, već godinama teško razumljiv, novokomponovani, ideološki i politički motivisani, suštinski falsifikatorski odnos prema antifašizmu i antifašističkoj pobedi.

Već dve decenije, naime, srpsko društvo se suočava sa prećutkivanjem, čak nipodaštavanjem te pobede i ignorisanjem onih koji su joj dali odlučujući doprinos.

Svedoci smo tog prećutkivanja kako u inostranstvu, tako i u izvesnim domaćim krugovima.

Kao da je Srbija neka vrsta oglednog poligona za autizam – i napolju i ovde isuviše često je u pomenutom periodu izostajalo čak i elementarno ljudsko i moralno uvažavanje izvanrednog doprinosa srpskog naroda u ratnoj pobedi 1945. godine.

Trivijalizovane formule dnevne politike i ideologije, ponekad zažarene do usijanja, potirale su taj doprinos i na neki način vezivale ruke Srbiji jednom vrstom predmodernih, palanačkih negvi.

Ovde je to često onemogućavalo da se vidi dalje od sopstvenog nosa, da se vidi okruženje u kome živimo, a još pre da se vide i razumeju temelji prošlosti na kojima počiva današnji svet.

Ako ništa drugo, neka vrsta otrežnjenja – da ne kažemo ozdravljenja – ovdašnje javnosti, kada je reč o smislu i domašajima antifašističke borbe, ne samo da je više nego dobrodošla, nego je to otrežnjenje očigledno potrebno.