Priča o Srbima i Hrvatima – slučaj Kapetana Dragana i preispitivanje savesti

Godišnjica  tragedije, naročito one u kojoj je jedan narod praktično zbrisan sa vekovnih ognjišta, sigurno nije dobar trenutak za otvaranje pitanja sitnih interesa i šibicarenja; međutim, poučeni iskustvom – kad god odlučili da neko pitanje „stavimo na sto“ neko će uvek upitati:

A što baš sada? Za čije interese radiš, ko te i koliko plaća?

Kada ako ne sada? 

Sutra u zemlji bivše „braće“ i srpskih novih najboljih prijatelja počinje obeležavanje „vrhunca domovinskog rata“ kada su snage Hrvatske vojske i policije po odluci svog  „vrhovništva“  pokrenule agresiju na Republiku Srpsku Krajinu – teritoriju pod zaštitom mirovnih snaga Ujedinjenih nacija.

Danas, punih osamnaest godina nakon toga, udruženje „Veritas“ i njegov čelnik, penzionisani zadarski sudija Savo Štrbac  obznanjuju svoju inicijativu Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija (osnivaču Međunarodnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi) za preispitivanje oslobađajućih presuda hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, koje je tužilaštvo haškog tribunala svojevremeno optužilo za ratni zločin, kršenje međunarodnog ratnog prava i običaja rata i još nekih neprimerenih aktivnosti poput svesnih i namernih artiljerijskih udara po civilnim ciljevima.

Ako pođemo od višekratno utvrđene činjenice da je „haški tribunal“ političkom voljom ključnih zemalja tzv. „međunarodne zajednice“ ustanovljen kao sud za jednokratnu upotrebu, sa jednim i jedinom ciljem da posluži kao sredstvo za nametanje volje moćnika divljim balkanskim plemenima, postavlja se pitanje čemu treba da posluže inicijative poput ove najnovije o kojoj nas obaveštava Telegrafska agencija pokojne države.

Kao što sam na početku napomenuo, gospodin Štrbac je iskusni sudija za koga sumnjam da živi u iluzijama kako će se u Savetu bezbednosti jednog dana nešto „premakariti“ pa će to telo odjednom početi da vodi račun o interesima nekih malih i u geopolitilčkim okvirima nebitnih naroda. Dakle, od inicijative Veritasa se očekuje korist na unutrašnjem ili u najboljem slučaju na regionalnom planu.

Na unutrašnjem planu, kao direktan benefit od ove inicijative, Veritas bi mogao da iscedi neku crkavicu iz državnog budžeta jer eto – nije da oni ne rade ništa... Imaju oni spiskove i evidencije stradalih civila i vojnika SVK, međutim – kome to treba? Srbija dosada nije pokazala praktično nikakvo interesovanje za pritisak na Hrvatsku, ni po pitanju odgovornosti za otpočinjanje građanskog rata u bivšoj SFRJ, niti za genocid protiv pripadnika sopstvenog naroda, niti za naplatu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane tim ratom. Od početka sukoba pre dvadesetak godina, Srbija vodi jednu somnabulnu politiku – najpre tvrdeći da „Srbija ne učestvuje u ratu“ a kasnije pranjem ruku od stotina hiljada svojih novopečenih državljana, na taj način dajući za pravo Hrvatskoj da čini isto.

Danas, skoro četvrt veka od početka rata, u Srbiji je sve manje ljudi koji se sećaju ko je i kako počeo... Da podsetimo, kada običan seoski pandur uđe u krčmu gde su ga pozvali da interveniše radi narušavanja javnog reda i mira  – prvo što upita je: „Ko je počeo?“

Kako bi izolovao i onemogućio nasilnika. Danas, sledeći oktroisana pravila novog političkog bontona, oni koji su izabrani da vode račun o interesima svih državljana Srbije, pa tako i žrtava ratova sa kraja prošlog veka – samovlasno i protivpravno svoje nove najbolje prijatelje aboliraju od odgovornosti za zločine uključujući i onaj najstrašniji – zločin genocida... I ne samo to, nego vođeni sitnim, šibicarskim interesima ili krupnim poremećajem svesti – svejedno – ničim izazvani iniciraju međusobno i sinhronizovano povlačenje tužbi za genocid pred onim drugim, Međunarodnim sudom pravde. Kao kada se deca potuku pa otpevaju

Mir, mir, ava

sudija je krava.

Sela baba na banderu,

popišala čika Peru.

Kupus i pečenje,

slatko pomirenje...

Mir, mir, mir,

niko nije kriv.

Jedino, kada to čine deca, ovakve pesmice treba pozdraviti; kada se na ovakav način ponašaju izabrani državni funkcioneri – to treba osuditi i kazniti. Dopustiti da državni posao rade organizacije poput Veritasa, Vlade RSK u izgnanstvu i raznih drugih udruženja bez budžeta, čije samo postojanje zavisi od dobre volje pojedinaca je krajnji bezobrazluk i trebalo bi da bude uvreda za sve građane Srbije.

Situacija u kojoj Fond za humanitarno pravo - organizacija koja se bavi istraživanjem ratnih zločina, ali na organizovano jednostran način, na otvoreno neprijateljskoj osnovi prema sopstvenoj državi, raspolaže praktično neograničenim budžetom koji se popunjava iz stranih fondova, dok istovremeno državna „tela“ osnovana radi utvrđivanja istine u sukobima u bivšoj SFRJ služe kao azili za netalentovanu decu budžovana i s njima povezana lica, dobro plaćena da ne rade ništa – je duboko poremećena i neprihvatljiva.

Pored organizovanog samoporicanja od strane države, Srbi su zakazali i kao narod na svim poljima, na polju solidarnosti prvenstveno.

Na primer, ne ulazeći u to da li je od angažmana Kapetana Dragana  u Krajini bilo neke koristi, činjenica je da on u jednom trenutku jeste odlučio da dođe u Krajinu i pomogne u organizaciji odbrane. Kako smo se kao narod, a prvenstveno kao Krajišnici poneli prema tom čoveku?

Nakon skoro sedam godina u istražnom zatvoru, Kapetan Dragan čeka da ga Australija izruči nezavisnoj hrvatskoj državi, koja želi da mu „sudi“ za nepostojeće zločine. Osim nekolicine pojedinaca, ni jedna srpska država, ni Srbija ni Republika Srpska nije našla za shodno da mu ponudi bilo kakvu, makar stručnu pomoć... Ni jedno „patriotsko“ udruženje nije ni pokušalo da pokrene akciju radi prikupljanja novca potrebnog da se unajmi advokatska kancelarija koja bi formirala tim za istraživanje i pronalaženje dokaza koji Dragana Vasiljkovića koji kakav je da je – ipak jeste jedan od simbola Republike Srpske Krajine i svega što je ona predstavljala.

Širom planete navodno živi desetak miliona Srba... Zamislimo samo hipotetički da je svaki drugi zaposlen ili penzioner, da svaki drugi u jedan fond uplati samo jedan evro svakog meseca... To je pet miliona evra mesečno!

Sad zamislimo kakve advokate bismo mogli da platimo i šta bi oni mogli da urade za srpsku nacionalnu stvar... U svakom slučaju – mnogo više nego što to može bilo koji srbijanski režim.

Naravno, svako od nas ima svoje razloge da ne učini ništa; jedan nije video apel, drugome je daleko pošta, trećem je glupo da svakog meseca uplaćuje po jedan evro, on bi rado uplatio za godinu dana unapred ali nema sitno... Jedni kažu „neka mu plati komunistička UDBA koja ga je i angažovala“ drugi kažu da ga oni nisu ni zvali, treći imaju razloge principijelne prirode poput onih da ne učestvuju u skupljanju novca jer to treba „duradi“ država...

Kako god da se obrne – Kapetan Dragan će uskoro verovatno biti izručen Hrvatima, a mnogi Srbi će iako nesrećni zbog toga, ipak u dubini duše biti zadovoljni što nisu protraćili evro – budući da je sve unapred dogovoreno na sastanku Malteških vitezova, masona i jevrejskog lobija.

Na kraju, inicijativa Veritasa je verovatno vrhunac koji ta organizacija može da dostigne... Nije krivica Save Štrbca što je Srbija odlučila da vodi „politiku“ kojoj smo svedoci.

To je krivica svih nas; mi trpimo vlast koja ne oseća nikakvu odgovornost prema sopstvenim građanima. Odbijam da poverujem da bilo ko osim maloumnih ili drogiranih Srba može da deli sutrašnju „opetovanu“ sreću većine Hrvata. U to ne veruje niko sa dva grama mozga... Ovde se radi o nečemu drugom; o prostom kukavičluku i oportunizmu.

Kukavni smo od kad smo dopustili da nam dva kilometra od jedinice vojne policije Novosadskog korpusa ustaške snage uđu u Borovo Selo i zapucaju po nenaoružanim civilima; nakon toga, kukavičluk je samo rastao geometrijskom progresijom. Utisak da iza Hrvata stoji neko mnogo moćan i opasan ('de bi se oni inače usudili protiv „nas“) dao je lažna opravdanja za sve kasnije srpske izdaje. Zaključno sa izdajom Krajine, i samog Kosova.

Oportunisti smo,  jer zbog sitnog ćara u vidu nekih državnih službica, platica i sinekurica – nismo sposobni da odredimo minimum nacionalnog interesa. Pritom, najveće Srbende vole da se dive herojskoj Crvenoj armiji i ruskim vojnicima koji su ginuli u talasima braneći „rodinu“, dok sami nisu sposobni da se odreknu ni delića sopstvenog komoditeta u borbi za „otačestvo“. Kada im pomeneš hrvatsku upornost koja je pedeset godina nakon Blajburga dovela do prve hrvatske države u istoriji – kažu – pomagao ih je Vatikan... Šiptare je pomagala emigracija...

Možemo li mi da se pomirimo s tim da nama niko neće pružiti ruku dok ne počnemo da pomažemo jedni drugima, dok ne pokažemo barem osnovnu solidarnost, onu koji  bi rođaci trebalo da imaju urođenu jedni za druge?

Da li je godišnjica hrvatskog zločina dobra prilika da se setimo ljudi poput Kapetana Dragana i da počnemo sa uvežbavanjem solidarnosti...