Да ли је Вучић „већ победио“?

Све пише – само треба знати прочитати. Односно, у конкретном случају, рекао бих, треба хтети прочитати (јер за само разумевање више и није потребно неко превелико умеће). Поготово за оне који прате овај наш истраживачки серијал на страницама „Времена“. Серијал који из, додуше, површински различитих, али структурно сродних разлога не прија и не одговара превише ни режимским, нити појединим опозиционим круговима.

Нити је власт, упркос свој пропаганди, свим телевизијама и свим аутопутним километрима, иоле значајније подигла проценат оних који имају поверење у правац којим Вучић води Србију, нити је, с друге стране, опозиција постојећи степен поверења у режим успела значајније уздрмати

Дакле, 43 одсто грађана ове земље и даље сматра да Србија иде у добром правцу, док 35 одсто мисли да је тај правац лош. Што ће рећи да – када то упоредимо са налазима претходних истраживања – нити је власт, упркос свој пропаганди, свим телевизијама и свим аутопутним километрима, иоле значајније подигла проценат оних који имају поверење у правац којим Вучић води Србију, нити је, с друге стране, опозиција постојећи степен поверења у режим успела значајније уздрмати.

Претпостављам да је ово друго посебно непријатно за неке опозиционе уши, осокољене буком пиштаљки, еуфоријом протеста и атмосфером конференција за штампу опозиционих лидера. Али афере које опозиција лансира – барем за сада – више стварају нервозу унутар режимских кругова, него што озбиљно угрожавају напредњачки рејтинг. И врло је могуће да ће тако и остати, макар још једно догледно време.

Овај помало депресиван закључак може се тумачити на различите начине, али мислим да су два најважнија. С једне стране, то је последица стања медијске сцене,захваљујући којој више од половине грађана Србије остаје напросто „поштеђено“ сазнања о стварима и чињеницама неповољним за режим. И то је углавном позната ствар. Али можда још важнији фактор јесте једна дубинска поларизација унутар јавног мњења, коју режим годинама форсира и која код њихових присталица производи својеврстан „тефлонски“ ефекат односно неку врсту готово априорног имунитета према свему што долази из опозиционих редова.

Зато од опозиционе кампање под кодним називом „ни један дан без неке нове афере власти“ не треба очекивати чуда – нити ефекат сличан оним медијским „бомбама“ које су, ономад, у Македонији уздрмале и на концу сломиле режим Николе Груевског. (На страну што, услед бројности тих афера, као и често „неусресређене ватре“, понекад чак ни сами опозициони активисти нису сасвим сигурни шта је на дневном реду.) У суштини, ове афере тренутно више служе да ободре опозицију, него што истински угрожавају власт. Али свакако представљају непријатност и, као што рекох, стварају нервозу код противника, провоцирајући га на погрешне и непримерене реакције.

Није режим толико јак, колико је опозиција слаба и разједињена – а њени потенцијални симпатизери слабо мотивисани да на изборе уопште излазе. Па зато, поред осталог, рејтинг СНС-а варира од једва 40 одсто (од укупно изјашњених), до импресивних 55 одсто – унутар изборно тврдо оријентисаних бирача (тј. оних који кажу да на изборе „сигурно излазе“)

Други важан, али такође на неки начин очекиван и логичан закључак намеће се поводом упоредног прегледа страначких и коалиционих рејтинга распоређених према вероватноћи тј. чврстини опредељења за излазак на предстојеће изборе. Шта нам говоре те табеле? Па, отприлике оно што смо такође углавном знали, или барем претпостављали. Није режим толико јак, колико је опозиција слаба и разједињена – а њени потенцијални симпатизери слабо мотивисани да на изборе уопште излазе. Па зато, поред осталог, рејтинг СНС-а варира од једва 40 одсто (од укупно изјашњених), до импресивних 55 одсто – унутар изборно тврдо оријентисаних бирача (тј. оних који кажу да на изборе „сигурно излазе“).

Насупрот томе, код опозиционих странака и коалиција ствар стоји потпуно обрнуто. Њихова подршка је релативно пристојна код опште популације изјашњених, а пропорционално је најнижа код оних који кажу да на изборе сигурно излазе. И немојмо се тешити или залуђивати како је такво стање последица „успешне кампање бојкота“ од стране дела опозиционих странака. Напротив. Пре бих рекао да је „кампања бојкота“ последица управо таквог стања и апатије унутар опозиционог бирачког тела – због чега је онда закључено да „ако их већ не можемо у довољном броју мотивисати да на изборе изађу, хајде да покушамо да представимо како неће изаћи зато што смо их МИ позвали да не излазе“.

Пре бих рекао да је „кампања бојкота“ последица управо таквог стања и апатије унутар опозиционог бирачког тела – због чега је онда закључено да „ако их већ не можемо у довољном броју мотивисати да на изборе изађу, хајде да покушамо да представимо како неће изаћи зато што смо их МИ позвали да не излазе“

Наравно, кад против себе имате експандирајуће ауторитарну власт каква је ова Вучићева и СНС-а, увек се може наћи довољно разлога и оправдања за неизлазак на изборе. Али – изузев уколико у друштву имате „зрелу“ револуционарну ситуацију, коју ја тренутно не видим – остаје дилема шта се тим квазиреволуционарним чином постиже и добија. 

Додуше, увек је могућ неки преокрет у „зауставном времену“. Могуће је да се појави неки Коштуница (или макар неки „Бели“) и направи ршум на опозиционој страни, или да нека тренутно незамислива афера у задњи час обори режимски рејтинг. Али то је све врло мало вероватно. Поготово у актуелној политичкој атмосфери у којој се бојкот избора промовише као врхунски и такорећи „револуционарни“ опозициони став.

Бојкоташка опозиција, или барем њен централни део око СзС, у основи се понаша зихерашки, а помало и ултимативно. А њихов „неодустајни“ позив на бојкот има елемената и својеврсне уцене. Али не толико уцене уперене према власти – јер се за то тренутно нема довољно снаге – него према остатку опозиције.

Бојкоташка опозиција, или барем њен централни део око СзС, у основи се понаша зихерашки, а помало и ултимативно. А њихов „неодустајни“ позив на бојкот има елемената и својеврсне уцене

Чак и када беневолентно „допуштају“ опозиционим колегама да „слободно изађу“ на „Вучићеве лажне изборе“, чак и када их по друштвеним мрежама не жигошу као „тројанце“ и „лажну опозицију“ (што углавном редовно чине), бојкоташи су за себе априори пригрлили морално супериорну позицију, а све друге на опозиционој сцени довели у ситуацију да се бране од изречених или подразумеваних сумњи да су „у дилу са Вучићем“. (Невоља је што неки од оних који на изборе хоће у некој врсти дила заиста и јесу, или су барем били у претходном периоду, што реторици СзС-овских бојкоташа даје додатну уверљивост.)

Искључивост и радикализам који се шире са друштвених мрежа у последње време као да налазе плодно тло у размишљању и акцијама дела опозиционог мејнстрима. А нетолеранција према другом и другачијем размишљању у вези са стратегијом и тактиком опозиционе борбе сувише лако свако друго мишљење проглашава за опортунизам и „издају“. Баш као што је низ тема и питања која се САДА постављају вероватно требало продискутовати и размотрити ПРЕ него што се у бојкот ушло.

Уколико покушаш, можеш успети, или не успети. Али ако не покушаш – или ако покушаваш са стратегијом која очигледно не доноси резултат, него чак повећава рејтинг противнику – нећеш успети сигурно

Већ сама та чињеница довољна је за опору помисао да је Вучић „већ победио“ самим тим што је успео да својим политичким манирима, искључивошћу, неодговорношћу, ароганцијом и нетолеранцијом инфицира и радикализује читаву политичку сцену. А врло је могуће да ће победити и у овом другом, тј. непосредно политиком смислу, тако што ће против себе имати не само успешно подељену, него и огорчено посвађану, јалово завађену и ослабљену опозицију. А онда више неће бити важно ко од њих бојкотује, а ко на изборе излази.

ПС. Ја не мислим да је такав исход неминован и не мислим да тако нужно мора бити. Али, у овом тренутку, више-мање заиста тако стоје ствари. А имамо пред собом још неколико месеци могућности да нешто са мртве тачке померимо и поправимо. Уколико покушаш, можеш успети, или не успети. Али ако не покушаш – или ако покушаваш са стратегијом која очигледно не доноси резултат, него чак повећава рејтинг противнику – нећеш успети сигурно.

(народни посланик и главни уредник НСПМ)

(Краћа верзија овог текста објављена је у недељнику "Време" бр. 1511)  

***

ОДГОВОРИ ИСПИТАНИКА НА ПИТАЊА