Кривокапићева дилема – влада у руци или странка на грани?

Јесте фраза, али јесте и истина да је нешто много лакше освојити, него сачувати и одбранити. Од спортске титуле, до власти, или емотивног партнера. Додуше, с обзиром на дуговечност владајућих гарнитура, чини се да на Балкану – а посебно у Црној Гори – ово за власт не важи, али мислим да ће у наредном времену ствари и у том погледу полако долазити на своје место. А нешто слично се може рећи и за истраживања јавног мњења.

Шта је, по мом мишљењу, била стратешка грешка која је прошле године довела до суштинског (пр)омашаја чак и код оних истраживача који можда и нису имали намеру да спинују за режим? Они су полазили од – наизглед, логичне, а заправо погрешне – претпоставке да ће, пошто је ЦГ политичка сцена поларизована, они разочарани гласачи ДПС-а одлазити или у „апстиненте“ или ће оптирати за неке ДПС-у идеолошки и персонално блиске странке. Е, сад, црногорска политичка сцена јесте поларизована (поготово је прошле године то била). Али закључак који су они из тога извукли био је потпуно погрешан. Наиме, баш ЗАТО што је сцена била толико поларизована, острашћена и наелектрисана, оних 4-5 процената који су се, пре свега, због Закона о слободи вјероисповјести (али и афере „Коверта“ итд.) коначно и дефинитивно разочарали у Ђукановића, није „отишло у апстиненте“, нити је гласало за „сродне“, грађанске и „суверенистичке“ опције – већ напросто прешло директно код највећег и од стране самог Ђукановића „ауторизованог“ и рекламираног главног противника. (А сваки такав глас који од вас оде директном ривалу има дуплу тежину, односно вреди два гласа.)

Укратко, и истраживачи и ДПС стратези потценили су степен засићења и одијума који је вишедеценијска владавина ове странке изазвала, као и размере ауторитета покојног Митрополита који је поводом поменутог Закона повео своју последњу и заветну битку. И тако смо дошли до исхода за који и даље није јасно да ли је више изненадио поражене или победнике.

Но, то је сад већ историја – додуше, важна и поучна – али да видимо где смо сада?

У односу на друге средине (поготово у Србији), грађани Црне Горе и даље већином радо и углавном искрено одговарају на питања. Мада се и ту осећа извесна промена, лака нервоза и „замор материјала“ – при чему остаје нејасно да ли су их „сморили“ истраживачи, или прилично мутне политичке прилике које баш и нису ишле оним колосеком који су најављивали предизборни опозициони спотови.

Пре свега, данас у Црној Гори нема више оне и онакве поларизације – ма колико се, опет, из различитих разлога две главне политичке формације трудиле да је одрже и/или произведу. Наравно, зна се ко је где и ко је за шта. (И поготово се код једног дела присталица бивше владајуће странке осећа бес и жеља за што бржим реваншом.) Али, у целини узев, атмосфера је – изузмемо ли комешање око Никшића – мирнија, а политичке страсти спуштеније.

„Како да их оцијеним кад још није било ни тромјесечје, а о полугођу да не говоримо?!“ Ово је само један од карактеристичних одговора на питање из наше анкете. Ипак, када су кренули да оцењују, видело се да су – у целини гледано – грађани Црне Горе више него благи и благонаклони оцењивачи. Готово четрдесет одсто (38,1) је владу оценило одличним оценама (4 и 5), а још четвртина њих (25,8) влади је дало „тројку“. (При чему је „јединица“ било свега 15 одсто.) А и личне („школске“) оцене главних актера актуелне власти (Кривокапић, Абазовић, Бечић) такође потврђују тај више него солидан рејтинг.

Иако далеко од тога да су сви одушевљени (напротив!), ова влада знатно боље стоји у јавном мњењу него у парламенту

Све у свему, иако далеко од тога да су сви одушевљени (напротив!), ова влада знатно боље стоји у јавном мњењу него у парламенту – што је, узгред речено,  можда и један од разлога због чега у парламенту још увек нико не покушава да је сруши. Наиме, најзаинересованији за њен пад – ДПС и део коалиције „За будућност Црне Горе“ – тешко да би на неким новим изборима освојили онолико процената и мандата колико имају сада.

Коначно, и даље је скоро три пута више оптимиста него песимиста (55,8:19,7) у погледу правца у којем ствари у Црној Гори иду после избора. Мада је уочљив и пораст оних који не могу или не желе да се определе око позитивности или негативности политичког курса. 

Биће да је ипак пресудно то што је промена власти предуго чекана, те су, чини се, због тога грађани склони да новим актерима дају одређени попуст и „почек“

Откуда овај релативно висок ниво подршке влади за коју ретко када лепу реч имају чак и посланици њене „рођене“ скупштинске већине? Одговор, разуме се, није једнозначан. Али биће да је ипак пресудно то што је промена власти предуго чекана, те су, чини се, због тога грађани склони да новим актерима дају одређени попуст и „почек“. Било како било, за гарнитуру за коју једни мисле да је „издала“ државу и „одн(иј)ела је за Београд“, а други, пак, да је „издала српску ствар“ и „продала се Милу“ (а да сама, заправо, иза себе нема ниједан медиј који би је безрезервно подржавао и промовисао) Кривокапићева влада стоји, искрено говорећи, невероватно добро. Само је питање – докле?

Са стране гледано, актуелна црногорска влада и премијер помало подсећају на ликове из цртаног филма који, несвесни ситуације, ходају кроз ваздух изнад провалије – све док не застану и погледају доле. Наравно, то не може трајати дуго и они ће у најскорије време морати или да се сурвају, или да себи изграде неки чвршћи мост изнад политичког бездана.

Актуелна црногорска влада и премијер помало подсећају на ликове из цртаног филма који, несвесни ситуације, ходају кроз ваздух изнад провалије – све док не застану и погледају доле

Најинтригантније и најконтроверзније питање које смо поставили било је ипак везано за евентуално формирање странке Здравка Кривокапића. А и резултат је био такав, помало контроверзан, то јест, отворен за различито тумачење. Негде око половине испитаника (49,7%) сматра да Кривокапић не би требало то да чини, док 29,6 одсто мисли да би формирање странке била добра опција. При чему више од петине (22,1 одсто) свих испитаника каже да каже би за Кривокапићеву странку „скоро сигурно гласало“, а још тридесетак посто њих не искључује такву могућност.

Занимљива је и структура тих потенцијалних гласача „потенцијалне“ премијерове странке. Наиме, има их, практично, са свих делова политичког спектра, али – очекивано – највише међу симпатизерима листе, односно коалиције којој је био на челу.

Што се тиче ДПС-а, он је, по нашим налазима, на нивоу Црне Горе најмање 5-6 одсто слабији него што је био 30 августа. Али није доживео потпуни слом и – са спретним Ђукановићем на месту председника, као и евидентно несложном победничком коалицијом наспрам себе – може да снева снове о „великом повратку“. Далеко од тога да је тај повратак известан или нешто много вероватан. Али, по свему судећи, барем у догледно време, неће доћи ни до распада какав је, на пример, у Србији доживео СПС након пада Милошевића. (Тим пре што, бар формално гледано – а можда и не само формално – Ђукановић још није „пао“.) 

***

Све у свему, суштина је да Црна Гора полако и мукотрпно (не без извесне муке и колебања) излази из зоне високо ризичног и конфликтног друштва. И управо та могућност да се избори, чак и онда када су реално важни, убудуће не доживљавају као питање живота и смрти, („Стаљинград“, нити „Косово поље“) вероватно представља највећи помак и за сада једини конкретни ефекат актуелне црногорске полу-демократске полу-транзиције. То, за почетак, у земљи која је била подељена готово до пуцања, и није тако мало. Али свакако није довољно и задовољавајуће.  

(Ђорђе Вукадиновић и истраживачки тим НСПМ)

(Вијести)

ОДГОВОРИ  ИСПИТАНИКА  НА  ПИТАЊА