Србија, јесен 2019. - Игре престола и бојкота

"Једва чекам твој текст и ново истраживање НСПМ, да ми улије(ш) мало оптимизма", каже ми неки дан колега новинар и пасионирани пратилац овог истраживачког серијала у "Времену". Е, јадна ти мајка, мислим се, ако су ти ови текстови сламка за коју се хваташ у борби против личне и друштвене апатије. А онда, на другу лопту, схватих да његове речи и нису сасвим бесмислене.

Далеко од тога да на овим страницама сејемо нереални оптимизам. Неки пријатељи из опозиције често су знали и да замере (а понекад се чак и љутну), нарочито у предизборним периодима, што нам бројке нису мало "оптимистичније", односно што у истраживањима не погурамо мало њихову, односно "нашу", опозициону ствар. И одговор је увек исти – реалан увид, трезвена анализа и правовремена дијагноза најбоља су помоћ свакоме ко искрено жели да мења друштво. А ловцима у мутном наша помоћ ионако не треба, нити бисмо им је пружали.

Елем, по нашем "оптимистичном" налазу, трећина пунолетних грађана ове земље лик и дело Александра Вучића оцењује чистом петицом. А тик иза њега налазе се Ивица Дачић и Драган Марковић Палма?! Око четрдесет одсто њих каже да би на следећим изборима гласало за неку од листа или странака владајуће коалиције. (Да не буде неспоразума, реч је о проценту у односу на укупан број испитаника, дакле, са апстинентима и неизјашњенима. А уколико њих склонимо, проценат владајуће странке и коалиције бива куд и камо већи.) Свега двадесетак посто анкетираних каже да живи боље него пре пет година – а скоро двоструко више сматра да живи горе. Половина њих (видели смо то прошли пут) каже да, чак ни уз напор, не може себи да приушти одлазак на море или годишњи одмор. Али их то све не обесхрабрује да и даље већински (43,3 одсто) верују како Србија, упркос свему, "иде у добром правцу".

Сваке године, десетине хиљада најагилнијих, радно, родно и политички способних грађана напуштају земљу – и већина их се никада неће вратити, осим, евентуално, као покојници или пензионери

ПОЖАР У СУВОМ ШИБЉУ

Па шта је онда ту уопште "оптимистично", или макар условно охрабрујуће за опозиционо, или барем према власти критички настројеног читаоца?

Пре свега, да се разумемо, наравно да места за неки нарочити оптимизам нема – и тешко да га може бити у земљи која се суочава са оволиким економским, политичким, демократским и демографским дефицитима. Често слушамо о томе како Србија годишње "губи град величине једног Зајечара", али се ретко замислимо какве све консеквенце носи са собом тај губитак. (Поготово што је тај "изгубљени град" у међувремену порастао и до величине Сомбора или Зрењанина.) Сваке године, десетине хиљада најагилнијих, радно, родно и политички способних грађана напуштају земљу – и већина их се никада неће вратити, осим, евентуално, као покојници или пензионери. А они што остају изложени су непрестаном медијском пресингу (читај, испирању мозга) од стране режимски контролисаних медија и свеприсутног "Великог Вође".

Тек у том контексту могуће је говорити о – врло условно – позитивним елементима наших налаза. Није да су они оптимистички – него само нису баш онолико катастрофални као што би се дало очекивати и као што, заправо, тенденциозно стварају утисак практично сви креатори домаћег јавног мњења.

Режимски извори, медији, аналитичари и истраживачи то чине непрекидно и са јасним циљем. Потребно је "затући" сваку наду и не оставити ни трунку сумње у то да Вучић и СНС апсолутно немају алтернативу. Но, у последње време режимским се снагама у том подухвату придружио и добар део про-опозиционе јавности (укључујући оне са друштвених мрежа), која сада, само из својих разлога, такође потхрањује мит о Вучићевој политичкој "недодирљивости" и сугерише залудност свих (легалних) напора да се он угрози. И та се фама шири као пожар кроз суво шибље.

"Не може му нико ништа", слажу се и позициони и опозициони актери – само што разлоге те немогућности тумаче на различите начине. Они режимски ту доминацију сматрају логичном последицом Вођине супериорности и своје беспрекорне организације. Док опозициони играчи своју подређеност правдају чињеницом да су Вучић и СНС узурпирали дословно све државне ресурсе и да их бескрупулозно користе у циљу одржања и увећања своје политичке доминације. Те да се, стога, против те машине напросто не може борити конвенционалним политичким средствима. И, заправо, и једни и други су донекле – али само донекле – у праву.

НАДА И СТРЕПЊА

Чини се да су не само опозициони "шетачи" него и њихови лидери зимус нереално поверовали како "Вучић само што није пао" – а у стварности су се тек били мало дигли из прашине и политичке маргине на коју их је гурнула СНС-ова медијска и политичка машинерија

Чини се да су не само опозициони "шетачи" него и њихови лидери зимус нереално поверовали како "Вучић само што није пао" – а у стварности су се тек били мало дигли из прашине и политичке маргине на коју их је гурнула СНС-ова медијска и политичка машинерија. Не само да су тај "сигуран пад" обећавали и орочавали – него су (барем неки) изгледа чак и веровали у њега. И сада им се та "олако обећана брзина" вратила као бумеранг.

Уместо да преиспитају своје (погрешне) претпоставке, своје методе и своје личне политичке капацитете, опозициони прваци окупљени (углавном) око Савеза за Србију наставили су да не само и даље држе лествицу високо, него да је чак и подижу. То понекад може бити ефикасно. Вољни фактор и мотивација јесу важан, можда и кључни фактор сваког успешног политичког подухвата. Али ако је раскорак између хтења (жеља) и могућности сувише велики, онда лако може да заврши спектакуларним, па и карикатуралним неуспехом. (Отприлике као онај филмски покушај симпатичног Бората да се ожени Памелом Андерсон.)

А у том самонаметнутом радикализму превиђају се и игноришу неки можда достижнији циљеви и позитивни моменти. На пример, то да се из истраживања у истраживање бележи постепени, али континуирани раст оних који кажу да се информишу преко интернета, а не традиционалних медија (у деведесет одсто случајева контролисаних од стране власти). Сем тога, уз све могуће манипулативне механизме, број оних који подржавају актуелну власт читај (Вучића) не расте, него се чак – истина, врло споро и благо – помало смањује и опада. И оно најважније, и потенцијално најпозитивније по опозициону ствар: упркос непрестаном и бесомучном убеђивању како под СНС-ом и Вучићем "свакога дана у сваком погледу све више напредујемо" и цветамо – чак 38,3 одсто грађана сматра да Србија "иде у лошем правцу". А што је, опет, једва 4 одсто мање од оних који верују у Вучићево "златно доба".

Било како било, Савез за Србију је после готово полугодишње стагнације и опадања порастао за чак неколико процената, односно вратио се на ниво на којем се налазио крајем претходне и првих месеци ове године. А оно што додатно може да весели присталице СзС-а јесте податак да се практично први пут у њиховом резултату појављује одређени "коалициони бонус", односно "вишак" од пар процената у односу на збир њихових појединачних (страначких) резултата.

Нема сумње да је то последица радикалне политичке реторике и актуелне офанзиве у вези са најављеним бојкотом наредних парламентарних избора. Јасан и бескомпромисан став по том питању има своје присталице међу опозиционом популацијом и она ће вероватно наградити оне који им у том погледу буду деловали најчвршће и најпоузданије. Невоља је, међутим, што такви ипак нису већина чак ни међу опозиционим бирачима и што чак и у случају релативно успешне бојкоташке кампање она тешко да ће од изласка на биралишта одговорити више од – у најбољем случају – половине опозиционо настројених бирача.

Хоћу рећи: врло је могуће да се најављени бојкот може показати као прилично ефикасно средство за "униформисање", односно стављање под контролу и под једну капу опозиционог политичког корпуса (по цену да се сви остали успешно прогласе "издајницима" и прокажу као "Вучићеви играчи"). Али су више него минималне шансе да ће та повећана мобилизација (ипак) дела опозиционог политичког тела допринети паду или слабљењу Александра Вучића. Чак напротив. Успе ли да умири и задовољи спољне политичке факторе зарад којих, уосталом, и игра ову игру са "преговорима власти и опозиције" – можда ће чак и да му непосредно користи. Уколико лидери СзС немају неког у овом тренутку мени и вама скривеног кеца у рукаву (као што се то некада слично веровало и за Милошевића, у време његових политичких и ратних авантура), лако се може догодити да након свега овога опозиција остане ослабљена, ван свих институција, посвађана и подељена, а ОН поново испадне "фактор мира и стабилности", насупрот "авантуристичких и неурачунљивих опозиционих елемената".

Али, хајде да не будемо баш ни толики песимисти.

(Ђорђе Вукадиновић и истраживачки тим НСПМ)

(Време)