Чак и за београдске отужне медијско-политичке прилике необично је што можда најзначајнија национална битка у последњој деценији протиче готово непримећено од српске јавности која се данима бавила „судбинском“ дилемом да ли ће Тома Николић појести ускршње јаје и да ли ће избори бити у децембру или јануару.

Сигуран сам да је и сам руски премијер остао помало збуњен топлином дочека, тачније речено, ерупцијом емоција и одушевљења које га је дочекало када се појавио на Маракани. И та емоција нипошто није безначајан „капитал“, само ако га се жели, уме и сме адекватно уопотребити.

Српски уметници и политички радници су годинама вежбали да се у име Србије извињавају и за што јесу и за што нису криви. Тако су политичари стицали епитет „демократског лидера“, а уметници добијали копродуцентске уговоре од регионалних и европских културних институција.

Након што се „демократске снаге“ истроше, након што се обави највећи део приватизација и развуче већина друштвеног богатства, на власт се припуштају „конзервативци“, односно „реформисани“ представници старог режима, који су у међувремену постали „прихватљиви“, што ће рећи, припитомљени и обезубљени.

Верујем да се у овој галами против „бланко оставки“ ради и о томе да заинтересовани купци – у првом реду, крупни бизнис и страни политички чиниоци – процењују да ће уситњавањем „понуде“ и спречавањем партијске „картелизације“ домаћа политичка роба постати знатно јефтинија и доступнија.