Искрено говорећи, уколико би заиста успео да задовољи Американце бар упола као што је, наводно, усрећио Ангелу Меркел, и при том не разочара Путина и сачува виталне српске националне интересе, Вучић би – без све шале – заслужио (непостојећу!) Нобелову награду за политичку вештину и личну генијалност.

Далеко од тога да су Руси овим ветом решили све своје или наше проблеме у региону. Превише је ту у прошлости било пропуста и са једне и са друге стране. Али су се, тениским жаргоном речено, „вратили у меч“, односно, показали да имају намеру да упркос проблемима које имају у ближем окружењу – а можда и баш због тога – на Балкану играју активнију улогу

Tо је управо оно што је данас у Србији на делу. Из крајње социјалне демагогије у социјални дарвинизам. Из екстремног национализма у снисходљиву еврофилију. Од Жириновског и Жан Мари ле Пена, до Џона Мекејна и Тонија Блера.

Средства и медијско-полицијска технологија који су ових десетак дана кампање употребљени против омбудсмана најбоља су потврда његових закључака о стању људских права и слобода у земљи Србији. Укратко, имате право да се слажете са влашћу и имате слободу – или, у нешто другачијој терминологији, имате „част и обавезу“ – да слушате и служите господара.

Тако се – комбинацијом прећуткивања, игноранције и бахатости – третирају економски резултати, тако се третира тема медијске (не)слободе, као и замерке због демократског дефицита и сужења простора за аргументовану критику власти.  Не ради се ту о класичној цензури, већ о читавој палети систематског обесхрабривања критичке јавности.