Надам се само да овдашњим властима неће пасти на памет да сада ову руску карту и несумњиву наклоност Москве користе као пуки жетон ради убрзања својих „европских стремљења“ јер би то био најсигурнији начин да изгубимо руску подршку, а да при томе не унапредимо бог зна колико ни своје евро-перспективе.

Оставимо ли по страни усаглашене нападе који очито смерају на елиминацију „неподобног“ аутора, најопаснији је, ипак, био покушај да се легитимна расправa о грађанској непослушности и стању у медијима доведе у везу са хулиганским испадима.

Ако нас, наиме, овако обмањују поводом релативно неважне ствари и догађаја којем је присуствовало најмање педесет хиљада непосредних сведока, можемо само претпоставити шта се све ради и како се манипулише онда када је сведока много мање, а улог много већи.

Иако себе махом виде као политичке и духовне наследнике или четника или партизана, постпетооктобарске српске власти, а још више владајућа српска идеологија, највише личе управо на ону недићевску. И зато је својеврстан цинизам што му баш они, сада, скидају слику и избацују име.

Предлагачима статута се мора одати признање да су заиста све покушали – сем, наравно, да одустану од свог наума – уколико је наум уопште био њихов. После неуспелог „блицкрига“ прошле јесени, прешло се на позициони рат и тактику исцрпљивања противника.