петак, 19. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Дан државности

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 16. фебруар 2010.

Још од почетка јануара свако ново захлађење доживљавам као последње у овој сезони, и то ми помаже да га лакше поднесем. У то ме, једним делом, уверавају временске прогнозе, али још више моја жеља да тако буде. У међувремену је било више разочарења и неколико нових ледених таласа, али сваки од њих ме само још додатно учврсти у уверењу да је то вероватно последњи и да се зими ближи крај.

У сваком случају, сада знам, то јест, боље разумем механизам због којег нам владајући политичари и економисти сваки час обећавају излазак из економске кризе, скори улазак у Европску унију и увек изнова „видљиво светло на крају тунела“. Слушајући њих, ми, такорећи, у кризи никада нисмо ни били. Наиме, најпре смо, све до јесени 2008. веровали да ће нас криза заобићи и да ће, шта више, представљати нашу развојну шансу. А онда су, већ од јануара 2009. говорили да је „најгоре иза нас“ и да “од друге половине године“ следи опоравак. Правде ради, треба рећи да много боље није ни у другим, старијим и развијенијим демократским државама. Али је тамо макар више алтернативних начина информисања и опозиција и медији, ипак, малчице боље раде свој посао.

Негде мало порасте бруто друштвени производ, негде се, пак, успори његов пад, негде се мало „смањи проценат пораста незапослености“, а негде „живне инвестициона активност“. Довољно да се народу пред очима махне процентима и графиконима раста који треба да прикрију жалосну чињеницу да ће се живети теже и да се реалне плате и пензије још задуго неће вратити на пређашњи ниво. Рационално гледано, то је без везе. Обмањују нас и – српски речено – лажу. Али то ипак има одређени седативни ефекат на ширу популацију. Наравно, у крајњем исходу то води у аномију и свеопште неповерење у институције, демократију и оно што нам медији и политичари говоре и пишу. Али на краћи рок ради посао. А на дуге стазе? Па, или ћемо се већ навићи, тј. заборавити како је било и ко је шта обећавао. Или макар, када се и док се грађани освесте, они који садашње бајке и шарене лаже причају већ неће бити на функцијама.

Па шта је ту ново? Наравно ништа. Осим што је државни празник и што је хладно, па неке ствари просто више боле, више упадају у очи и више иритирају.

На пример, ружне и отужне сцене у манастиру Грачаница и уопште много тога што се у последње време, а нарочито након упокојења патријарха Павла, кува и збива око СПЦ и међу њеним архијерејима. (Да ми је до тога, могао бих сада ликовати што се, ето, увелико остварују моје бојазни и упозорења изречена на овим истим страницама непосредно након Павловог испраћаја.) Сигурно у свему овоме што се збива у Цркви и у Епархији рашко-призренској има много типично домаће (српске, балканске) глупости, несналажења, ината, сујете и амбиције, и тај локални фактор заиста никада не треба потценити. Али признајем да се не могу отети утиску да је у овом конкретном случају, богме, и неки спољни „ђаво“ озбиљно умешао своје прсте.

Исто тако, никако ми не иде ми у главу да било ко овде може озбиљно да изговара, а још мање да верује у флоскулу о Србији као „регионалном лидеру“, у тренутку док нам у „региону“ одбијају црвене Интерполове потернице, и то не само за Тачијем, Чекуом и осталим косовским политичким и криминалним „првацима“ (на шта смо већ изгледа навикли и огуглали), него чак и за међународно осведоченим криминалцима и нарко-дилерима. Који се, рецимо, ових дана у Црној Гори, према потреби, рутински пуштају на слободу или зато што нису, или зато јесу црногорски држављани. Али та и таква Црна Гора за добар део (српских!?) медија и политичара, као и за део тзв. међународне заједнице, годинама је представљала светао узор и идеал којем би и Србија и њене власти требало да теже на свом „евро-атлантском“ путу. А Ђукановићева метаморфоза од „комунисте и националисте“ у „демократу“ слављена готово исто као и она Месићева. Погодите зашто!?

Коначно, начелник Генералштаба, иначе, по свему судећи, пристојан човек и частан војник, ових дана само што на уши не провришти да је војска против потпуног укидања војне обавезе („Војнички речено, ја то не бих укинуо“) и да је то учинио само мали број земаља у региону, укључујући и оне који имају професионализованију војску и далеко мање безбедносне изазове од нас (Политика, недеља, 14. фебруар). Али то никога не занима, а начелник, очигледно, не може и не сме много више од онога што је већ рекао. Српска јавност је преплављена панелима типа „За и против НАТО“, „Хајде да разговарамо о НАТО“, „Ми волимо НАТО – НАТО воли нас“. Не знам – мада, основано сумњам – да ли је и колико панела одржано на тему треба ли или не треба Србија да укида војну обавезу. Али знам да је већ годинама, не рачунајући повремене несреће, главна вест и најважнија медијска порука везана за војску и њене активности она да смо „спремни за слање наших борбених јединица у мисије у иностранству“.

Начелник генералштаба можда зна, а можда и не зна за Хобсбаумову мисао да су општа војна обавеза и систем обавезног општег образовања створили оно што данас зовемо модерном националном државом и демократијом. Али сасвим сам сигуран да то веома добро знају и и те како имају на уму они који у Србији већ годинама ова два система – скупа са оним економским – разарају и „реформишу“.

Јер ова зима ће ипак ускоро проћи. Али криза може – и не мора. А поготово, плашим се, не мора и, заправо, само од себе, сугурно неће проћи нити престати ово грозно и перманентно урушавање националне државе, њеног достојанства, њених интереса и њеног идентитета. О држави се мора водити рачуна свакодневно, а не само за празнике и у предизборним кампањама. Дакле, и када се формира буџет, и када се кроје региони, и када се доноси статут Војводине и када се усваја резолуција о Сребреници. Иначе ускоро буквално нећемо имати шта да славимо.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер