уторак, 19. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Александре Вучићу, нису Срби „ирационални“ – већ само несклони трампи свог за своје
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Александре Вучићу, нису Срби „ирационални“ – већ само несклони трампи свог за своје

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
среда, 31. октобар 2018.

 Александар Вучић, наравно, греши (мада би се можда могао наћи и неки бољи израз) када каже како су грађани одбацили његов предлог о разграничењу са Албанцима. ("Свој план за решење КиМ сам изнео у Бриселу, моје идеје тамо нису одбијене, али нису наишле на подршку у Србији; Грађани Србије мисле да је боље да будемо ни на небу, ни на земљи“.) Пре свега, не може се одбацити предлог који није ни предложен и за који се уопште не зна шта садржи. И друго, за разлику од потпуног признања, подела Косова уопште није тако непопуларна међу тзв. обичним грађанима. 

Имајући на уму механизме који му стоје на располагању и које обилато користи и (зло)употребљава када треба обезбедити победу за СНС од месне заједнице до републичког нивоа, више је него очито да Вучићу не би био превелики проблем да за опцију поделе намакне потребну већину на неком референдуму, уколико би се за њега определио.

Према нашим налазима из јула и октобра – а сигуран сам да и остали истраживачи имају сличне резултате и да су они добро познати и Вучићу – нешто мање од четрдесет одсто пунолетних грађана Србије склоно је да подржи неку врсту поделе Косова и Метохије на српски албански део, док је тек нешто мало више од тога и даље уверено да би за Србију било паметније да сачека неки повољнији тренутак и да се коначно решење пролонгира. Имајући на уму механизме који му стоје на располагању и које обилато користи и (зло)употребљава када треба обезбедити победу за СНС од месне заједнице до републичког нивоа, више је него очито да Вучићу не би био превелики проблем да за опцију поделе намакне потребну већину на неком референдуму, уколико би се за њега определио. Па, у чему је онда проблем?    

 Независно од уставних формулација и политичких опредељења, много грађана Србије по питању Косова данас није далеко од става „дај шта даш“ – али под условом да то „нешто“, не укључује баш пуно признање косовске независности и столицу за „Косово“ у уједињеним нацијама. А управо о томе се овде све време ради и управо то је оно што се од Вучића и Србије очекује. 

Није, дакле, Вучићу главни проблем српско јавно мњење, већ и даље прилично тврд и непопустљив став Немачке по питању поделе, односно промене граница „независног Косова“. Но, чак и да се, са или без Ангеле Меркел, немачки став у међувремену и промени, Вучићу остаје проблем да грађанима Србије и јавном мњењу „прода“ не саму идеју поделе (јер она, заправо, као што рекох, већини и није толико спорна), колико њене детаље, као и чињеницу да се ту не ради толико о подели, колико о једној прилично понижавајућој „трампи“. 

Оно што се актуелној власти (читај, Вучићу) мора признати јесте свакако вештина са којом по ко зна који пут замењује тезе и лансира лажне теме и дилеме, са жељом да прикрије оно што стварно ради и намерава.  

Све у свему, не ради се, дакле, о подели („разграничењу“, „корекцији границе“ итд.) коју, авај, Срби заљубљени у прошлост и своје поразе неће да схвате и прихвате као „најрационалније“ решење. Ради се о томе да велика већина грађана Србије – још увек – није склона да размену „свог за своје“ (југ Србије за север КиМ), уз признање независности остатка, сматра успехом и победом – ма колико их у то убеђивала актуелна власт и контролисани медији. 

Све у свему, не ради се, дакле, о подели („разграничењу“, „корекцији границе“ итд.) коју, авај, Срби заљубљени у прошлост и своје поразе неће да схвате и прихвате као „најрационалније“ решење. Ради се о томе да велика већина грађана Србије – још увек – није склона да размену „свог за своје“ (југ Србије за север КиМ), уз признање независности остатка, сматра успехом и победом – ма колико их у то убеђивала актуелна власт и контролисани медији. 

Другим речима, Србија и Срби јесу већ довољно деморалисани и слуђени да прихвате неке територијалне мрвице КиМ као колико-толико „частан излаз“ из оног што се тенденциозно назива „косовским чвором“. Али још увек нису баш толико лоботомисани да мисле да те мрвице треба још додатно да плаћају новим деловима територије Србије – и признањем независности онога (тачније, свега) што од Косова преостаје. А управо то се очекује и тражи (а можда је некоме негде и обећано). И зато је „Господар Вучић“ нервозан.

А шта за то време раде Албанци? О, и они се међусобно боре, полемишу и сукобљавају. Али, обратите пажњу само на последње изјаве Тачија, Харадинаја, Весељија... Тачи опрезно и бираним речима наговештава могућност „корекције границе са Србијом“ – уз обавезно истицање како би то повлачило прикључење „матици“ Прешева, Бујановца и Медвеђе. С друге стране, његови политички ривали га оптужују да је „мек“ и да не долази у обзир никакво довођење у питање косовског „територијалног интегритета“. Истовремено, за све поменуте и непоменуте приштинске лидере неупитни и подразумевани услов било каквог споразума са „Београдом“ јесте признање независности, односно прихватање столице у Уједињеним нацијама за „Косово“ од стране Београда. Као и то да она фамозна „Заједница српских општина“, ако и када се једном уопште формира, „не може имати никаква извршна овлашћења“. 

Дакле, док се албански прваци међусобно такмиче у ПОДИЗАЊУ лествице својих захтева, српска власт (читај, Вучић), добар део опозиције и већина медија раде управо супротно – непрестано спуштају улог, смањују аспирације и погоршавају ионако не нарочито повољну преговарачку позицију Србије 

Дакле, док се албански прваци међусобно такмиче у ПОДИЗАЊУ лествице својих захтева, српска власт (читај, Вучић), добар део опозиције и већина медија раде управо супротно – непрестано спуштају улог, смањују аспирације и погоршавају ионако не нарочито повољну преговарачку позицију Србије  („све смо изгубили“, „немамо ништа“, „биће успех ако добијемо било шта“). А све то са превасходном намером и циљем да шта год да се на крају добије, односно потпише, може-мора да буде проглашено за „велики успех“ и „победу“ нашег премудрог руководства. 

И шта онда мислите, чак и независно од спољног фактора и његовог утицаја, када две стране на овако различит начин улазе у преговоре – чијем ставу и позицији ће бити ближе то, евентуално, „средње“ и „компромисно решење“?  

(народни посланик и главни уредник НСПМ)

Видети још: Александар Вучић: Свој план за решење КиМ сам изнео у Бриселу, моје идеје нису одбијене у Бриселу, али нису наишле на подршку у Србији; Дијалог Београда и Приштине није "клинички мртав"

Александар Вучић: Идеја разграничења значи да се знају границе између Срба и Албанаца, али грађани Србије мисле да је боље да будемо ни на небу, ни на земљи; за нас је Косово такозвана држава

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер