Беда од „победа“

Да кренем од онога чиме сам прошли пут завршио. Чини се да Александар Вучић непрестано решава следећу квадратуру круга.  Како истовремено задовољити своје – бар на речима – прилично ратоборно и ксенофобно бирачко тело и, најблаже речено, такође прилично антисрпски настројену бриселску и вашингтонску бирократију. Или, тачније, како усрећити Блера и Бајдена, а не разочарати Путина, нити издати српске националне интересе – односно, како ту издају што боље маскирати и заташкати. Ја мислим да то никако није могуће, поготово не на дужи рок. Али, ако пратите српске велике медије, рекло би се – ништа лакше од тога. 

Није се тешко сложити са тврдњом да је ову последњу рунду ескалације између Београда и Загреба „закувала“ хрватска страна, тачније премијер Милановић, који је очигледно покушао да у завршници кампање за парламентарне изборе исцеди још који проценат подршке код традиционално антисрпски настројених хрватских гласача.

Али поента је да, заправо, Милановић овога пута изрекао ништа страшније, а поготово ништа важније или „антисрпскије“ од онога што су на рачун Србије и Срба месецима и годинама уназад изрицале практично све високе хрватске политичке личности, а што је углавном остајало без одговора са београдске стране. И у том погледу ни ова актуелна Вучићева влада није била ништа боља, тј. принципијелнија, већ је, шта више, ради пропирања старих биографија, често нападно („самарићански“) окретан други образ и карикатурално играна улога жртве и регионалне „мајке Терезе“.

Но, изгледа да је сада и у Немањиној улици превладала процена да ваља мало подгрејати националне страсти и наелектрисати бирачко тело које је у последње време почело помало да се хлади према Вођи због сталног пролонгирања обећања о бољем животу и политике према мигранатима.

Зато је верним таблоидима и најближим „вулинима“ наложено да мало „подложе“. Другим речима, када им је већ забрањено да мрзе Немце и Американце, кад морају да воле Ангелу Меркел, Тонија Блера и остале вођине нове пријатеље, личну, националну и социјалну фрустрацију је најбоље и најбезболније искалити према Хрватима и „издајницима“ из опозиционих и сопствених редова.

Зато је, најблаже речено, врло дегутантно и мучно гледати ово наручено режимско таблоидно „србовање“, тј. јефтино квазипатриотисање прошарано примитивним насловницама на којима се Милановић који, као што рекох, сем оних „орлова“ и „муха“ није рекао ништа страшно и специјално, преко целе стране назива „усташа“, „манијак“, „лудак“, а хрватска председница назива „курвом“. И тако се подилази најнижим страстима старорадикалског бирачког тела и убирају политички поени, док у потпуној тишини и медијском мраку пролазе политички возови, бриселски споразуми, скандалозне приватизације, меморандуми ММФ-а и остали симптоми  претварања Србије у класичну неоколонијалну иинсталацију.

А још је трагикомичније што у сред тог медијског и политичког блата које сам наручује и перманентно производи, Премијер скрушено стоји пред камерама поручује граду и свету како „од њега нико неће ни једну ружну реч“.

Елем, чак и ако се у конкретном случају донекле сложимо са оценом српских власти и удворичких медија о „дипломатском успеху“ и „великој победи над Хрватском“, не би било лоше да, мимо таблоидне еуфорије, погледамо за тренутак реални (спољно)политички биланс српске власти за последњих неколико месеци.

 -  Након великог притиска Загреба, 2. јуна 2015. Вељко Марић, пуноважно осуђен на 12 година због ратних злочина над Србима, изручен је Хрватској. Без реципроцитета. Хрватска политика и хрватска јавност су том питању придале највећу могућу важност и месецима инсистирале на томе као услову у својим контактима са Београдом. У Србији на ту тему нико није обратио пажњу, нити се због Марићевог изручења било ко узбудио. 

- Ратни командант Сребренице Насер Орић, осумњичен за најтеже злочине над Србима у Подрињу, ухапшен је 10. јуна на аеродрому у Берну. Ово хапшење изазвало је праву буру протеста у Сарајеву, усталасала се јавност, огорчено реаговао Бакир Изетбеговић. А градоначелник Сребренице је поставио ултиматум и запретио отказивањем комаморације у Поточарима ако „бранилац Сребренице“ не буде хитно ослобођен. За то време, у Београду је главна брига и главна тема власти и медија била како ће се ово хапшење одразити на наше евро-интеграције и да ли можда то хапшење представља својеврсни „напад на Вучића“. Епилог је био више него очекиван – Орић није изручен Србији, него је испоручен БиХ и то таман на време да заказани спектакл у Поточарима не буде доведен у питање.

- 9. јула, после вишегодишње правне битке у којој су организовано наступале хрватске власти, медији и безбедносне службе, Драган Васиљковић („Капетан Драган“) изручен је Хрватској која је на томе, годинама, упорно и перманентно инсистирала. Званична Србија се није огласила овим поводом, нити је, например, тражила његово изручење, односно преузимање случаја, аналогно случају горепоменутог Марића, или по неком другом моделу. Ма шта иначе мислили о господину Васиљковићу и његовом ратном ангажману с почетка деведесетих, треба рећи да он у Хрватској није био тражен као „аустралијски авантуриста“, већ као персонификација „великосрпске агресије“ и „србочетничког“ атака на младу хрватску државу. Зато је, да се не лажемо, Загреб толико и инсистирао на његовом случају и, као што се види, успешно, да не кажем победнички га привео крају. 

- 11. јула Вучић је отишао у Сребреницу на манифестацију чији су организатори, позивајући се на пресуде Хашког трибунала, и игноришући све неселективне и језиве злочине над Србима у том крају претходних година, догађај из 1995. прогласили „јединственим“,  „геноцидом“ и „највећим злочином после Другог светског рата“. Тамо био ружно нападнут, извиждан и понижен, а што је после претворено у „покушај атентата“ и у српским медијима данима опевано као „храброст“, „победа“ и велики спољнополитички успех.

- 25. јула Суд у Стразбуру дефинитивно је одбацио жалбу Србина Драгана Новаковића, коме су хрватске власти одузеле стан јер је 1991. године напустио Сисак (град у коме је те 1991. убијено око 500 српских цивила), а у стан се вратио након рата 1996. Овим је на највишем европском судском нивоу легализована скандалозна пракса Хрватске да одузима станове српским избеглицама које су побегле од злочина и рата, уз образоложење да „нису били у стану више година“.  

- 25. августа потписан је (други) Бриселски споразум којим је, поред осталог, предвиђено да Косово добије међународни телефонски број, хидросистем Газиводе (ин)директно интегрише у косовски електроенергетски систем, а Срби на КиМ прихватају на статус националне мањине унутар независне државе „Косово“.  

- У међувремену, Приштина је примљена у Интерпол и МОК, и управо је у току велика офанзива за пријем у УНЕСКО.   

Примери би се, више или мање сликовити, могли ређати скоро унедоглед. И то примери правих, већих или мањих, али несумњивих пораза, шамара, удараца и понижења. Укратко, можемо се само питати шта би тек било да нам не иде тако добро, да нисмо регионални лидери и да нам премијер није толико цењен и поштован свуда у свету. Шта хоћу да кажем? Ништа специјално. Надам се да ови насумични примери довољно говоре сами за себе. И о нашем међународном положају, и о угледу који актуелна власт ужива, и о светлим перспективама које нас са том влашћу чекају. Све у свему, и без икакавог претеривања, још пар година (још пар оваквих „тријумфа“) и од Србије заиста неће преостати готово ништа.