Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Cena jedne hajke ili o malignoj zloupotrebi institucija
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Cena jedne hajke ili o malignoj zloupotrebi institucija

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
nedelja, 03. maj 2015.

„Kada su došli po komuniste, ja sam ćutao; jer nisam bio komunista./ Kada su zatvorili socijaldemokrate, ja sam ćutao; jer nisam bio socijaldemokrata./ Kada su došli po sindikalce, ja se nisam pobunio; jer nisam bio sindikalac./ Kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni.“ (Martin Nimeler, 1892-1984)

Ne spadam u najveće fanove ombudsmana Saše Jankovića. Jednom prilikom, kada sam kao građanin pokušao da mu se obratim nisam uspeo da se probijem – valjda nisam bio dovoljno uporan, ili možda nisam bio dovoljno „građanin“?! Ali baš zato što mi nije ni prijatelj, a verovatno ni politički istomišljenik (pri čemu je ovo poslednje najmanje bitno), mislim da je još važnije da se digne glas protiv neviđenog skandala i organizovane medijske torture protiv – ne ombudmana, već čoveka i građanina Jankovića.

Radi se o elementarnom principu, a ne o tome da li su vam Janković i njegov angažman simpatični ili nesimpatični. Baš kao što, na sličan način, mnogi nisu mogli ili želeli da shvate da se i u slučaju skidanja „Utiska nedelje“ ponajmanje radilo o tome da li vam se sviđa ili ne sviđa Olja Bećković i način na koji vodi emisiju. Kao i da li su vam uverljivi ili nisu argumenti protiv „Beograda na vodi“ koje su opozicioni poslanici, u atmosferi podsmeha i dobacivanja, onomad pokušavali da iznesu u Skupštini. Poenta je da se u svim ovim, naizgled, ne tako bitnim slučajevima, a najdrastičnije baš u slučaju hajke na ombudsmana, egzemplarno pokazala istina o stanju i zloupotrebi državnih institucija, kao i pravom karakteru aktuelne vlasti – pred čime, iz različitih razloga, bilo zbog straha ili iz interesa, mnogi u Srbiji i inostranstvu zatvaraju oči.

Ne znam, takođe, ni da li Janković ima političke ambicije, kao što mu spočitavaju nervozni kritičari iz kruga vlasti – u čije sposobnosti i ambicije smo se, uzgred rečeno, mogli bezbroj puta uveriti u ovih poslednjih godinu-dve-tri dana. Ali sve to nema veze sa činjenicom da je on  manje-više radio svoj posao, na radnom mestu koje nije on izmislio, a još manje na njega sam sebe izabrao.  

Čitav smisao institucije „zaštitnika građana“ jeste u tome da bude nezavisan od vlasti, naročito izvršne. Ali nevolja je u tome što mi imamo posla sa vlašću koja naprosto ne može da trpi bilo kakvo protivljenje i bilo kakvu autonomnost, nezavisnost i kritiku. Ni kada je reč o ustavnom sudu, parlamentu i opoziciji, a kamoli „tamo-nekakvom“ zaštitniku građana i sličnim ljudskopravaškim novotarijama. Dobro, de. Ako se baš mora zbog tog „evropskog puta“ i tako dalje, ali čisto onako, pro forme, a ne da se on stvarno meša i petlja u poslove naše, plebiscitarno izabrane i bogomdane vlasti. A naročito, Vladara.     

Imam utisak da je Janković dugo izbegavao otvoreni konflikt. Na kraju krajeva, ova vlast ga je i reizabrala na funkciju. No, sada je, svojim angažmanom u slučaju „žandarmi protiv Andreja Vučića i Siniše Malog“, kao i stavom da je svojom izjavom da „ne da Gašića i Lončara“ premijer „prejudicirao ishod istrage o odgovornosti za pad helikoptera“, ombudsman izgleda prelio čašu i postao meta najbrutalnije kampanje.

Nije ova Jankovićeva izjava – uzgred rečeno, odmerena i potpuno tačna – odjeknula nešto previše bombastično, ali je ipak bolno odjeknula u ušima koje principijelno ne mogu čuti ništa drugo sem pohvala i lakirovke. I strela je odapeta. Krenulo je kopanje po biografiji i potraga za bilo čim što bi moglo poslužiti kompromitaciji onoga ko se usudio da problematizuje premijerov problematični stav povodom palog helikoptera i posumnja u zvaničnu verziju u slučaju „žandarmi protiv braće“.

I pre ovog usijanja, Janković je već u par navrata bio predmet primitivne kampanje u stilu „sram te bilo – kol`ka ti je plata“, „dok građani grcaju, njihov zaštitnik pliva u parama“ itd. Kampanja po „nezavisnim“ režimskim tabloidima je trajala neko vreme, pa onda isto tako naglo prekinuta – neposredno nakon susreta Jankovića sa premijerom Vučićem i nakon što su se povodom napada na zaštitnika građana oglasili OEBS i Evropska komisija.

Ipak, ma koliko to sve bilo ružno, providno i neukusno, nije previše odudaralo od srpske tabloidne svakodnevice u kojoj će, da citiram jednog starijeg kolegu, „ako se nastavi ovako, uskoro tajkunom biti proglašen svako ko ima tri obroka dnevno“.

Ali ovaj put je stvar prevršila svaku meru. I po brutalnosti i po providnosti motiva. Zato ne samo neuverljivo nego i cinično danas zvuče reči premijera i njegovih saradnika u vezi sa kampanjom koja se po njihovim medijima danima vodi protiv Jankovića: „Ko ga napada? Niko ga ne dira. Poštujem(o) instituciju ombudsmana, ali ne i Jankovića lično. Mediji su slobodni. Nije on sveta krava, da bude izuzet od kritike.“

Ne radi se o tome da je neko sveta krava i da se ne sme kritikovati njegov rad (naravno da može i treba da se kritikuje, i NSPM je do sada objavio i preneo dosta takvih kritika), već da je u jednoj organizovanoj i tendencioznoj medijsko-policijskoj sačekuši jedan čovek praktično optužen za ubistvo, iako ni jedan dokaz na to ne ukazuje, niti indicira. Naravno. Niko to nije baš tako rekao, ali je nesumnjivo sve pakovano („pištolj bez dozvole“, „barutne čestice na rukama“, „nun-čake u vitrini“ itd.) tako da zbunjenog i površnog čitaoca-gledaoca naveda na baš takav zaključak. A to je i bio cilj.

Prvo se objavi da pištolj nije bio registrovan – pa se ispostavi da jeste i da Janković, avaj, ima dokaz za to. Potom se zaboravi na (ne)registrovan pištolj i pređe na „parafinsku rukavicu“ – da bi se tek na kraju i tek nakon insistiranja poverenika za inforrmacije objavilo i to da je Janković prošao poligraf, kao i da – obratite pažnju – uopšte nije ni bio u stanu u vreme nesreće, već na poslu i da je stigao posle. E, ali ova poslednja „sitnica“, da Janković nije bio na mestu nesreće kada se ona dogodila, gotovo da i nije doprla do prosečnog srpskog medijskog konzumenta (čitaj, jutarnji program-dnevnik-RTS-PINK-Studio B), ali je zato stiglo sve ostalo. Zaključno sa izjavom ministra policije da se slučaj ipak neće ponovo otvarati „zbog apsolutne zastarelosti“ (dakle, otprilike, mutno je nešto, najverovatnije je kriv, ali, nažalost, iz proceduralnih razloga neće biti nove istrage, pa će se ipak izvući).

Izgleda da su delovi srpskog bezbednosnog aparata, inače prilično razvaljenog i nemoćnog da zaštiti državu od spoljnjeg ugrožavanja i nasrtaja, ipak još uvek dovoljno sposobni, organizovani i voljni da u svakom trenutku mogu zagorčati ili uništiti život sopstvenim građanima koji se zamere aktuelnoj vlasti?  

Sve u svemu, sredstva i medijsko-policijska tehnologija koji su ovih desetak dana kampanje upotrebljeni protiv ombudsmana najbolja su potvrda njegovih zaključaka o stanju ljudskih prava i sloboda u zemlji Srbiji. Ukratko, imate pravo da se slažete sa vlašću i imate slobodu – ili, u nešto drugačijoj terminologiji, imate „čast i obavezu“ – da slušate i služite gospodara. Eventualno, i da ćutite, gunđate u sebi ili kritikujete u u pola glasa i krugu prijatelja. I to je to. Zato i jesu komične kvaziakademske rasprave o postojanju ili nepostojanju „cenzure“ u Srbiji u situaciji kada se doslovno pred našim očima odvija egzemplaran slučaj medijske torture i iživljavanja.

Uopšte se ne radi o tome da li će Janković ostati na mestu ombudsmana, podneti ostavku, ili biti smenjen. On je javno linčovan, medijski ubijen, mrcvaren, ljudski ponižen i profesionalno sahranjen. Ako ostane, nad svim njegovim budućim akcijama i izjavama lebdeće senka ove afere. A pre ili kasnije zameniće ga neko ko će se, poučen njegovim iskustvom, mnogo manje od Jankovića mešati u svoj posao i izbegavati da se na bilo koji način zameri vlasti.

I šta mislite, koliko će se njih posle ovoga što je snašlo Jankovića usuditi da javno i glasno kritikuje Vučića? (Mada ni do sada u tom pogledu nije baš bila velika gužva i navala.) Ili će se svako prethodno duboko zapitati šta mu sve to treba i „ako je Janković tako prošao“ čemu li tek on može da se nada. A onda nam, je li, nikakva „cenzura“ neće ni biti potrebna. Baš kao ni tamo nekakvi „zaštitnici“, institucije i bilo kakvi posrednici koji građane hoće da štite od „njihove rođene“ vlasti.

Znam da će biti komentara tipa „ma, šta nas se smatra, to je obračun među njima, ne bi ni on štitio nas, sve je to ista družina itd“. I to je delimično tačno. Ali nije potpuna istina i, štaviše, takav rezon krije u sebi jednu ružnu, oportunističku i „pilatovsku“ konotaciju. Jer se njime (in)direktno odobrava ili makar pasivno toleriše još jedna epizoda serijala u kome aktuelna kvislinško-kriminalna ekipa likvidira jedan po jedan punkt mogućeg otpora na svom putu do potpunog vlasništva nad državom i državnim resursima. Nekad će meta za odstrel biti čitaocima nesimpatični Janković, nekad pukovnik Jevtović, nekad neki „žuti“, nekad „Antonić-i-Vukadinović“. Ili neko peti-šesti, bolji ili gori. Ali princip je isti. Kao i posledice, ukoliko se ne pruži otpor. Ćutnja i povlačenje u mišju rupu tu ne samo da nije časno, nego nije ni od pomoći. Ako neko ima dilemu neka još jednom pročita citat sa početka ovog teksta.  

PS. I na kraju, šta mislite, kojom cenom, to jest, kojim novim ustupkom će biti plaćena, odnosno morati da bude kompenzovana ova tupava i kontraproduktivna hajka na Jankovića? Jer uvek je do sada tako bilo. Kada se Vučić razgalami, bilo direktno, bilo preko svojih „trbuhozboraca“, kada krene da „patriotiše“ i/ili medijski neukusno razvlači nekog ambasadora ili ambasadorskog miljenika, posle to mora da poliže i višestruko kompenzuje. Jer ipak dobro zna ko ga je doveo tu gde jeste i pod kakvim uslovima. Elem, ja ovaj put tipujem na skoro uklanjanje „parka mira“ u Kosovskoj Mitrovici, što je jedan od nemačkih uslova za otvaranje pregovaračkih poglavlja sa EU, kao i na pripremu inicijative za promenu ustava („ne samo zbog preambule“). Jedino ostaje pomalo nejasno da li se radi o smišljenoj i koordinisanoj akciji bacanja dimnih bombi u cilju bildovanja premijerovog „patriotskog rejtinga“ pre nekog novog (vele)izdajničkog čina, ili je naprosto reč o spontanim i nekontrolisanim ispadima histerije i neuračunljivosti. Ali šta god da je u pitanju – loše je u svakom je slučaju. I ukoliko se veoma brzo ništa ne preduzme biće još i gore.

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner