понедељак, 21. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Цена једнe хајке или о малигној злоупотреби институција
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Цена једнe хајке или о малигној злоупотреби институција

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
недеља, 03. мај 2015.

„Када су дошли по комунисте, ја сам ћутао; јер нисам био комуниста./ Када су затворили социјалдемократе, ја сам ћутао; јер нисам био социјалдемократа./ Када су дошли по синдикалце, ја се нисам побунио; јер нисам био синдикалац./ Када су дошли по мене, није преостао нико да се побуни.“ (Мартин Нимелер, 1892-1984)

Не спадам у највеће фанове омбудсмана Саше Јанковића. Једном приликом, када сам као грађанин покушао да му се обратим нисам успео да се пробијем – ваљда нисам био довољно упоран, или можда нисам био довољно „грађанин“?! Али баш зато што ми није ни пријатељ, а вероватно ни политички истомишљеник (при чему је ово последње најмање битно), мислим да је још важније да се дигне глас против невиђеног скандала и организоване медијске тортуре против – не омбудмана, већ човека и грађанина Јанковића.

Ради се о елементарном принципу, а не о томе да ли су вам Јанковић и његов ангажман симпатични или несимпатични. Баш као што, на сличан начин, многи нису могли или желели да схвате да се и у случају скидања „Утиска недеље“ понајмање радило о томе да ли вам се свиђа или не свиђа Оља Бећковић и начин на који води емисију. Као и да ли су вам уверљиви или нису аргументи против „Београда на води“ које су опозициони посланици, у атмосфери подсмеха и добацивања, ономад покушавали да изнесу у Скупштини. Поента је да се у свим овим, наизглед, не тако битним случајевима, а најдрастичније баш у случају хајке на омбудсмана, егземпларно показала истина о стању и злоупотреби државних институција, као и правом карактеру актуелне власти – пред чиме, из различитих разлога, било због страха или из интереса, многи у Србији и иностранству затварају очи.

Не знам, такође, ни да ли Јанковић има политичке амбиције, као што му спочитавају нервозни критичари из круга власти – у чије способности и амбиције смо се, узгред речено, могли безброј пута уверити у ових последњих годину-две-три дана. Али све то нема везе са чињеницом да је он  мање-више радио свој посао, на радном месту које није он измислио, а још мање на њега сам себе изабрао.  

Читав смисао институције „заштитника грађана“ јесте у томе да буде независан од власти, нарочито извршне. Али невоља је у томе што ми имамо посла са влашћу која напросто не може да трпи било какво противљење и било какву аутономност, независност и критику. Ни када је реч о уставном суду, парламенту и опозицији, а камоли „тамо-некаквом“ заштитнику грађана и сличним људскоправашким новотаријама. Добро, де. Ако се баш мора због тог „европског пута“ и тако даље, али чисто онако, про форме, а не да се он стварно меша и петља у послове наше, плебисцитарно изабране и богомдане власти. A нарочито, Владара.     

Имам утисак да је Јанковић дуго избегавао отворени конфликт. На крају крајева, ова власт га је и реизабрала на функцију. Но, сада је, својим ангажманом у случају „жандарми против Андреја Вучића и Синише Малог“, као и ставом да је својом изјавом да „не да Гашића и Лончара“ премијер „прејудицирао исход истраге о одговорности за пад хеликоптера“, омбудсман изгледа прелио чашу и постао мета најбруталније кампање.

Није ова Јанковићева изјава – узгред речено, одмерена и потпуно тачна – одјекнула нешто превише бомбастично, али је ипак болно одјекнула у ушима које принципијелно не могу чути ништа друго сем похвала и лакировке. И стрела је одапета. Кренуло је копање по биографији и потрага за било чим што би могло послужити компромитацији онога ко се усудио да проблематизује премијеров проблематични став поводом палог хеликоптера и посумња у званичну верзију у случају „жандарми против браће“.

И пре овог усијања, Јанковић је већ у пар наврата био предмет примитивне кампање у стилу „срам те било – кол`ка ти је плата“, „док грађани грцају, њихов заштитник плива у парама“ итд. Кампања по „независним“ режимским таблоидима је трајала неко време, па онда исто тако нагло прекинута – непосредно након сусрета Јанковића са премијером Вучићем и након што су се поводом напада на заштитника грађана огласили ОЕБС и Европска комисија.

Ипак, ма колико то све било ружно, провидно и неукусно, није превише одударало од српске таблоидне свакодневице у којој ће, да цитирам једног старијег колегу, „ако се настави овако, ускоро тајкуном бити проглашен свако ко има три оброка дневно“.

Али овај пут је ствар превршила сваку меру. И по бруталности и по провидности мотива. Зато не само неуверљиво него и цинично данас звуче речи премијера и његових сарадника у вези са кампањом која се по њиховим медијима данима води против Јанковића: „Ко га напада? Нико га не дира. Поштујем(о) институцију омбудсмана, али не и Јанковића лично. Медији су слободни. Није он света крава, да буде изузет од критике.“

Не ради се о томе да је неко света крава и да се не сме критиковати његов рад (наравно да може и треба да се критикује, и НСПМ је до сада објавио и пренео доста таквих критика), већ да је у једној организованој и тенденциозној медијско-полицијској сачекуши један човек практично оптужен за убиство, иако ни један доказ на то не указује, нити индицира. Наравно. Нико то није баш тако рекао, али је несумњиво све паковано („пиштољ без дозволе“, „барутне честице на рукама“, „нун-чаке у витрини“ итд.) тако да збуњеног и површног читаоца-гледаоца наведа на баш такав закључак. А то је и био циљ.

Прво се објави да пиштољ није био регистрован – па се испостави да јесте и да Јанковић, авај, има доказ за то. Потом се заборави на (не)регистрован пиштољ и пређе на „парафинску рукавицу“ – да би се тек на крају и тек након инсистирања повереника за инфоррмације објавило и то да је Јанковић прошао полиграф, као и да – обратите пажњу – уопште није ни био у стану у време несреће, већ на послу и да је стигао после. Е, али ова последња „ситница“, да Јанковић није био на месту несреће када се она догодила, готово да и није допрла до просечног српског медијског конзумента (читај, јутарњи програм-дневник-РТС-ПИНК-Студио Б), али је зато стигло све остало. Закључно са изјавом министра полиције да се случај ипак неће поново отварати „због апсолутне застарелости“ (дакле, отприлике, мутно је нешто, највероватније је крив, али, нажалост, из процедуралних разлога неће бити нове истраге, па ће се ипак извући).

Изгледа да су делови српског безбедносног апарата, иначе прилично разваљеног и немоћног да заштити државу од спољњег угрожавања и насртаја, ипак још увек довољно способни, организовани и вољни да у сваком тренутку могу загорчати или уништити живот сопственим грађанима који се замере актуелној власти?  

Све у свему, средства и медијско-полицијска технологија који су ових десетак дана кампање употребљени против омбудсмана најбоља су потврда његових закључака о стању људских права и слобода у земљи Србији. Укратко, имате право да се слажете са влашћу и имате слободу – или, у нешто другачијој терминологији, имате „част и обавезу“ – да слушате и служите господара. Евентуално, и да ћутите, гунђате у себи или критикујете у у пола гласа и кругу пријатеља. И то је то. Зато и јесу комичне квазиакадемске расправе о постојању или непостојању „цензуре“ у Србији у ситуацији када се дословно пред нашим очима одвија егземпларан случај медијске тортуре и иживљавања.

Уопште се не ради о томе да ли ће Јанковић остати на месту омбудсмана, поднети оставку, или бити смењен. Он је јавно линчован, медијски убијен, мрцварен, људски понижен и професионално сахрањен. Ако остане, над свим његовим будућим акцијама и изјавама лебдеће сенка ове афере. А пре или касније замениће га неко ко ће се, поучен његовим искуством, много мање од Јанковића мешати у свој посао и избегавати да се на било који начин замери власти.

И шта мислите, колико ће се њих после овога што је снашло Јанковића усудити да јавно и гласно критикује Вучића? (Мада ни до сада у том погледу није баш била велика гужва и навала.) Или ће се свако претходно дубоко запитати шта му све то треба и „ако је Јанковић тако прошао“ чему ли тек он може да се нада. А онда нам, је ли, никаква „цензура“ неће ни бити потребна. Баш као ни тамо некакви „заштитници“, институције и било какви посредници који грађане хоће да штите од „њихове рођене“ власти.

Знам да ће бити коментара типа „ма, шта нас се сматра, то је обрачун међу њима, не би ни он штитио нас, све је то иста дружина итд“. И то је делимично тачно. Али није потпуна истина и, штавише, такав резон крије у себи једну ружну, опортунистичку и „пилатовску“ конотацију. Јер се њиме (ин)директно одобрава или макар пасивно толерише још једна епизода серијала у коме актуелна квислиншко-криминална екипа ликвидира један по један пункт могућег отпора на свом путу до потпуног власништва над државом и државним ресурсима. Некад ће мета за одстрел бити читаоцима несимпатични Јанковић, некад пуковник Јевтовић, некад неки „жути“, некад „Антонић-и-Вукадиновић“. Или неко пети-шести, бољи или гори. Али принцип је исти. Као и последице, уколико се не пружи отпор. Ћутња и повлачење у мишју рупу ту не само да није часно, него није ни од помоћи. Ако неко има дилему нека још једном прочита цитат са почетка овог текста.  

ПС. И на крају, шта мислите, којом ценом, то јест, којим новим уступком ће бити плаћена, односно морати да буде компензована ова тупава и контрапродуктивна хајка на Јанковића? Јер увек је до сада тако било. Када се Вучић разгалами, било директно, било преко својих „трбухозбораца“, када крене да „патриотише“ и/или медијски неукусно развлачи неког амбасадора или амбасадорског миљеника, после то мора да полиже и вишеструко компензује. Јер ипак добро зна ко га је довео ту где јесте и под каквим условима. Елем, ја овај пут типујем на скоро уклањање „парка мира“ у Косовској Митровици, што је један од немачких услова за отварање преговарачких поглавља са ЕУ, као и на припрему иницијативе за промену устава („не само због преамбуле“). Једино остаје помало нејасно да ли се ради о смишљеној и координисаној акцији бацања димних бомби у циљу билдовања премијеровог „патриотског рејтинга“ пре неког новог (веле)издајничког чина, или је напросто реч о спонтаним и неконтролисаним испадима хистерије и неурачунљивости. Али шта год да је у питању – лоше је у сваком је случају. И уколико се веома брзо ништа не предузме биће још и горе.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер