Држава, власт и опозиција

„Нећеш ваљда гласати за формирање ове Комисије“ (за утврђивање чињеница о последицама НАТО бомбардовања) – питао ме је прошле недеље један бескомпромисно опозиционо настројени колега. „Зар је могуће да не видиш да је то само фарса којом режим (читај Вучић) покушава да још мало билдује патриотски рејтинг прикрије своје активности на признању косовске независности?“

Наравно да ћу гласати (тј. гласао сам) и то са задовољством. А о свачијим мотивима се увек може судити и овако и онако. Гласаћу у доброј вери да мисле озбиљно, без обзира на све оправдане резерве и сумње које бих по питању искрених намера и понашања ове власти могао имати. Гласаћу због свих оних у међувремену оболелих, као и чланова њихових породица, који су тренутно слуђени и растрзани различитим а, тобоже, „поузданим“ истинама о томе какве су и колико су погубне последице бомбардовања осиромашеним уранијумом с почетка 1999. године. Гласаћу у нади да ће рад те комисије макар мало отклонити ову ненормалну ситуацију у којој једни осиромашени уранијум проглашавају за, такорећи, лековиту биљку, а други, пак, криве за, малтене, сваки малигнитет који се у Србији у међувремену појавио. 

У Србији је дошло до опасне и потенцијално фаталне поларизације. Заправо, могло би се чак тврдити да смо таквој поларизацији као народ и друштво „ендемски“ склони. Једни, односно, апсолутна већина у парламенту, медијима и ТВ студијима телевизија са националном фреквенцијом, спремни су априори да за врхунски патриотизам, вансеријску мудрост, ванредно јунаштво и, такорећи, божанску објаву прогласе апсолутно све што Александар Вучић говори и ради (јер је то „сигурно најбоље за све“). С друге стране, мањи, али нипошто безначајан број људи толико је љут, огорчен и очајан због владавине СНС-а да психолошки не може да прихвати да било шта што долази са те стране може у било ком смислу бити исправно и прихватљиво. Такву поларизацију, по мом мишљењу, форсира актуелна власт (тачније, Вучић лично), али јој у томе и део опозиције итекако иде на руку.

(Не)постојећа контроверза око формирања ове комисије ми је само повод за једну много далекосежнију тезу. Наиме, гледао сам, својевремено, како су у углавном оправданом ограђивању од Милошевићеве, најблаже речено, проблематичне и конфузне политике, неки, с почетка, искрени опозиционари, мало по мало, корак по корак, завршавали на не само антирежимским, него и антидржавним и антинационалним позицијама. (Истини за вољу, када имате власт која је срасла са државом и представља се као ексклузивни заступник националних и државних интереса, такву дистинкцију и није сасвим лако направити – али то не значи да она није неопходна и битна.) И то се на крају није добро завршило ни по те опозиционаре, ни по власт, ни по државу.  

Наравно да никаква комисија не може амнестирати актуелну власт због, по мени, погубне „косовске политике“ (а рекао бих, такође, и економске, културне, регионалне...), оличене у потписивању Бриселског споразума и свим потоњим концесијама у прилог имплементације независности јужне српске покрајине. Сетимо се само укидања српског правосуђа и повлачења српских безбедносних структура са севера КиМ, учешћа у раду приштинских институција, подршке избору Хашима Тачија, коалиције са Рамушом Харадинајем, доделе „Косову“ међународног телефонског броја итд).

Али не видим зашто не признати да чак и та „зла“ и „лоша“ власт може учинити понеки исправан гест, покренути добру иницијативу или предложити пристојан закон. И не видим да ћемо, ако то поричемо, због тога бити бољи или успешнији опозиционари. Напротив. Само ћемо у очима оне „тихе већине“ која, на крају крајева, увек прелама и одлучује, и када на изборе излази и када не излази, деловати некредибилно, острашћено и секташки.

Да закључимо, без обзира на мотиве предлагача – о којима се, дакако, може расправљати, у које се може сумњати и који се могу преиспитивати – иницијативе попут ове о формирању комисије за испитивање последица НАТО бомбардовања напросто се морају подржати.

А ако се којим случајем, на концу конца, испостави да су чак и ту, такорећи, једину позитивну и неоспорну иницијативу једнократно инструментализовали и злоупотребили у дневнополитичке сврхе, и уколико рад ове комисије убрзо по формирању прекрије мрак („снегови, рузмарин и шаш“) и вео заборава – утолико ћемо их пре, више и енергичније због тога прозивати и презирати. Биће то још један грех више на њихову душу, а њихова (веле)издаја била би још срамнија и страшнија.

(народни поланик и уредник НСПМ)