Kolumne Đorđa Vukadinovića

Igranje vatrom

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
utorak, 04. mart 2014.

Sudeći po komentarima na NSPM-u i ostalim srpskim patriotskim forumima, ukrajinski „revolucionari“ i njihovi zapadni pomagači su ne samo već proterani iz Kijeva, nego i doterani do kapije Berlina, ako već ne i do samih obala Atlantika.

U realnom svetu, međutim, stvari stoje malo drugačije. Da ne kažem, mnogo drugačije, mada ne mislim kako se akterima majdanske pobune smeši neka svetla budućnost, a o evropskim zvezdicama da i ne govorimo.

Ipak, daleko od toga da je Rusija ovo planirala ili priželjkivala – kao što su spremni da potpišu, kako antiruski, tako i proruski konspirolozi – s tim da jedni to smatraju dokazom ruske („imperijalne“) perfidnosti, a drugi, pak, još jednom potvrdom Putinove „genijalne strategije“. Navodno, Rusija je svojom inertnošću i pasivnošću „navukla“ sirote male ukrajinske fašiste da se zalete, pokažu svoje pravo lice i nasilno uzmu vlast u Kijevu, e da bi li onda, u pogodnom trenutku, aktivirala svoj plan o podeli Ukrajine i odvajanju Krima (a verovatno i još nekih istočnih i južnih oblasti naseljenih Rusima).

Kao što rekoh, siguran sam da Rusija ovo nije želela, pogotovo ne u ovom trenutku. A više je nego očigledno da nije pripremala i organizovala, jer bi, pretpostavljam, u tom slučaju valjda organizovala mnogo bolje.

U trenutku dok ovo pišem, agencije javljaju o padu vrednosti rublje i – što je potencijalno još važnije – o padu vrednosti akcija „Gasproma“ (sada se, navodno, malo oporavljaju). Grupa vodećih zapadnih zemalja („G-7“), odnosno vlade Kanade, Francuske, Nemačke, Italije, Japana, Velike Britanije i SAD, a takođe i predsednik Evropskog saveta i predsednik Evropske komisije, u zajedničkom sapštenju osudili su „kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine od strane Ruske Federacije“. Američki predsednik, potpredsednik i državni sekretar poručuju Moskvi da će „zažaliti“ i „skupo platiti“. A antiruska retorika zapadnih medija i političara dostiže usijanje iz najgorih godina hladnog rata.

Hoću reći da ovo sve prilično košta Rusiju, i na diplomatskom i na ekonomskom planu, te da je skoro sigurno da u Moskvi niko nije previše srećan što je do ovoga došlo. Ali isto tako mislim da niko pametan nije mogao očekivati da će Rusija moći i hteti mirno da posmatra kako im najbliži rođak i najvažniji sused nasilno menja geopolitički tabor – i to sve sa oko 8,5 miliona deklarisanih Rusa i relativno kompaktnim teritorijama poput Krima, Donbasa, Zaporožja, Odese... za koje su ruska armija i ruski narod nekoliko vekova ratovali i krvarili.

Ako je neko hteo da izazove Moskvu i dovede situaciju na ivicu oružanog sukoba potencijalno svetskih razmera – onda u redu. To jest, nije u redu, ali ima smisla i neke, makar i destruktivne logike. Ali ako je neko verovao da će moći tek tako da stavi Rusiju pred svršen čin, a da ona ostane nema, onda je taj ili potpuno izgubio osećaj za realnost, ili pobrkao Moskvu sa postpetooktobarskim Beogradom.

Da je Rusija zaista ovo htela i pripremala, valjda bi malo ozbiljnije poradila na sopstvenom javnom mnjenju i političkoj mobilizaciji kako svog, tako i ruskojezičnog stanovništva u Ukrajini. A da i ne govorimo o „mekoj moći“ i ukrajinskom javnom mnjenju koje je, sem možda onog najzapadnijeg dela oko Lavova, tokom nekoliko godina moglo biti pridobijeno za rusku stvar sa manje od desetine sredstava utrošenih u pripremu olimpijade u Sočiju.   

Druga je stvar što kao – još uvek, i dalje, ili ponovo – ozbiljna zemlja Rusija ima scenario za različite situacije i što ni i kom slučaju neće i ne može sebi dozvoliti da sasvim izgubi bitku u Ukrajini. I što su, još uvek, uz sve propuste i pogreške, ruske pozicije na tom prostoru dovoljno čvrsto istorijski, demografski, kulturno, ekonomski i geopolitički utemeljene.

Ne znam koliko je u javnosti bila zapažena rečita izjava Jelka Kacina od 10. februara ove godine: „Ako pratite razvoj situacije u Ukrajini, videćete za sedmicu ili dve kako mi postupamo prema neodgovornoj političkoj eliti koja nas je obmanula“. I zaista smo videli. Lekcija je bila brutalna i očigledna. Ali, u svetlu te otvorene pretnje, potpuno je apsurdno krivca za tragične događaje u Ukrajini tražiti bilo gde izvan osovine Majdan-Varšava-Berlin-Brisel-Vašington. Bez obzira na to što je jasno da nisu svi imali istu težinu i isti udeo u scenariju koji se odigrao.  

Sve u svemu, čini se da su oni koji su imali nameru da u Kijevu do kraja ponize „ruskog medveda“, pomalo nepromišljeno „čačkali mečku“. Naprosto, Rusija i Putin sebi nisu mogli da dozvole takav udarac i toliko poniženje. Čak i nezavisno od ruske veličine, ruskih atomskih bombi i rezervi nafte i gasa – nikoga nije preporučljivo ponižavati i izazivati na taj način. Sem ako nije već debelo traumatizovan i „izdresiran“, poput Srbije i njene vajne političke „elite“.

Iz srpskog ugla, događaji u Ukrajini su višestruko zanimljivi, poučni i važni. A razne asocijacije se nameću same od sebe, iako verovatno ni sa jednom situacijom ne postoji potpuna analogija.

Da li je, možda, početkom devedesetih, poput Rusa, trebalo sačekati, taktizirati  i pripremati teren? Ili je trebalo udariti odlučnije, zaposesti ono što je tvoje, pa tek onda pregovarati? Da li su Moskva i Putin nešto naučili iz iskustva Miloševića i Srbije – i kakvu su pouku izvuli? Ili idu srpskim stopama? Da li će i Rusija biti ubačena u beskrajno vrzino kolo pregovora i primirja, međunarodnih posrednika, „kontakt grupa“ i evropskih „trojki“, iz kojeg nema izlaza, a pogotovo ne pobede, ili makar časnog kompromisa? Da li će, eventualni, uspeh (ili neuspeh) u Ukrajini Rusiju približiti Balkanu i Srbiji, ili, pak, za duže udaljiti sa ovih prostora?  

I, konačno, ono što trenutno najviše zanima ovdašnju političku klasu –  kako će događaji u Ukrajini uticati na predstojeće srpske izbore? Ne znam. Mada pretpostavljam da bi uspešna ruska akcija u Ukrajini mogla uliti malo vetra u pocepana srpska patriotska jedra. Ali sam apsolutno siguran da će na buduća zbivanja u Srbiji ukrajinski rasplet, kakav god bio, uticati daleko više nego sam ishod martovskih izbora. To govori o isprepletenosti relacija u savremenom svetu. Ali govori dosta i o Srbiji.  

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner