среда, 23. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Играње ватром

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 04. март 2014.

Судећи по коментарима на НСПМ-у и осталим српским патриотским форумима, украјински „револуционари“ и њихови западни помагачи су не само већ протерани из Кијева, него и дотерани до капије Берлина, ако већ не и до самих обала Атлантика.

У реалном свету, међутим, ствари стоје мало другачије. Да не кажем, много другачије, мада не мислим како се актерима мајданске побуне смеши нека светла будућност, а о европским звездицама да и не говоримо.

Ипак, далеко од тога да је Русија ово планирала или прижељкивала – као што су спремни да потпишу, како антируски, тако и проруски конспиролози – с тим да једни то сматрају доказом руске („империјалне“) перфидности, а други, пак, још једном потврдом Путинове „генијалне стратегије“. Наводно, Русија је својом инертношћу и пасивношћу „навукла“ сироте мале украјинске фашисте да се залете, покажу своје право лице и насилно узму власт у Кијеву, е да би ли онда, у погодном тренутку, активирала свој план о подели Украјине и одвајању Крима (а вероватно и још неких источних и јужних области насељених Русима).

Као што рекох, сигуран сам да Русија ово није желела, поготово не у овом тренутку. А више је него очигледно да није припремала и организовала, јер би, претпостављам, у том случају ваљда организовала много боље.

У тренутку док ово пишем, агенције јављају о паду вредности рубље и – што је потенцијално још важније – о паду вредности акција „Гаспрома“ (сада се, наводно, мало опорављају). Група водећих западних земаља („Г-7“), односно владе Канаде, Француске, Немачке, Италије, Јапана, Велике Британије и САД, а такође и председник Европског савета и председник Европске комисије, у заједничком сапштењу осудили су „кршење суверенитета и територијалног интегритета Украјине од стране Руске Федерације“. Амерички председник, потпредседник и државни секретар поручују Москви да ће „зажалити“ и „скупо платити“. А антируска реторика западних медија и политичара достиже усијање из најгорих година хладног рата.

Хоћу рећи да ово све прилично кошта Русију, и на дипломатском и на економском плану, те да је скоро сигурно да у Москви нико није превише срећан што је до овога дошло. Али исто тако мислим да нико паметан није могао очекивати да ће Русија моћи и хтети мирно да посматра како им најближи рођак и најважнији сусед насилно мења геополитички табор – и то све са око 8,5 милиона декларисаних Руса и релативно компактним територијама попут Крима, Донбаса, Запорожја, Одесе... за које су руска армија и руски народ неколико векова ратовали и крварили.

Ако је неко хтео да изазове Москву и доведе ситуацију на ивицу оружаног сукоба потенцијално светских размера – онда у реду. То јест, није у реду, али има смисла и неке, макар и деструктивне логике. Али ако је неко веровао да ће моћи тек тако да стави Русију пред свршен чин, а да она остане нема, онда је тај или потпуно изгубио осећај за реалност, или побркао Москву са постпетооктобарским Београдом.

Да је Русија заиста ово хтела и припремала, ваљда би мало озбиљније порадила на сопственом јавном мњењу и политичкој мобилизацији како свог, тако и рускојезичног становништва у Украјини. А да и не говоримо о „мекој моћи“ и украјинском јавном мњењу које је, сем можда оног најзападнијег дела око Лавова, током неколико година могло бити придобијено за руску ствар са мање од десетине средстава утрошених у припрему олимпијаде у Сочију.   

Друга је ствар што као – још увек, и даље, или поново – озбиљна земља Русија има сценарио за различите ситуације и што ни и ком случају неће и не може себи дозволити да сасвим изгуби битку у Украјини. И што су, још увек, уз све пропусте и погрешке, руске позиције на том простору довољно чврсто историјски, демографски, културно, економски и геополитички утемељене.

Не знам колико је у јавности била запажена речита изјава Јелка Кацина од 10. фебруара ове године: „Ако пратите развој ситуације у Украјини, видећете за седмицу или две како ми поступамо према неодговорној политичкој елити која нас је обманула“. И заиста смо видели. Лекција је била брутална и очигледна. Али, у светлу те отворене претње, потпуно је апсурдно кривца за трагичне догађаје у Украјини тражити било где изван осовине Мајдан-Варшава-Берлин-Брисел-Вашингтон. Без обзира на то што је јасно да нису сви имали исту тежину и исти удео у сценарију који се одиграо.  

Све у свему, чини се да су они који су имали намеру да у Кијеву до краја понизе „руског медведа“, помало непромишљено „чачкали мечку“. Напросто, Русија и Путин себи нису могли да дозволе такав ударац и толико понижење. Чак и независно од руске величине, руских атомских бомби и резерви нафте и гаса – никога није препоручљиво понижавати и изазивати на тај начин. Сем ако није већ дебело трауматизован и „издресиран“, попут Србије и њене вајне политичке „елите“.

Из српског угла, догађаји у Украјини су вишеструко занимљиви, поучни и важни. А разне асоцијације се намећу саме од себе, иако вероватно ни са једном ситуацијом не постоји потпуна аналогија.

Да ли је, можда, почетком деведесетих, попут Руса, требало сачекати, тактизирати  и припремати терен? Или је требало ударити одлучније, запосести оно што је твоје, па тек онда преговарати? Да ли су Москва и Путин нешто научили из искуства Милошевића и Србије – и какву су поуку извули? Или иду српским стопама? Да ли ће и Русија бити убачена у бескрајно врзино коло преговора и примирја, међународних посредника, „контакт група“ и европских „тројки“, из којег нема излаза, а поготово не победе, или макар часног компромиса? Да ли ће, евентуални, успех (или неуспех) у Украјини Русију приближити Балкану и Србији, или, пак, за дуже удаљити са ових простора?  

И, коначно, оно што тренутно највише занима овдашњу политичку класу –  како ће догађаји у Украјини утицати на предстојеће српске изборе? Не знам. Мада претпостављам да би успешна руска акција у Украјини могла улити мало ветра у поцепана српска патриотска једра. Али сам апсолутно сигуран да ће на будућа збивања у Србији украјински расплет, какав год био, утицати далеко више него сам исход мартовских избора. То говори о испреплетености релација у савременом свету. Али говори доста и о Србији.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер