Избори у Црној Гори или „разлика која чини разлику“

„Е, на ово им мораш одговорити“ – обраћају ми се доброноамерни коментатори ових дана. „Ђорђе, нипошто се не спуштај на њихов ниво. Они и хоће да те увуку у тај свињац, кал и прљавштину – и онда добију на искуство и  предност домаћег терена“, поручују други, једнако добронамерни. И при томе су и једни и други донекле у праву. Елем, одговарам и одговорићу свима – али ипак има једна ствар која је важнија, преча и ургентнија од овог блата којим ме режимске слуге и медији мажу. А кад се мало боље погледа и размисли, то и нису толико различите и неповезане теме. („Слични су глумци, исти заплет и крај“.)

Реч је о предстојећим црногорским изборима и тектонској политичкој промени која се на њима и после њих очекује.     

Политички Београд, како онај владајући тако и опозизициони, на ове црногорске изборе гледа прилично равнодушно и незаинтересовано. Као што углавном исто тако гледа и на све друге важне ствари које нису од непосредног дневнополитичког и маркетиншког интереса за постојећу власт. Сем пар медија (на челу са НСПМ-ом) и неколицине интелектуалаца свесних ширег, националног и регионалног значаја овог догађаја, српска јавност се према предстојећем, потенцијално најважнијем црногорском изјашњавању након референдума о независности већински односи као да је реч о изборима у Занзибару или Буркини Фасо. Но, имајући на уму како је у неким ранијим случајевима изгледало и колико је (не)успешно било то београдско „мешање“, можда је и боље што га овога пута – бар званично – није много било. (Мада је „Политика“ ипак нашла за сходно да недељу дана пред изборе објави један афирмативан интервју са Милом Ђукановићем. А црногорске филијале „Пинка“ и „Информера“ представљају медијску кичму Ђукановићевог режима.)

Режим је годинама владао не само страхом, притисцима и корупцијом, него исто толико, ако не и више, раширеним уверењем како је у Црној Гори „све заковано“,  да ће Мило Ђукановић владати докле буде желео и како „нема шансе“ да се ту било шта може променити. И управо на том фронту се догодила можда и најважнија промена, која промиче површном оку, а која би могла имати круцијални значај и одлучујуће утицати на исход ових избора.  

После доста лутања, дељења и сукоба, Црногорска опозиција се ујединила и тако направила јасну дистинкцију и поларизацију између себе, режима и лажне, прорежимске опозиције. (То је, узгред буди речено, корак који Србији тек предстоји.) Заправо, све се одвијало у најмање два корака. Најпре су Андрија Мандић и Небојша Медојевић, стварајући „Демократски фронт“, показали пут, преузели ризик, превладали скепсу унутар својих редова и серијом прошлогодишњих протеста и инцидентних скупштинских наступа одлучујуће допринели скидању ореола недодирљивости са Ђукановића. А онда је и остатак (праве) опозиције – предвођен Лекићем и СНП-ом – кренуо тим путем, удружио се и кренуо у  оштру антиђукановићевску кампању.    

Наравно да је Ђукановићев режим све учинио да „раскринка“ то – тобоже –   „непринципијелно удруживање кусог и репатог, уједињених у мржњи према Господару“. (Препознајете ли механизам по коме и овдашњи режим и његови сателити ударају по сваком наговештају сличног опозиционог приступа?) Али није успео. Када има добре воље, храбрости и одлучности – и када нема убачених „тројанаца и „корисних идиота“ – , начин и модел се увек нађу. У црногорском случају, то је био договор да се одлука о (не)уласку у НАТО донесе на рефендуму – што и јесте демократски и једино поштено. Тиме је режиму избијена из руке карта на коју је непрестано играо – подела на „про-руске“ (про-српске) и „про-западне“ снаге – чиме је тежиште пребачено на самог Ђукановића, његову владавину, резултате, послове и сараднике.

Разуме се, најблаже речено, није нимало безначајно ни то што што је после много година завлачења и (само)обмане Москва коначно схватила са чим и са ким у Подгорици има посла. А такође и то што је, макар делимично, напрсла Ђукановићева подршка унутар неких политичких кругова на западу. Но, кључне ствари су се ипак догодиле у самој Црној Гори и главама тамошњих грађана и политичких лидера. И не треба се увек вадити само на спољни фактор као алиби за сопствени опортунизам, немоћ или нечињење.

Већ то што је после много времена исход избора неизвестан, што је режим све нервознији и што му су на све стране привиђају завере, „удари на државу“, „руски пипци“ и „руске паре“ – јесте прва, не само симболична победа удружене опозиције. А она, по свему судећи, неће бити и једина. (Иако не треба имати много илузије да је то власт која ће се тек тако повући, одрећи позиција и мирно признати пораз.)   

У сваком случају, из овог подгоричког експеримента, какав год био његов тренутни исход, може се много тога научити и закључити и у вези са Србијом и овдашњим политичким (не)приликама. Ко то не види, или је политички далтониста, или – што је вероватније – слабо прикривени „спавач“ и „тројанац“ Ђукановићевог београдског пандана.