Izbori u Crnoj Gori ili „razlika koja čini razliku“

„E, na ovo im moraš odgovoriti“ – obraćaju mi se dobronoamerni komentatori ovih dana. „Đorđe, nipošto se ne spuštaj na njihov nivo. Oni i hoće da te uvuku u taj svinjac, kal i prljavštinu – i onda dobiju na iskustvo i  prednost domaćeg terena“, poručuju drugi, jednako dobronamerni. I pri tome su i jedni i drugi donekle u pravu. Elem, odgovaram i odgovoriću svima – ali ipak ima jedna stvar koja je važnija, preča i urgentnija od ovog blata kojim me režimske sluge i mediji mažu. A kad se malo bolje pogleda i razmisli, to i nisu toliko različite i nepovezane teme. („Slični su glumci, isti zaplet i kraj“.)

Reč je o predstojećim crnogorskim izborima i tektonskoj političkoj promeni koja se na njima i posle njih očekuje.     

Politički Beograd, kako onaj vladajući tako i opozizicioni, na ove crnogorske izbore gleda prilično ravnodušno i nezainteresovano. Kao što uglavnom isto tako gleda i na sve druge važne stvari koje nisu od neposrednog dnevnopolitičkog i marketinškog interesa za postojeću vlast. Sem par medija (na čelu sa NSPM-om) i nekolicine intelektualaca svesnih šireg, nacionalnog i regionalnog značaja ovog događaja, srpska javnost se prema predstojećem, potencijalno najvažnijem crnogorskom izjašnjavanju nakon referenduma o nezavisnosti većinski odnosi kao da je reč o izborima u Zanzibaru ili Burkini Faso. No, imajući na umu kako je u nekim ranijim slučajevima izgledalo i koliko je (ne)uspešno bilo to beogradsko „mešanje“, možda je i bolje što ga ovoga puta – bar zvanično – nije mnogo bilo. (Mada je „Politika“ ipak našla za shodno da nedelju dana pred izbore objavi jedan afirmativan intervju sa Milom Đukanovićem. A crnogorske filijale „Pinka“ i „Informera“ predstavljaju medijsku kičmu Đukanovićevog režima.)

Režim je godinama vladao ne samo strahom, pritiscima i korupcijom, nego isto toliko, ako ne i više, raširenim uverenjem kako je u Crnoj Gori „sve zakovano“,  da će Milo Đukanović vladati dokle bude želeo i kako „nema šanse“ da se tu bilo šta može promeniti. I upravo na tom frontu se dogodila možda i najvažnija promena, koja promiče površnom oku, a koja bi mogla imati krucijalni značaj i odlučujuće uticati na ishod ovih izbora.  

Posle dosta lutanja, deljenja i sukoba, Crnogorska opozicija se ujedinila i tako napravila jasnu distinkciju i polarizaciju između sebe, režima i lažne, prorežimske opozicije. (To je, uzgred budi rečeno, korak koji Srbiji tek predstoji.) Zapravo, sve se odvijalo u najmanje dva koraka. Najpre su Andrija Mandić i Nebojša Medojević, stvarajući „Demokratski front“, pokazali put, preuzeli rizik, prevladali skepsu unutar svojih redova i serijom prošlogodišnjih protesta i incidentnih skupštinskih nastupa odlučujuće doprineli skidanju oreola nedodirljivosti sa Đukanovića. A onda je i ostatak (prave) opozicije – predvođen Lekićem i SNP-om – krenuo tim putem, udružio se i krenuo u  oštru antiđukanovićevsku kampanju.    

Naravno da je Đukanovićev režim sve učinio da „raskrinka“ to – tobože –   „neprincipijelno udruživanje kusog i repatog, ujedinjenih u mržnji prema Gospodaru“. (Prepoznajete li mehanizam po kome i ovdašnji režim i njegovi sateliti udaraju po svakom nagoveštaju sličnog opozicionog pristupa?) Ali nije uspeo. Kada ima dobre volje, hrabrosti i odlučnosti – i kada nema ubačenih „trojanaca i „korisnih idiota“ – , način i model se uvek nađu. U crnogorskom slučaju, to je bio dogovor da se odluka o (ne)ulasku u NATO donese na refendumu – što i jeste demokratski i jedino pošteno. Time je režimu izbijena iz ruke karta na koju je neprestano igrao – podela na „pro-ruske“ (pro-srpske) i „pro-zapadne“ snage – čime je težište prebačeno na samog Đukanovića, njegovu vladavinu, rezultate, poslove i saradnike.

Razume se, najblaže rečeno, nije nimalo beznačajno ni to što što je posle mnogo godina zavlačenja i (samo)obmane Moskva konačno shvatila sa čim i sa kim u Podgorici ima posla. A takođe i to što je, makar delimično, naprsla Đukanovićeva podrška unutar nekih političkih krugova na zapadu. No, ključne stvari su se ipak dogodile u samoj Crnoj Gori i glavama tamošnjih građana i političkih lidera. I ne treba se uvek vaditi samo na spoljni faktor kao alibi za sopstveni oportunizam, nemoć ili nečinjenje.

Već to što je posle mnogo vremena ishod izbora neizvestan, što je režim sve nervozniji i što mu su na sve strane priviđaju zavere, „udari na državu“, „ruski pipci“ i „ruske pare“ – jeste prva, ne samo simbolična pobeda udružene opozicije. A ona, po svemu sudeći, neće biti i jedina. (Iako ne treba imati mnogo iluzije da je to vlast koja će se tek tako povući, odreći pozicija i mirno priznati poraz.)   

U svakom slučaju, iz ovog podgoričkog eksperimenta, kakav god bio njegov trenutni ishod, može se mnogo toga naučiti i zaključiti i u vezi sa Srbijom i ovdašnjim političkim (ne)prilikama. Ko to ne vidi, ili je politički daltonista, ili – što je verovatnije – slabo prikriveni „spavač“ i „trojanac“ Đukanovićevog beogradskog pandana.