Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Javno mnjenje, demokratija i izbori i u podeljenom društvu
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Javno mnjenje, demokratija i izbori i u podeljenom društvu

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
ponedeljak, 14. februar 2022.

Šta se može očekivati od istraživanja javnog mnjenja i političkog raspoloženja u zemlji u kojoj je, godinama unazad, ozbiljno narušen integritet izbornog procesa, pa čak i sami izborni rezultati nisu opšteprihvaćeni i nesporni? Kako objektivno ispitivati stavove građane o osetljivim pitanjima i ličnostima kad oni o njima ili nisu uopšte informisani, ili – još gore – o tome znaju samo kroz deformisanu prizmu tabloidnih i kontrolisanih medija?

I kako meriti tj. sa čim, na primer, sameravati dobijene rezultate istraživanja ako su i oni zvanični podaci o konačnim rezultatima pod debelom i nekad dosta osnovanom sumnjom? Drugim rečima, naš problem je mnogo dublji, i tiče se sveopšteg društvenog nepoverenja i (ne)funkcionisanja institucija, a pitanje poverenja ili nepoverenja u ankete je tu samo izvedeni i sporedan problem.

Politički i medijski pluralizam je istovremeno pretpostavka i posledica demokratije. S druge strane, ni jedno društvo na duži rok ne može da funkcioniše i opstane ukoliko ne počiva na nekom temeljnom društvenom i vrednosnom konsenzusu.  U današnjoj Srbiji takvog bazičnog konsenzusa nema ni u tragovima, dok čak i one minimalne razlike očas eskaliraju u divlje i nekontrolisano neprijateljstvo.   

„Narod“ tj. građani to ne moraju teorijski znati, iako posledice takvog stanja i odsustva sistema vrednosti praktično osećaju na sopstvenoj koži. Te opšte vrednosti i ideale formuliše i brani društvena elita. A kod nas su upravo elite – naročito ona politička i ona intelektualna – zapravo glavni kreatori i generatori društvenog rascepa i gotovo iracionalne mržnje.

Duhovita je, ali, nažalost, i suštinski tačna opaska pisca Dušana Kovačevića da bi se Srbi međusobno posvađali i podelili čak i oko toga treba li nam ili ne treba u Srbiji kuga, a kamoli oko nekog normalnijeg i realno kontroverznijeg pitanja.

Ima li išta važnijeg od toga da su zakon i institucije iznad pojedinaca i da je njihovo poštovanje, između ostalog, i stvar običaja, pristojnosti i kulture – a ne samo straha od kazne i odmazde

Sve ovo, na prvi pogled, deluje pomalo akademski, suvoparno i apstraktno. Ali je, zapravo, itekako važna i, takoreći, životna stvar. Ima li išta važnijeg od toga da su zakon i institucije iznad pojedinaca i da je njihovo poštovanje, između ostalog, i stvar običaja, pristojnosti i kulture – a ne samo straha od kazne i odmazde? Drugim rečima, da nećeš varati i krasti, lagati, vređati i klevetati, ne samo zato što se plašiš eventualnih posledica, već zato što to, naprosto, „nije u redu“. A strah od sankcija tu onda dođe samo kao dodatni i sekundarni korektiv.

To važi za političare, advokate, pekare, biznismene, lekare, novinare, analitičare – pa, razume se, i za istraživače javnog mnjenja. Svuda postoje neka pravila, neki, pisani ili nepisani kodeks i običaji.  

A u profesionalno obavljanje posla, pored ostalog, spada, na primer, i iskren govor o objektivnim teškoćama i limitima javnomnjenskog istraživanja u autoritarnim, ili – kako se to sad „lepše“, odnosno pomodnije kaže – „hibridnim“ režimima, poput današnje Srbije. I te teškoće idu od „tehničkih“ do kognitivnih, psiholoških i socijalnih.

Prvi i osnovni problem je nepoverenje i raširen strah od slobodnog izjašnjavanja o „delikatnim“ i potencijalno „opasnim“ političkim temama. A tu je i gorepomenuta neinformisanost, odnosno pogrešna, jednostrana i deformisana informisanost o stanju u društvu, ličnostima i procesima. U krajnjoj liniji, čoveka je potencijalno lakše osloboditi straha, nego usađenih zabluda i predubeđenja.

A kada se strah i dezinformisanost prožmu i spoje, onda dolazimo do sociopsihološkog fenomena „identifikacije sa agresorom“ (Česlav Miloš je, govoreći o real-socijalističkim društvima, to zvao „ketmanom“), zahvaljujući kojem mnogi građani, najpre, misle da postupaju „lukavo“ i „taktički“, da bi, u nekom trenutku, zaista iskreno poverovali da slobodno biraju da „vole“ odnosno „mrze“ onoga koga je socijalno poželjno i oportuno mrzeti ili voleti.

Drugim rečima, manji je problem ako ispitanici „lažu anketara“ (načelno, postoje načini na koje se ta vrsta obmane može detektovati), a mnogo je gore i komplikovanije ukoliko „lažu“ i obmanjuju sebe. I to ponekad poprima razmere gotovo patološke mržnje i agresije prema „nepoželjnim“ ličnostima i strankama – uključujući čak i agresiju prema samom ispitivaču.  

Opozicioni prvaci ponekad greše pogrešno verujući da će se „miševi“ iz anketa pretvoriti u „lavove“ na biralištima, što je, doduše, teoretski moguće, ali ne i mnogo verovatno. Onaj ko se, iz ovog ili onog razloga, plaši da u anonimnoj anketi slobodno iznese svoje mišljenje, najverovatnije će se najmanje isto toliko plašiti da slobodno glasa i kada se nađe na biralištu. I tu nikakvi kontrolori ne mogu mnogo pomoći. (Kontrolori služe za sprečavanje „presipanja“ i falsifikovanja rezultata na samom biračkom mestu, ali to je već druga tema.)

Suočeni sa više ili manje brutalnom i permanentnom negativnom kampanjom od strane pro-režimskih medija, istraživača i analitičara, opozicionari ponekad padaju u iskušenje da požele da i oni imaju „nešto slično“

Suočeni sa više ili manje brutalnom i permanentnom negativnom kampanjom od strane pro-režimskih medija, istraživača i analitičara, opozicionari ponekad padaju u iskušenje da požele da i oni imaju „nešto slično“, ne bi li na taj način, navodno, bolje parirali režimu. No, tako, svesno ili ne, samo dodatno povećavaju pritisak na ionako slabašne segmente slobodne i kritičke javnosti.

Kako to u praksi izgleda, ilustrovaćemo na jednom, donekle stilizovanom, ali ne sasvim imaginarnom primeru. Recimo da neki istraživač u novinskom tekstu ili intervjuu objavi da biračko telo vladajuće stranke čini, većinskim delom, manje obrazovan i stariji deo populacije (što je inače apsolutna, neosporna i lako dokaziva činjenica – a što, razume se, opet ne znači da nema mnogo i onih mlađih i obrazovanih). Na njega će se u istom trenu obrušiti režimska kuka i motika, sa optužbama kako em „laže“, em „vređa“, em „služi opoziciji“. Da to nije nimalo izmišljena situacija može da posvedoči kolega Zoran Gavrilović iz Birodija, a bogme i moja malenkost – i to više puta. A ništa blaže reakcije umeju da stignu i sa one „druge“ strane, ukoliko se nalaz ne uklapa u njihove želje i projekcije.

Nema sredine. Nema mere. Nema prostora za kritičku javnost. A nema – sem deklerativno – ni svesti da nam je ona potrebna

A realnost je najčešće upravo takva da se nikome previše ne dopada. Da. Vučićeva lična popularnost jeste na nizbrdici – zato se upravo toliko i trudi da je dopiguje i bilduje. Ali su, s druge strane, on i SNS i dalje apsolutni favoriti na predstojećim izborima – uključujući i beogradske. Plus, nepopularnost vlasti još uvek ne znači da raste popularnost opozicije. A to već ne voli da čuje druga strana. I tako u krug. 

Nema sredine. Nema mere. Nema prostora za kritičku javnost. A nema – sem deklerativno – ni svesti da nam je ona potrebna. Ima samo dvovalentne, šmitovske  političke logike („prijatelj-neprijatelj“).

I sve dok je tako, odnosno, dok se to ne promeni, poštena istraživanja javnog mnjenja, ma koliko to paradoksalno delovalo, biće često pouzdanija od izbornih rezultata. A pri tome ni jedno ni drugo neće previše odgovarati stanju „na terenu“, odnosno svesti i stvarnom raspoloženju zbunjenih i sluđenih građana ove podeljene zemlje.

Glavni urednik NSPM

NIN br. 3711

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner