среда, 30. новембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Јавно мњење, демократија и избори и у подељеном друштву
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Јавно мњење, демократија и избори и у подељеном друштву

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
понедељак, 14. фебруар 2022.

Шта се може очекивати од истраживања јавног мњења и политичког расположења у земљи у којој је, годинама уназад, озбиљно нарушен интегритет изборног процеса, па чак и сами изборни резултати нису општеприхваћени и неспорни? Како објективно испитивати ставове грађане о осетљивим питањима и личностима кад они о њима или нису уопште информисани, или – још горе – о томе знају само кроз деформисану призму таблоидних и контролисаних медија?

И како мерити тј. са чим, на пример, самеравати добијене резултате истраживања ако су и они званични подаци о коначним резултатима под дебелом и некад доста основаном сумњом? Другим речима, наш проблем је много дубљи, и тиче се свеопштег друштвеног неповерења и (не)функционисања институција, а питање поверења или неповерења у анкете је ту само изведени и споредан проблем.

Политички и медијски плурализам је истовремено претпоставка и последица демократије. С друге стране, ни једно друштво на дужи рок не може да функционише и опстане уколико не почива на неком темељном друштвеном и вредносном консензусу.  У данашњој Србији таквог базичног консензуса нема ни у траговима, док чак и оне минималне разлике очас ескалирају у дивље и неконтролисано непријатељство.   

„Народ“ тј. грађани то не морају теоријски знати, иако последице таквог стања и одсуства система вредности практично осећају на сопственој кожи. Те опште вредности и идеале формулише и брани друштвена елита. А код нас су управо елите – нарочито она политичка и она интелектуална – заправо главни креатори и генератори друштвеног расцепа и готово ирационалне мржње.

Духовита је, али, нажалост, и суштински тачна опаска писца Душана Ковачевића да би се Срби међусобно посвађали и поделили чак и око тога треба ли нам или не треба у Србији куга, а камоли око неког нормалнијег и реално контроверзнијег питања.

Има ли ишта важнијег од тога да су закон и институције изнад појединаца и да је њихово поштовање, између осталог, и ствар обичаја, пристојности и културе – а не само страха од казне и одмазде

Све ово, на први поглед, делује помало академски, сувопарно и апстрактно. Али је, заправо, итекако важна и, такорећи, животна ствар. Има ли ишта важнијег од тога да су закон и институције изнад појединаца и да је њихово поштовање, између осталог, и ствар обичаја, пристојности и културе – а не само страха од казне и одмазде? Другим речима, да нећеш варати и красти, лагати, вређати и клеветати, не само зато што се плашиш евентуалних последица, већ зато што то, напросто, „није у реду“. А страх од санкција ту онда дође само као додатни и секундарни коректив.

То важи за политичаре, адвокате, пекаре, бизнисмене, лекаре, новинаре, аналитичаре – па, разуме се, и за истраживаче јавног мњења. Свуда постоје нека правила, неки, писани или неписани кодекс и обичаји.  

А у професионално обављање посла, поред осталог, спада, на пример, и искрен говор о објективним тешкоћама и лимитима јавномњенског истраживања у ауторитарним, или – како се то сад „лепше“, односно помодније каже – „хибридним“ режимима, попут данашње Србије. И те тешкоће иду од „техничких“ до когнитивних, психолошких и социјалних.

Први и основни проблем је неповерење и раширен страх од слободног изјашњавања о „деликатним“ и потенцијално „опасним“ политичким темама. А ту је и горепоменута неинформисаност, односно погрешна, једнострана и деформисана информисаност о стању у друштву, личностима и процесима. У крајњој линији, човека је потенцијално лакше ослободити страха, него усађених заблуда и предубеђења.

А када се страх и дезинформисаност прожму и споје, онда долазимо до социопсихолошког феномена „идентификације са агресором“ (Чеслав Милош је, говорећи о реал-социјалистичким друштвима, то звао „кетманом“), захваљујући којем многи грађани, најпре, мисле да поступају „лукаво“ и „тактички“, да би, у неком тренутку, заиста искрено поверовали да слободно бирају да „воле“ односно „мрзе“ онога кога је социјално пожељно и опортуно мрзети или волети.

Другим речима, мањи је проблем ако испитаници „лажу анкетара“ (начелно, постоје начини на које се та врста обмане може детектовати), а много је горе и компликованије уколико „лажу“ и обмањују себе. И то понекад поприма размере готово патолошке мржње и агресије према „непожељним“ личностима и странкама – укључујући чак и агресију према самом испитивачу.  

Опозициони прваци понекад греше погрешно верујући да ће се „мишеви“ из анкета претворити у „лавове“ на биралиштима, што је, додуше, теоретски могуће, али не и много вероватно. Онај ко се, из овог или оног разлога, плаши да у анонимној анкети слободно изнесе своје мишљење, највероватније ће се најмање исто толико плашити да слободно гласа и када се нађе на биралишту. И ту никакви контролори не могу много помоћи. (Контролори служе за спречавање „пресипања“ и фалсификовања резултата на самом бирачком месту, али то је већ друга тема.)

Суочени са више или мање бруталном и перманентном негативном кампањом од стране про-режимских медија, истраживача и аналитичара, опозиционари понекад падају у искушење да пожеле да и они имају „нешто слично“

Суочени са више или мање бруталном и перманентном негативном кампањом од стране про-режимских медија, истраживача и аналитичара, опозиционари понекад падају у искушење да пожеле да и они имају „нешто слично“, не би ли на тај начин, наводно, боље парирали режиму. Но, тако, свесно или не, само додатно повећавају притисак на ионако слабашне сегменте слободне и критичке јавности.

Како то у пракси изгледа, илустроваћемо на једном, донекле стилизованом, али не сасвим имагинарном примеру. Рецимо да неки истраживач у новинском тексту или интервјуу објави да бирачко тело владајуће странке чини, већинским делом, мање образован и старији део популације (што је иначе апсолутна, неоспорна и лако доказива чињеница – а што, разуме се, опет не значи да нема много и оних млађих и образованих). На њега ће се у истом трену обрушити режимска кука и мотика, са оптужбама како ем „лаже“, ем „вређа“, ем „служи опозицији“. Да то није нимало измишљена ситуација може да посведочи колега Зоран Гавриловић из Биродија, а богме и моја маленкост – и то више пута. А ништа блаже реакције умеју да стигну и са оне „друге“ стране, уколико се налаз не уклапа у њихове жеље и пројекције.

Нема средине. Нема мере. Нема простора за критичку јавност. А нема – сем деклеративно – ни свести да нам је она потребна

А реалност је најчешће управо таква да се никоме превише не допада. Да. Вучићева лична популарност јесте на низбрдици – зато се управо толико и труди да је допигује и билдује. Али су, с друге стране, он и СНС и даље апсолутни фаворити на предстојећим изборима – укључујући и београдске. Плус, непопуларност власти још увек не значи да расте популарност опозиције. А то већ не воли да чује друга страна. И тако у круг. 

Нема средине. Нема мере. Нема простора за критичку јавност. А нема – сем деклеративно – ни свести да нам је она потребна. Има само двовалентне, шмитовске  политичке логике („пријатељ-непријатељ“).

И све док је тако, односно, док се то не промени, поштена истраживања јавног мњења, ма колико то парадоксално деловало, биће често поузданија од изборних резултата. А при томе ни једно ни друго неће превише одговарати стању „на терену“, односно свести и стварном расположењу збуњених и слуђених грађана ове подељене земље.

Главни уредник НСПМ

НИН бр. 3711

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер