Крај почетка, или почетак краја?

Пре две године, на овом месту (Господе, као да је прошла читава вечност?!) написао сам шта ће бити. Вучић господар ситуације, а Д(ачић)&Д(инкић), скупа са изборним победником Николићем, епизодисти са све мањим и блеђим улогама. Пре годину дана описао сам шта је у међувремену било (реализација тога што сам рекао да ће бити). Да и не говоримо о томе у колико смо текстова на НСПМ-у – пре свега – Слободан Антонић и ја, али и многе друге колеге, ризикујући нападе и неразумевања, скретали пажњу и упозоравали куд плови СНС брод. А сада можемо да подвучемо црту испод свега реченог и, нажалост, оствареног – сумирајући последице једне кратке, али бурне владавине, после које у Србији заиста „више ништа неће бити исто“.

1.

Збиља, шта се то ново догодило у односу на прошлогодишњи текст „Влада господара Вучића“? Ништа – и све! Наиме, догодила се легализација и формализација апсолутне власти коју је Вучић у међувремену стекао. А то нипошто није мало. Јер, све до мартовских избора он је, као што сам већ рекао, фактички био нека врста узурпатора којем се, додуше, нико није усуђивао то да каже, али који је могао бити заустављен да су они који су то могли и требалo учинити имали мало више петље, или мало мање путера на глави.

Од марта ове године, међутим, Вучић је „Држава“, а његова власт легална и легитимна онолико колико су му ту легитимност подарили они који су пристали да учествују у мартовској изборној фарси – уместо да је, на пример, сложно бојкотују, или иступе из изборног процеса због безбројних примера нерегуларности и неравноправног третмана. (Или се макар, ако оно претходно није било политички реално, удруже у две логичне целине, и тако у скупштини појаве два релативно озбиљна опозициона блока.) Опозиција, међутим, не само да је учествовала, и то учествовала свако за себе, него су се уредно пријавили на конкурс и трку за „омиљеног опозиционара“, односно кандидата за Вучићевог коалиционог партнера, током читаве кампање више нападајући једни друге (евентуално Дачића) него онога ко је, пред њиховим очима, управо заокруживао своју апсолутну власт и установљавао режим личне „плебисцитарне диктатуре“, са елементима оријенталне деспотије.

Ђиласове демократе су, додуше, ту нешто покушавале – али безуспешно. Притисак прошлости, афера и таблоидног линча био је превелики. Остали, авај, нису покушали ни толико. И сада, када су се (попут ДСС-а) три-четири месеца после избора сетили да су „покрадени“, неодољиво подсећају на оне плавуше из вица које су сазнале да су „силоване“ тек онда када су им у мењачници рекли да је новчаница од сто евра којом су плаћене, заправо, лажна.

2.

Основни карактер и основна последица Вучићеве владавине јесте урушавање свих институција и последњих трагова друштвене нормалности. Тачније, уништавање свега онога што већ није упропаштено чињењем и нечињењем његових претходника. Јер, поштено говорећи, Вучић се никада не би ни нашао на овом месту, а поготово не са оволико концентрисане моћи да је систем функционисао, Држава (са великим Д) постојала, а институције радиле свој посао. И то је можда највеће, ако не и једино оправдање, или бар олакшавајућа околност, која се њему у прилог може навести. Све остало је само више или мање тешка оптужница.

Вучић је непрекидно у рату и обрачуну са неким злим силама, мистериозним заверама и тајним непријатељима („али нека они знају да он зна шта они раде“), па када му понестане обичних, тј. људских противника („жутих“, „тајкуна“, „мафије“, „аналитичара“), онда се устремљује на надљудске силе – снег, олују, поплаве. Није ни важно шта је у питању, само нека је нека фрка и ванредно стање, да се непрестано диже притисак и шири „морална паника“, а јавност држи под психозом и тензијом.

Инструменти којима се та власт спроводи јесу страх, манипулација, мистификација и муљање, што се најбоље може пратити на афери Шарић (мада би то захтевало читаву посебну студију).

Мени као не нарочито заинтересованом за ту полицијску материју (али заинтересованом за њену политичку употребу и медијско паковање) посебно је упала у очи мистериозност оног Шарићевог „лета“ из три или четири земље Латинске Америке, за Београд (виа Подгорица – „да види фамилију“, која ће му ионако кроз пар дана у Београд доћи у посету). А нарочито ме је развеселила невероватна, готово монтипајтоновска „разбрбљаност“ овог извиканог државног непријатеља бр. 1 који је, наводно, током кратког пута од Подгорице до Београда својим службеним пратиоцима успео („у поверењу“) да исприча неколико државних тајни „које ће потрести Србију“, а они их сместа дојавили истраживачки настројеним („службеним“) таблоидима, који су ова сазнања храбро пласирали на својим насловним странама.

Али то је био само почетак. Циркус је кулминирао тек када је почело Шарићево суђење, при чему су измотавајући искази осумњиченог вође криминалног клана („Папаја“, Манго“) у медијима контролисаним од стране власти добијали статус божанске објаве – и на крају довели, тачније, послужили као повод за смену комплетног полицијског врха. Посебно је дегутантна та режимско-полицијско-медијско-криминална спрега, у којој један „службени гласник“ дојављује и цинкари врх полиције, док други „службени гласник“ тај врх брани. Поштено речено, ту и не треба бити неки велики стручњак. Треба само имати мрву здравог разума, времена и стомака да се сложе чињенице и склопи слика. А оно што се на тај начин открива страшно је и обесхрабрујуће. Испреплетени делови власти, мафије и полиције намештају се и обрачунавају међусобно, а сервилне медије и јавност користе као тољагу, или ноћну посуду, при чему прљавштина која при томе испливава превазилази ону из поплављеног Обреновца.

Или један други, већ скоро заборављени пример. Чувено “спонтано окупљање“ грађана пред Скупштином на дан инаугурације нове владе. Дошли људи, СНС чланови и активисти, широм Србије, организовано, са све аутобусима, заставама и сендвичима, да спонтано поздраве своју владу и свог лидера, који им се „спонтано“ обратио са, сатима унапред, „спонтано“ спремљене позорнице испред Скупштине. А у Скупштини су посланици СНС читав дан упорно говорили како неће бити никаквог митинга и да је то само још једна измишљотина „жутих лопова и лажова“. Шта хоћу да кажем? Па, када нас овако, све гледајући у очи са скупштинске говорнице, директно лажу и праве будалама поводом једне тако безазлене и безвезне ствари као што је „спонтано окупљање“ њихових присталица, шта ли тек раде у стварима и у ситуацијама које нису овако очигледне и транспарентне?

Трећи пример је сасвим скорашњи – и тиче се афере са докторатом Небојше Стефановића. Ако је у претходним ситуацијама било више него јасно да је одговоран он лично, или његово најближе окружење, у овој гужви око Стефановићевог доктората, Вучић, у први мах, стварно није био крив и нико му не би могао ништа замерити (сем одређене „командне одговорности“) да се поводом читавог случаја огласио једном рутинском изјавом, у смислу како он „има пуно поверење у Стефановића и нада се да ће надлежни органи разјаснити све недоумице у вези са тим итд.итд“. Али не. Њему стари радикалски – или неки лични – ђаво напросто не да мира и једну, додуше, помало непријатну али свуда могућу, или бар замисливу ситуацију он претвара у агресивни, непаметни и скандалозни противнапад – „никада у животу нисам чуо глупље образложење за оспоравање нечијег доктората.“

И оно што је могла бити тек ситна непријатност, постаје прворазредни јавни и академски скандал. Или би барем морало то да буде, под условом да ова земља још има – као што нема – озбиљну критичку, културну и академску јавност. Шта он зна о томе? Колико је уопште у животу видео, чуо или прочитао образложења којима се оспорава аутентичност нечијег доктората? На основу чега је закључио да је ово образложење глупље од свих осталих? И, изнад свега, одакле му право и идеја да он о томе треба да суди и још приде паушално напада људе који су – макар у тој ствари – позванији и компетентнији од њега?

3.

Намерно сам узео ове релативно „бенигне“ примере (мада је ово са и око Шарића, иако смешно, далеко од тога да буде бенигно) да бих јасније указао на малигни карактер режима, односно његовог носиоца.

У Србији је све у паду – сем државног дуга и Вучићевог рејтинга. Пада привредна активност, падају инвестиције (упркос свакодневним најавама силних милијарди од шеика и са других страна), пада наплата пореза, пада запосленост (упркос неколико десетина хиљада новозапослених страначких активиста).

Никада нико пре Вучића није толико пута јавно изговорио „нећу да вас лажем“ („ми нећемо да лажемо и обмањујемо као они пре нас“. „Верују ми и у Москви и у Берлину зато што говорим истину“). А при томе му је читава политика и читава каријера саткана од неистине, обмане и манипулације.

Најлуђе у свему томе је то што „режим“, а то, да не буде неспоразума, у овом случају, није ни влада, ни скупштина, ни СНС (о председнику државе да и не говоримо), што, дакле, режим оличен у Вучићу лично, као и неколицини особа из његовог непосредног окружења, чини се, живи у искреном убеђењу да су жртве неке страховите хајке и завере. Нема дана да у том духу не ламентира („ја сам најнападанији човек у држави“), или да ту тезу „спонтано“ не разрађују његови лични, медијски и аналитички самураји. А, у ствари, они сами, непрестано прогоне, хајкају и разапињу сваког ко им се нађе на путу, од политичких противника, до коалиционих партнера и медијских критичара.

Зато помало комично делују бриселски „скрининзи“ и остали бакрачи чији исход са готово побожном надом ишчекује део овдашње политичке јавности. Шта ту уопште има да се „скринингује“ и анализира, ако већ није „из авиона“ јасно и очигледно о чему се ради? И каква корист од, на пример, „транспарентног власништва“ у медијима, што се у изјавама Европске комисије и Мајкла Дaвенпорта наводи као најважнија тековина предложених медијских закона, ако тим транспарентним власницима, свакодневно, „по куриру“, стижу поруџбине, теме и текстови из Врховног Кабинета?

У Србији је на делу својеврсни мобинг, који се врши над читавом јавношћу, опозицијом, политичком сценом, здравом памећу и друштвом у целини. Мобинговани су медији, уредници и водитељи политичких емисија (тачније они који нису део малобројне Вучићеве „екипе“), мобинговани су коалициони партнери, страначки челници, па чак и министри у влади. И мање-више сви ћуте, трпе и гутају, у страху да ће изгубити позиције и/или бити разапети на таблоидном стубу срама.

У том смислу, он вештим маневром у своју корист преокреће чак и своје хендикепе, мане и гафове. Од неконтролисаног излива хистерије на јавним седницама, до, ничим изазване, јавне ТВ прозивке Драгослава Космајца као „главног нарко дилера“. Има ту сигурно и нешто истинске неурачунљивости, али такође и, рекло би се, доста глумљеног „лудила“, намењеног да заплаши (по принципу: „пусти, видиш да није нормалан“) потенцијалне противнике и колебљиве саборце.

4.

На дан избора нове – које по реду? – Вучићеве владе, у јутарњем програму РТС-а гостовао је уредник деска Вечерњих новости Срђан Шкоро. Ситно је поткачио Вељу Илића, рекао да нико није чуо за Вербића и са водитељима поделио један благо иронични осмејак поводом читавог догађаја. Ја сам морао три пута да преслушавам инкриминисани снимак не бих ли пронашао то „страшно нешто“ што је Шкоро изговорио, и неко сам време чак живео у уверењу да снимак није комплетан, с обзиром да оно што се на снимку видело тешко да би нарочито потресло духове и у Кимовој Кореји, или Хоџиној Албанији. Али СНС је реаговала отприлике као да је злосрећни Шкоро ни више ни мање него позвао на убиство комплетне владе, на челу са Вучићем лично.

И шта је после било? Ништа. Али једно индикативно, такорећи, егземпларно и поучно ништа. Млако су се огласила новинска удружења, мрштили су се мало у локалној канцеларији ОЕБС-а, понеки амбасадор је нешто убележио у свој тефтер. РТС није чак смео ни да се огласи са сопственим ставом на тај флагрантан пример безобразлука и бахатости. Из добро обавештених извора блиских Кабинету емитована је порука да Вучић нема ништа са тим саопштењем („то је пустила нека будала из странке“), јер је „до раних јутарњих сати радио на експозеу“. Шкоро је смењен са места шефа деска – из разлога који „немају никакве везе са његовим гостовањем на РТС-у“. У ТВ емисијама, да се случајно опет не би поткрала нека слична грешка, од тада се појављују још проверенији и још строже селектованији СНС кадрови. А на „јавном сервису“ више нема чак ни оне мрвице критике, или макар благе дистанце према власти, поготово не према председнику владе.

5.

Посебна прича је то како Вучић део тзв. патриотске јавности и даље успешно „пегла“ и спинује причом о (не)увођењу санкција Русији и „страшним притисцима“ које, наводно, због тога трпи од западних амбасада „које му раде о глави“ и због чега му „треба помоћи“. Иако у међувремену не само да је вишестепено „одрадио“ косовске Србе и „помогао“ Тачију да успостави „територијални интегритет“ над севером КиМ, него је и у једном „спонтаном“ дуплом пасу са амбасадором САД Мајклом Кирбијем вишекратно потврдио територијални интегритет Украјине („укључујући и Крим“).

Истовремено, другом делу јавности, на челу са тзв. „либералима“ и западним „ембахадама“, баца се прашина у очи са тзв. „реформским законима“, који се, као на траци, по убрзаној процедури, доносе у складу са њиховим укусом, а понекад и налозима.

Тако једни добијају своје „реформе“, други своје „Русе“ – а ОН и једне и друге вуче за нос и сваким даном све више учвршћује своју апсолутну и неконтролисану власт.

Ипак, све сам склонији утиску да је, заправо, више реч о својеврсном алибију, него било чијем стварном уверењу да је у питању „оно право“. Наиме, чини ми се да се људи више фолирају, што из страха, ресентимана или интереса, него што му истински верују. Јер нико неће за себе рећи: „Ово чудо ће изгледа потрајати, а ја сам један бедни калкулант, кукавица и опортуниста, па зато ћутим и трпим ову лаж, превару и иживљавање“. Много је боље убедити себе да ђаво ипак није тако црн („уосталом, као да је Тадић био бољи, а тек онај Коштуница, о Слоби да и не говоримо“), да треба „чувати снаге“ и примирити се док најгоре не прође и док га не пусте низ воду у Москви и/или Вашингтону. А, боже мој, што да не, и мало се окористити у међувремену, ако се укаже прилика, као да би моје противљење могло нешто да промени, сви су они ионако мање-више исти итд.

С друге стране, несумњиво има и оних који немају неког нарочитог личног интереса, али који напросто не могу и не желе да се суоче са размерама страхоте и/или сопствених разбијених илузија. (Има међу њима и оних који су нам пре 3-4 године пребацивали да нема смисла „унапред“ критиковати сироту опозицију, „треба им дати шансу“, па зар нису то они исти „наши, стари“ Тома и Аца?) Такви се сада као за сламку хватају за режимске балоне и спинове (а производња истих главна је активност у Вучићевој Србији), јер ни сами себи не могу да признају колико су се преварили и колико су били наивни, тачније, заслепљени и политички лаковерни, да не кажем, глупи. Уосталом, неки од њих су то поштено и јавно признали. Али из неких од тих кругова и сада повремено можемо чути исту мантру, за коју више нема ама баш никаквог оправдања: „још је рано“, „хајде да му дамо шансу“, „можда се преокрене, покаје“ итд.

Заиста, покајање и извињење је увек драгоцено и богоугодно дело (под условом да је искрено). Али зар се Вучић није јавно покајао и извинио управо за политику, понашање и изјаве до 2009? И какав „преокрет“ је потребан да би се анулирале последице Бриселског споразума, медијске диктатуре и таблоидне тортуре, одлуке о продаји последњих успешних државних система и довођење у колонијалан положај од стране ММФ-а, шеика и Брисела? Који гест и које покајање – а јасно је да га нема и неће бити – може бити адекватно почињеној штети и (веле)издаји?

Било како било, чак и та неискрена подршка, и тај пасивни пристанак, па и та демотивишућа софистичка релативизација, Вучићу су довољни за перпетуирање апсолутне власти. Важно му је само да нема активног политичког или социјалног отпора и зато све његове потенцијалне носиоце превентивно демонизује, обесхрабрује и уништава. А остало ће већ да се среди уз помоћ медијских, материјалних и безбедносних ресурса које је ставио под контролу.

***

А одговор на питање из наслова – да ли се ради о „крају почетка“ или почетку краја? Упркос свему наведеном, мени се ипак чини оно друго („почетак краја“). Али такав исход нипошто неће доћи сам од себе. Јер да ли ће тако бити – у томе лежи разлика између физичке и социјалне реалности – зависи од свих актера. Укључујући ту, разуме се, и самог Вучића, мене који ово пишем, као и све читаоце овог текста.

(краћа верзија овог текста објављена је у Времену бр. 1230)