Није добро – може бити и горе

Поштено говорећи, мало ко је збиља прочитао, а још мање озбиљно схватио оно што сам на овом месту написао на самом почетку ове „корона-кризе“. Сем у први мах, а и то више реторички, ни власт ни опозиција се нису нарочито потрудили да зарад ефикасније борбе против коронавируса савладају онај „вирус неповерења“ који се већ дуго времена попут епидемије шири, трује и разара српско друштвено ткиво.

У стварности – али кога још брига за стварност и истину?! – нити је систем показао баш толику неспособност као што опозиција тврди (друга је ствар да ли ћемо то тумачити „напретком последњих осам година“, или, пак – вероватније – остатком остатка некадашњег квалитета и организације још из социјалистичког и Титовог доба), нити је опозиција била толико радикална и „рушилачка“ да, например, директно опструира уведене мере, позива на кршење полицијског часа и слично. Хоћу рећи да је вероватно могло бити и горе. Односно, горе још увек може бити.

И даље мислим (заправо, још сам сигурнији) да је власт у Србији на самом почетку потценила проблем. А да је онда покушала тај заостатак да компензује, делом, све рестриктивнијим мерама, а делом све агресивнијом кампањом и покушајима пребацивања одговорности на неодговорне грађане и злонамерну опозицију. (А о недопустивом „прескакању“ скупштине приликом увођења ванредног стања да и не говоримо.)

Са фактички укинутом скупштином, и без макар и формалне институционалне контроле, ванредно стање се за Вучића показало као богомдано и, такорећи, „природно“ стање. У оном прошлом и правом рату против (углавном) такође „невидљивог непријатеља“ он је био „мали од палубе“ у влади спс-а и радикала. Али сада је дочекао својих пет минута – да све затвори и да дословно сви непосредно зависе од његове воље и хира. Његова ионако готово апсолутна медијска свеприсутност и политичка доминација – сада су постале још апсолутније. И практично је, а и буквално, остао сам на сцени, уз тек повремену пратњу Ане Брнабић и саслужење прилично „савитљивих“, да не кажем снисходљивих представника „струке“ – који су се у тој улози (вероватно су то показала и Вучићева интерна истраживања јавног мњења) испоставили као погоднији статисти од већ прилично потрошених и аферама нагрижених министара из првог СНС ешалона.

Што време више одмиче, све је јасније да власт (читај, Вучић), у међувремену тактички ојачана „струком“, није имала ни план, ни ресурсе, тј. ни довољно људи, нити тестова, ни маски, нити места у болницама. И вероватно су управо зато у почетку тако мало људи и тестирали – буквално најмање у Европи – и у релативно малом броју „проналазили“ болеснике

Што време више одмиче, све је јасније да власт (читај, Вучић), у међувремену тактички ојачана „струком“, није имала ни план, ни ресурсе, тј. ни довољно људи, нити тестова, ни маски, нити места у болницама. И вероватно су управо зато у почетку тако мало људи и тестирали – буквално најмање у Европи – и у релативно малом броју „проналазили“ болеснике. И мислим да би било боље да нам је то отворено речено, уместо што су нас све завлачили и вређали нам интелигенцију немуштим изјавама и фразама о „тестирању само оних који задовољавају дефиницију случаја“.  

Ипак, можда и захваљујући нашим ниским очекивањима, неке ствари су ипак функционисале пристојно. Не рачунајући дефицитарну медицинску опрему и већ легендарни грашак – снабдевање је било доста добро, продавнице су биле углавном солидно снабдевене и избегнут је синдром празних рафова. Електронска настава за ученике је углавном врло добро функционисала (чак се мало и претеривало). Акција купљења наших држављана по светских аеродромима била је успешна, мада је њен ефекат донекле покварен покушајима да се на повратнике из иностранства пребаци кривица за ширење епидемије (иако је и међу њима сигурно било неодговорних). Коначно – и најважније – контроверзна мера забране кретања најстаријих грађана чини се да је ипак дала резултате и знатно смањила проценат заражених и број смртних случајева унутар ове осетљиве популације. (И, не мање важно, а то је вероватно и био главни циљ ове мере, помогла да се здравствени систем не распадне попут куле од карата.)

Томе да, упркос озбиљним пропустима, утисак јавности о српској борби са короном буде релативно повољан (или барем не онолико негативан колико би објективно могао бити) вероватно је допринело и то што, упркос неколицини светлих глобалних изузетака, ствар са организацијом није стајала много боље ни у већини других земаља. А у некима је било и много горе. 

Године, тачније, деценије глобалног разарања „социјалне државе“ (па и државе уопште), третирања здравства и образовног система као тега и „терета“ који се „креше“, „стеже“, чини „ефикасним“ и „профитабилним“, те гледања на систем социјалне заштите као на „баласт“ –  стигле су на наплату.

Показало се да су здравствени системи руинирани, или барем – у најбољем случају –  „пренапрегнути“ до пуцања. И то не само у централноамеричким, афричким и балканским (полу)банана републикама, него чак и у неким, наизглед, пристојним европским државама, са релативно снажном привредом и стабилним институцијама. Године, тачније, деценије глобалног разарања „социјалне државе“ (па и државе уопште), третирања здравства и образовног система као тега и „терета“ који се „креше“, „стеже“, чини „ефикасним“ и „профитабилним“, те гледања на систем социјалне заштите као на „баласт“ –  стигле су на наплату.

Када се ствари објективно сагледају, чини се да готово необориве чињенице отворено дувају у једра марксистичким теоретичарима и социјалистичким носталгичарима широм света. Али не треба сумњати да ће, слично као и након последње велике светске економске кризе 2008-2012. када се такође говорило и мислило да „више ништа неће бити исто као пре“, неолиберална мантра, богато подмазана донацијама и грантовима великих корпорација, западних влада и мултинационалних компанија, наћи начина да масама „објасни“ да је све лоше последица „спутавања тржишта“, „мешања државе“ и „рецидива“ социјалистичког погледа на свет. Нисам сасвим сугуран да ће им то овај пут баш у потпуности успети (сувише је апсурдно). Али далеко од тога и да можемо оптимистички тврдити како ће свет после короне аутоматски бити хуманије и боље место за живот.  

Далеко од тога и да можемо оптимистички тврдити како ће свет после короне аутоматски бити хуманије и боље место за живот.

Иако очигледно да још нипошто није до краја прочитана књига, испоставило се да овај коронавирус (Ковид-19) дефинитивно није безазлен као што су то неки на почетку покушавали да представе. Али свакако није ни нека модерна „куга“ и колера, која десеткује становништво и од које људи као снопље падају и умиру по улицама. И можемо само да замислимо шта би било да је, којим случајем, уместо короне свет захватила нека још опаснија и малигнија здравствена пошаст. И зато би, кад све ово прође, уместо очекиваног „удри бригу на весеље“ ове дане сви требало да схвате као озбиљно упозорење, а можда и последњу опомену.

Шта хоћу да кажем? Па, управо то што сам већ и рекао – да је могло, тј. може бити још и много горе. Србији са овом влашћу, поготово. А можда – мада то у овом тренутку делује готово невероватно – чак и без ње.

Видети још: Ђорђе Вукадиновић: Вирус неповерења