Ноле и Олимпијада – много више од игре или зашто је овај пут заиста било важно учествовати

“Драги Ноле, видим да се колебаш око учешћа на Олимпијским играма. Игра се без публике. Ограничења с велика и претерана. Радости си нам већ много приуштио. Ипак, МОЛИМ те да размислиш још једном. Твој одлазак на ОИ био би фантастичан гест и порука. Не мора уопште медаља. Ти си наше злато.“

Овај помало неуобичајени твит и апел написао сам 12. јула, након вести да Ђоковић преиспитује своју намеру да учествује на Играма у Токију.

Мислим да слично размишља највећи број твојих српских навијача, који су све ове године са тобом стрепели, радовали се и туговали. Јасно је да никоме ништа не дугујеш, и подржавам(о) те свакако, шта год одлучио. Али твоје учешће на ОИ би било велика спортска и патриотска порука.

— Ђорђе Вукадиновић (@djordjenspm) July 12, 2021

Наравно да у тенису Олимпијске игре и олимпијска медаља немају онај и онакав статус какав имају, на пример, у атлетици, пливању и неким другим спортовима. Уосталом, тенис је тек релативно однедавно уврштен, тачније, враћен међу олимпијске дисциплине. Али олимпијске игре су ипак олимпијске игре. И имају „малчице“ дужу историју од гренд слемова и „еј-ти-пи тура“. Најзад, у једној години има четири „гренд-слем“ турнира, а Игре се одржавају само једном у четири године.

Олимпијске игре су ипак олимпијске игре. И имају „малчице“ дужу историју од гренд слемова и „еј-ти-пи тура“. Најзад, у једној години има четири „гренд-слем“ турнира, а Игре се одржавају само једном у четири године

Но, чак и да нема те очигледне разлике, чињеница је да је на своја три претходна олимпијска учешћа Новак забележио скроман биланс од само једне бронзане медаље. Нико му то није замерио. Већ само његово појављивање у дресу и под заставом Србије било је велика ствар. Али немојте сумњати да је Ноле ове своје негативне олимпијске статистике био итекако свестан и да га је – иако му, као што рекосмо, то нико није пребацивао – она ипак мало пекла.

Нема наравно никакве гаранције да ће овога пута бити боље. Игра се без публике и у само два добијена сета – што Ђоковићу, реално, не одговара (јер он своје противнике са сигурношћу меље и добија у три сета). Теоретски, треба одиграти шест мечева за осам дана, при чему ће сваки противник дословно кидати не би ли на највећој и најпраћенојој светској спортској манифестацији постао јунак дана, тиме што је скинуо највреднији скалп у савременом спорту.

Поред ових легитимних разлога за дилему око учешћа, појавили су се били – поготово на мрежама – и неки крајње проблематични. Од тога да не треба да иде јер „ова држава не заслужује да се ико за њу бори на било ком плану“, па до критика како би, у случају евентуалног успеха на ОИ, морао да се захваљује и „прима честитке од диктатора“.

Поред ових легитимних разлога за дилему око учешћа, појавили су се били – поготово на мрежама – и неки крајње проблематични

Ипак, ма шта мислили о тренутном стању у држави, као и ономе ко јој тренутно стоји на челу –  а није никаква тајна да аутор ових редова не мисли много добро – бесмислено је, па и ружно потезати такве аргументе као разлог да се неко не бори за своју земљу на најважнијем спортском такмичењу, па и на свим другим пољима.

У међувремену, након што је објављено да Новак ипак путује у Јапан на Олимпијске игре, појавила су се и тумачења како је у питању његова спортска „незаситост“ (такорећи, похлепа?!), да „освоји све што се може освојити“. Као прво, то – чак и да је тачно – у спорту уопште није мана, већ пожељна особина. Али зашто, на пример, не помислити да он једноставно жели да учествује јер зна да ће тиме обрадовати милионе навијача, да ће репрезентовати своју земљу и усрећити своје сународнике широм света – који годинама здушно и фанатично за њега навијају, са њим се радују и тугују као неким најрођенијим?

Нико не може до краја знати шта је Новаку у срцу и шта је коначно преломило да ипак иде на ОИ, а сигурно је било више различитих фактора. Но, готово сам сигуран да је међу њима овај спортско-патриотски био међу најважнијим – вероватно и најважнији. И зато уопште није само фраза кад кажемо да је одлука да учествује на Играма Нолетова велика победа. Мени лично дража и од „календарског слема“ који јури. А о „отвореном првенству САД“ – на коме су га колико прошле године најстрашније покрали и понизили престрогом дисквалификацијом – да и не говоримо.

Зашто, на пример, не помислити да он једноставно жели да учествује јер зна да ће тиме обрадовати милионе навијача, да ће репрезентовати своју земљу и усрећити своје сународнике широм света – који годинама здушно и фанатично за њега навијају, са њим се радују и тугују као неким најрођенијим?

Не треба сумњати да је на Новакову одлуку утицала и једна доза не само спортског, него и личног и националног пркоса. Годинама је узалуд настојао да омекша хладна срца англосаксонске тениске публике. Шалио се и глупирао на свој рачун, јео траву, захваљивао на подршци и када су му масовно звиждали, а када би му организатори побркали српску и хрватску химно нехајно говорио да је „то исто“. Ништа није помагало. Третиран је као „уљез“ и узурпатор. А једино што је било горе односно дегутантније од тог третмана јесте разумевање које је део (додуше, малобројан) овдашње „другосрбијанске“ јавности имао за те испаде нетрпељивости, па и шовинизма према Ђоковићу широм западног света.

Када му звижде на Вимблдону и Ролан Гаросу оправдање је било: па, знате, тамо су Федерер и Надал хероји. А када је у питању Мелбун који је освојио „милион пута“, онда је „објашњење“ било супротно – знате, много је доминантан, па публика тражи и навија за „нова лица“. Кад им се каже колико је то једно са другим противречно, нелогично и смешно, онда се прибегава „крунском аргументу“ – много стење и псује – а то, је ли, „није џентлменски“. (На страну што у данашњем тенису приликом удараца стењу практично сви – добро, сем Федерера – а што се псовки тиче, у односу на нпр. једног Мекинроа, или Мареја Ноле делује, такорећи, као стидљиви члан хора „Бечких дечака“.)

Годинама је узалуд настојао да омекша хладна срца англосаксонске тениске публике. Шалио се и глупирао на свој рачун, јео траву, захваљивао на подршци и када су му масовно звиждали, а када би му организатори побркали српску и хрватску химно нехајно говорио да је „то исто“. Ништа није помагало

Све у свему, не воле га јер није њихов. И још горе од тога – јер је „свој“ и „наш“. А и он им је, да се не лажемо, на крају узвратио неком врстом аналогне мржње и презира. Али пошто су, је ли, сви џентлмени – а он плус јесте или управо постаје најбољи тенисер свих времена и у свим категоријама – онда ће вероватно то неподношење остати под контролом и углавном у границама пристојности. Рођен је да буде „грађанин света“, или макар „југословен“. Они су га направили „Србендом“. А Срби га, убеђен сам, толико воле не само зато што је најбољи, него пре свега зато што у „маћехинском“ третману који има од стране судија, тениске публике и глобалних медија помало препознају и своју колективну судбину.

Срби га, убеђен сам, толико воле не само зато што је најбољи, него пре свега зато што у „маћехинском“ третману који има од стране судија, тениске публике и глобалних медија препознају помало и своју колективну судбину

Зато и случају Нолетовог учешћа на овогодишњим ОИ још много више него иначе важи и стоји оно олимпијско гесло – „важно је учествовати!“ Јер већ само то учешће заиста јесте својеврсна порука и победа.   

Ако успе у Токију, радоваћемо се бескрајно. Ако посрне, а и то се у животу и спорту догађа, ништа се неће променити. Јер, симболички и буквално: Ноле је наше злато!

(Главни уредник НСПМ и бивши народни посланик)