"Ово" није дошло на изборима – и само изборима неће ни отићи

Велики српски психијатар и патриота Јован Рашковић својевремено је рекао да су „Срби луд народ“ и због тога био жестоко и углавном неправедно нападан као „издајник“ од стране дежурних режимских патриота. Али када се погледају последњи резултати великог предизборног истраживања НСПМ тешко је одолети утиску да је Рашковић био у праву.

Шта рећи за налаз да скоро половина грађана Србије (42 одсто) каже како данас живи горе него пре три године (насупрот само 11 одсто који кажу да живе боље) и верује да се ствари у земљи крећу у лошем смеру, готово двотрећински се противе смањењу плата и пензија и продаји преосталих привредних ресурса – а онда у огромном проценту кажу да ће гласати за Александра Вучића и подржавају владу којој је он на челу? Како објаснити да у истој анкети исти људи кажу да се не слажу практично ни са једним аспектом владине политике,  а онда скоро половина њих изјави како је ова влада „ипак мало боља“ од оне претходне (до 2012.), док само петина (20,4%) смогне снаге и храбрости да отворено каже да је „гора“?  

Постоје само два могућа објашњења овог феномена. Прво, да се људи плаше изјашњавања, избегавају да учествују у анкети и/или лажу и себе и анкетаре.  А друго објашњење је оно, већ поменуто, да смо луд народ – мада то наравно није никакво објашњење, већ више нека врста алибија.

У Србији владају страх, масовно лицемерје и (само)обмана. Такву атмосферу шире од власти контролисани медији, шири је власт на челу са Премијером, а у томе саучествује и значајан део тзв. опозиције, глумећи да је ситуација у друштву више-мање регуларна и да је у току једна нормална предизборна кампања – и да је, ето, сасвим нормално, или барем уобичајено, да се са насловних страна режимских медија непрестано пласирају отворене лажи о појединим („таргетираним“) опозиционим странкама и лидерима. Увек је овде власт помало манипулисала и „бирала“ себи опозицију – радили су то и Милошевић и Тадић – али никада није било тога да практично више од половине учесника у изборној трци (у којој, иначе, учествује рекордан број од чак 20 изборних листа), служи само томе да расипа гласове и најпрљавије напада друге, тј. оне праве опозиционе листе.          

Како тренутно стоје ствари, СНС убедљиво побеђује (уосталом, избора не би ни било да истраживања нису показивала његову огромну предност), само је питање са којим резултатом. Вучић је „зацртао“ да то мора да буде барем „50 плус 1“. Но, реално, и са 45 одсто гласова он је практично апсолутни победник избора. А чак и ако освоји мање од тога, опет практично нема начина да буде макнут са премијерског места – јер је, упркос Вучићевом непрестаном кукумавчењу како „само што није изгубио изборе“ и како ће се „сви сместа ујединити, само ако заједно буду имали један глас више“, готово немогуће замислити да би, чак и уколико за то буде математичке могућности, Шешељ, Тадић, Чеда, Чанак, Пајтић Санда Рашковић и Бошко Обрадовић могли и хтели заједно.  

Дакле, сем ако се догоди неки политички земљотрес, какав помиње колега Владан Динић, и о коме можда снева понеки опозиционар и читалац овог текста, Вучић ће поново „зановити“ и „оросити“ свој мандат. С друге стране, опозиција ће, у целини гледано, ипак бити нешто јача и бројнија него раније. (Осим уколико у последњи час Вучић успе да испод цензуса потопи једну или две опозиционе листе, што није искључено, и на чему се последњих недеља интензивно ради, уз помоћ пар фантомских странака и медијске осовине Пинк-Информер, којој се у овој кампањи придружио и „Рингијеров“ новински двојац Блиц-Ало.)

И док су у претходном периоду главна мета прљаве кампање биле демократе (тзв. „жути“), последњих недеља фокус је дефинитивно прешао на коалицију ДСС-Двери, а посебно на личност Санде Рашковић Ивић. Шта све није речено на рачун ове крхке жене, интелектуалке и даме, при чему је тешко пресудити да ли су у тим нападима гори били напредњачки талибани, лидер радикала Војислав Шешељ, или пак ДСС-овски, дверјански и НСПМ отпадници. Напади су ишли и на Двери, посебно на госпођу Јасмину Вујић, прављени су лажни фејсбук профили, измишљане шпијунске афере, везе са цијом, милиони долара донација... (Лично мислим да се у суочавању са том прљавом кампањом коалиција Двери-ДСС није адекватно поставила и да би било и часније и делотворније да су подигли глас, организовали протест, протесну шетњу, бацили јаје, просули смеће, направили хепенинг или концерт звиждука пред  Вучићевим фабрикама лажи – али превладала је дефетистичка тактика „ћути и трпи, да не буде још горе“).

Зато и јесам помало љут и на себе и своје личне и политичке пријатеље што нисмо успели да за тај апсолутно супериорни програм обезбедимо још боље паковање и још масовнију подршку

Мени се таква тактика не допада. А није тајна ни да ми се није превише допадала ни кампања „#срећа“, као ни извесна страначка ускогрудост којом  одбијене неке групације и појединци који су могли допринети да резултат буде бољи. Али то је све споредно – и помињем то само зато што су читаоци НСПМ-а навикли да сам искрен према њима, чак и када се не слажемо у потпуности – и практично је небитно пред непобитном чињеницом да у садржинском и програмском смислу (вероватно и у персоналном, мада о томе не могу да судим) ова листа нема премца, нити озбиљну конкуренцију. (Зато и јесам помало љут и на себе и своје личне и политичке пријатеље што нисмо успели да за тај апсолутно супериорни програм обезбедимо још боље паковање и још масовнију подршку – мада то у овим условима заиста није било лако. Али то се могло претпоставити и требало је благовремено направити још шири и чврћи фронт патриотских снага.)

***

Главна подела у Србији данас није она на либерале и конзервативце, левичаре и десничаре, „националисте“ и „мондијалисте“, „источњаке“ и „западњаке“, криминалце и поштене људе – већ на оне који су за и који су против Вучића. А све друго је мање важно. То је, наравно, дугорочно лоше, и за њега, и за опозицију, и за Србију. Али управо сам Вучић је наметнуо ту поларизацију и бесомучно је форсирао и у овој, као и у прошлој, предизборној кампањи. А онда се жали како опозиција нема никакве стратегије, ни политике, него се, ето, само бави њиме, његовом личношћу, породицом и пријатељима.

Нажалост, ни овај пут се неће гласати о програмима, економским стратегијама и геополитичким оријентацијама – већ о томе да ли верујете или не верујете Вучићу да ствари у Србији иду у добром правцу, или, чак и ако не иду, да напросто не могу бити другачије и боље. Зато је, поред свега осталог, Вучићева политика толико опасна и фатална, не само по потезима које вуче, него и по атмосфери безнађа, беспомоћности и апатије коју шири. Она убија сваку наду и вољу за отпором – и сугерише да нема друге алтернативе сем мирења са неоколонијалним ропством.        

Зато је, поред свега осталог, Вучићева политика толико опасна и фатална, не само по потезима које вуче, него и по атмосфери безнађа, беспомоћности и апатије коју шири. Она убија сваку наду и вољу за отпором – и сугерише да нема друге алтернативе сем мирења са неоколонијалним ропством.        

Нема ту ни идеје, ни визије, ни плана, ни концепта – сем голог опстанка на власти, по сваку цену. Уосталом, на Вучићевовој листи се налази и велики русофил Поповић, као и велики европејац Љајић. И Вук Драшковић и Вулин и Карић. И Зорана Михајловић и Лазански и Дрецун. Дакле, навали народе, вољ ти „патриоте“, вољ ти „мондијалисти“, вољ ти „Руси“, вољ „Амери“, за сваког по нешто, па ко воли, нек изволи.

И, ако се не варамо, барем тако стоје ствари на недељу дана пред изборе, народ ће збиља да „навали“. Делом зато што су га Вучић, Информер и Пинк убедили да му је баш супер, а делом зато што не зна за боље. А највише зато што га опозиција – расцепкана, или бар недовољно уједињена – није у довољној мери убедила да у овом тренутку може да представља реалну алтернативу, већ се, фактички, само бори за опстанак и за прелазак фамозног „целзијуса“ од пет одсто. Сем, ако се нешто не догоди и не преломи у последњи час. Што рече Песник – „Србија је велика тајна“.

Али како год се ствар са овим назови-изборима завршила, морам да поновим оно што сам већ рекао на другом месту. Верујте ми. ОВО није дошло/зацарило на изборима – и само изборима неће ни отићи. (Што никако не значи да не треба изаћи и гласати за оне за које мислите да су вам најближи, или бар најмање лоши.) Дакле, како год се завршили ови избори – који, то се већ из авиона види, немају благе везе ни са прав(д)ом, ни са демократијом, ни са минималним фер условима – борба за спас и опстанак ове земље и народа ће се морати наставити. Изборни исход ће можда само донекле утицати на форму и средства која ће за то бити потребна. Али борба свакако неће бити окончана ни са каквим процентом, а још мање некаквим „целзијусом“. Надам се и верујем да ћемо у тој неравноправној, али часној борби против диктатуре, примитивизма, лудила и окупације НСПМ и ја лично и даље имати вашу подршку и поверење.