Платформа за борбу или за „патриотски алиби“?

Нећу се више правдати због наставка свог „косовског циклуса“. Јер, ма колико се то некоме данас чинило невероватно, ако кроз педесет или сто година буде Срба и државе Србије, па чак и ако их не буде, уколико неки тадашњи историчари, буду проучавали ово време и ова збивања, нема никакве сумње да ће се неупоредиво више занимати за начин на који је у једном тренутку највиталнији, најмоћнији и најперспективнији народ у овом делу Европе проћердао готово све своје историјске кредите и свео се на статус „болесника на Балкану“, него то да ли је и када је добио статус кандидата или отпочео преговоре о придруживању ЕУ.

Понекад је неопходно направити неку сличну, макар и хипотетичку, „историјску дистанцу“, да би се мало ухватио ваздух и ствари сагледале реалније, мимо притиска разноразних „преломних, квази-историјских датума и сличних „императива тренутка“ који нам се свакодневно сервирају од стране медија и политичара.    

У том светлу, ма колико да се повремено чини као да нам је свима већ помало „мука од Косова“ (понекад имам утисак као да је то управо и циљ?!)   било би погрешно игнорисати појаву дугонајављиване „Платформе о Косову“, тачније „Платформе за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини“ – како се иста, исправно и политички коректно зове. Али, авај, док се обећана Платформа није коначно испилела из политичке лабораторије председника Николића воз српског мирења са косовском независношћу је већ поодавно кренуо из станице, како у суштинском, тако и симболичком и психолошком смислу. Па отуд и њено, из српског угла, заправо, једино правилно и прецизно именовање ствари данас делује као виц, или, у најбољем случају, као тек реторички повратак на  полузаборављену терминологију типа „лажна држава Косово“, „злочиначке санкције“ и сл. 

Хоћу рећи, представљена Платформа заиста делује помало „пасе“, али не толико због свог садржаја (напротив), колико због чињенице да се водећи српски политички, пословни, културни, медијски и остали „чимбеници“ већ одавно понашају као да је Косово независно и само је питање када и како то да буде и озваничено. Платформа, пак, упркос неким двосмисленостима и нејасноћама, од тога ипак не полази и зато је готово са свих страна квалификована као „превазиђена“ и „нереалистична“.

Далеко од тога да је сама Платформа идеална или да аутоматски решава наше бриге, проблеме и дилеме у вези са Косовом и Метохијом. Лоше је то што је прилично закаснела, лоше је што је, очито, најпре представљена странцима, па тек онда домаћој јавности, а још горе што је, изгледа, странцима ишла верзија без „патриотског увода“, то јест, државотворне преамбуле намењене домаћој публици. Али, чак и таква, она би могла – наглашавам ово „могла“ – да представља помак у овдашњој официјелној косовској дебати. Но, кључно питање на које, барем док ово пишем, нема потпуно јасног одговора и даље гласи – да ли је ово, заправо, предлог платформе српске аутономије унутар аутономног КиМ – или унутар независног Косова? И још важније: да ли је овом платформом Томислав Николић хтео да да свој прилог борби за изналажење решења зочување Косова – или, пак само да себи обезбеди „патриотски алиби“ у стилу „ево, ја сам покушао, а ви сад видите шта ћете“.

Платформом су се претходних дана бавили готово сви домаћи политички фактори. Али, нажалост, уз свега пар изузетака, са потпуно погрешним приступом и циљем.

Већину је прича око Платформе занимала само у контексту односа унутар владајуће коалиције, односно евентуалних турбуленција и померања у троуглу Николић-Дачић-Вучић и како ће се то одразити на судбину владе. (На страну то што су својим чудним, двосмисленим, или чак отворено критичким и неукусним изјавама многи – а нарочито премијер Дачић – дали много основа за такве спекулације.) Одмах на другом месту по важности било је питање како ће Платформа утицати на наш „европски пут“, то јест, шта су рекли и шта ће рећи „пријатељи“ из Брисела, Вашингтона, Берлина и осталих западних престоница. А готово нико није бринуо о томе може ли она и колико помоћи у бици за КиМ, спречавању „пузајуће“ косовске независности, или заустављању таласа нових признања, који се већ неко време поново интензивира и којем да се више нико озбиљно не супротставља. 

Наравно да је редослед требало, могао и морао бити управо обрнут – најпре, како Платформа доприноси српској борби за очување Косова, па тек онда, евентуално, како ће одјекнути у Бриселу, како ће утицати на односе у владајућој коалицији итд. Тако би било и тако би морало бити да је Србија иоле нормална, достојанствена и самостална земља. Али да је Србија таква онда нам ни ова Платформа не би деловала тако „пасе“ – а можда нам чак не би била ни потребна.