Platforma za borbu ili za „patriotski alibi“?

Neću se više pravdati zbog nastavka svog „kosovskog ciklusa“. Jer, ma koliko se to nekome danas činilo neverovatno, ako kroz pedeset ili sto godina bude Srba i države Srbije, pa čak i ako ih ne bude, ukoliko neki tadašnji istoričari, budu proučavali ovo vreme i ova zbivanja, nema nikakve sumnje da će se neuporedivo više zanimati za način na koji je u jednom trenutku najvitalniji, najmoćniji i najperspektivniji narod u ovom delu Evrope proćerdao gotovo sve svoje istorijske kredite i sveo se na status „bolesnika na Balkanu“, nego to da li je i kada je dobio status kandidata ili otpočeo pregovore o pridruživanju EU.

Ponekad je neophodno napraviti neku sličnu, makar i hipotetičku, „istorijsku distancu“, da bi se malo uhvatio vazduh i stvari sagledale realnije, mimo pritiska raznoraznih „prelomnih, kvazi-istorijskih datuma i sličnih „imperativa trenutka“ koji nam se svakodnevno serviraju od strane medija i političara.    

U tom svetlu, ma koliko da se povremeno čini kao da nam je svima već pomalo „muka od Kosova“ (ponekad imam utisak kao da je to upravo i cilj?!)   bilo bi pogrešno ignorisati pojavu dugonajavljivane „Platforme o Kosovu“, tačnije „Platforme za razgovore sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini“ – kako se ista, ispravno i politički korektno zove. Ali, avaj, dok se obećana Platforma nije konačno ispilela iz političke laboratorije predsednika Nikolića voz srpskog mirenja sa kosovskom nezavisnošću je već poodavno krenuo iz stanice, kako u suštinskom, tako i simboličkom i psihološkom smislu. Pa otud i njeno, iz srpskog ugla, zapravo, jedino pravilno i precizno imenovanje stvari danas deluje kao vic, ili, u najboljem slučaju, kao tek retorički povratak na  poluzaboravljenu terminologiju tipa „lažna država Kosovo“, „zločinačke sankcije“ i sl. 

Hoću reći, predstavljena Platforma zaista deluje pomalo „pase“, ali ne toliko zbog svog sadržaja (naprotiv), koliko zbog činjenice da se vodeći srpski politički, poslovni, kulturni, medijski i ostali „čimbenici“ već odavno ponašaju kao da je Kosovo nezavisno i samo je pitanje kada i kako to da bude i ozvaničeno. Platforma, pak, uprkos nekim dvosmislenostima i nejasnoćama, od toga ipak ne polazi i zato je gotovo sa svih strana kvalifikovana kao „prevaziđena“ i „nerealistična“.

Daleko od toga da je sama Platforma idealna ili da automatski rešava naše brige, probleme i dileme u vezi sa Kosovom i Metohijom. Loše je to što je prilično zakasnela, loše je što je, očito, najpre predstavljena strancima, pa tek onda domaćoj javnosti, a još gore što je, izgleda, strancima išla verzija bez „patriotskog uvoda“, to jest, državotvorne preambule namenjene domaćoj publici. Ali, čak i takva, ona bi mogla – naglašavam ovo „mogla“ – da predstavlja pomak u ovdašnjoj oficijelnoj kosovskoj debati. No, ključno pitanje na koje, barem dok ovo pišem, nema potpuno jasnog odgovora i dalje glasi – da li je ovo, zapravo, predlog platforme srpske autonomije unutar autonomnog KiM – ili unutar nezavisnog Kosova? I još važnije: da li je ovom platformom Tomislav Nikolić hteo da da svoj prilog borbi za iznalaženje rešenja zočuvanje Kosova – ili, pak samo da sebi obezbedi „patriotski alibi“ u stilu „evo, ja sam pokušao, a vi sad vidite šta ćete“.

Platformom su se prethodnih dana bavili gotovo svi domaći politički faktori. Ali, nažalost, uz svega par izuzetaka, sa potpuno pogrešnim pristupom i ciljem.

Većinu je priča oko Platforme zanimala samo u kontekstu odnosa unutar vladajuće koalicije, odnosno eventualnih turbulencija i pomeranja u trouglu Nikolić-Dačić-Vučić i kako će se to odraziti na sudbinu vlade. (Na stranu to što su svojim čudnim, dvosmislenim, ili čak otvoreno kritičkim i neukusnim izjavama mnogi – a naročito premijer Dačić – dali mnogo osnova za takve spekulacije.) Odmah na drugom mestu po važnosti bilo je pitanje kako će Platforma uticati na naš „evropski put“, to jest, šta su rekli i šta će reći „prijatelji“ iz Brisela, Vašingtona, Berlina i ostalih zapadnih prestonica. A gotovo niko nije brinuo o tome može li ona i koliko pomoći u bici za KiM, sprečavanju „puzajuće“ kosovske nezavisnosti, ili zaustavljanju talasa novih priznanja, koji se već neko vreme ponovo intenzivira i kojem da se više niko ozbiljno ne suprotstavlja. 

Naravno da je redosled trebalo, mogao i morao biti upravo obrnut – najpre, kako Platforma doprinosi srpskoj borbi za očuvanje Kosova, pa tek onda, eventualno, kako će odjeknuti u Briselu, kako će uticati na odnose u vladajućoj koaliciji itd. Tako bi bilo i tako bi moralo biti da je Srbija iole normalna, dostojanstvena i samostalna zemlja. Ali da je Srbija takva onda nam ni ova Platforma ne bi delovala tako „pase“ – a možda nam čak ne bi bila ni potrebna.