Победник или губитник?!

 „Није срамота признати да си изгубио, или да си погрешио.“ Ове речи је, уз мноштво других, изговорио председник Александар Вучић објављујући да прихвата све захтеве демонстраната, те да ће закон о експропријацији бити повучен, а онај о референдуму и народној иницијативи бити враћен скупштини и промењен. С Вучићем се, међутим, оштро не слаже дугогодишњи шеф посланичког клуба напредњака у Скупштини Србије Александар Мартиновић, који је непосредно пред ново гласање  (193 „за“. 0 „против“. 0 „уздржаних“) којим су посланици опозвали своју само пар дана раније изгласану одлуку изјавио: „Александар Вучић није изгубио. Он је победио.“

Непосредно и конкретно гледано, све „мирише“ на пораз, па и својеврсно политичко понижење

С једне стране, непосредно и конкретно гледано, све „мирише“ на пораз, па и својеврсно политичко понижење. Вучић не само да је промптно испунио све што су организатори протеста од њега тражили, него је то учинио и у – како неко рече – „понижавајућим роковима“. Као што рекосмо, Закон о експропријацији је повучен, а експресно су изгласане измене закона о референдуму, за који је само неколико дана раније председник Вучић рекао да је „одличан“, и да ће га потписати. Дакле, директно је сам себи скочио у уста, чинећи управо оно за шта је пре само неколико дана говорио да му „не пада на памет“, „можете ме само убити“ итд.

Директно је сам себи скочио у уста, чинећи управо оно за шта је пре само неколико дана говорио да му „не пада на памет“, „можете ме само убити“ итд

Још једном се показало да Вучић далеко од тога да је имун на притиске, као што често воли да истиче. Показао је слабост и претрпео неку врсту јавног подсмеха, барем у опозиционим политичким и медијским круговима. Показало се, такође, и да његова опозиција није тако мала, слабашна и јадна као што то режимски медији и аналитичари воле да представљају – а и као што често и сами опозиционари о себи мисле.  

Али шта је, с друге стране, Вучић добио? Прво и – за њега – свакако најважније: слонио је са улица демонстранте и прекинуо неугодан протест који је кренуо да се опасно захуктава, на који није имао одговор и за којег није било јасно где ће све одвести. Као последица његове хитре реакције  и испуњених обећања по два конкретна захтева последње суботе је на улицама демонстраната било вишеструко мање него оне претходне. А плус су се и поприлично завадили око даље стратегије тј. наставка или прекида протеста.

Поново се показало, а свако за себе нека процени да ли је то врлина или мана, да Вучић када схвати да мора или да би за њега било корисно да „прогута жабу“ – то чини брзопотезно, све облизујући се, и са питањем: У чему је проблем? Јел` треба још нешто?“

Његови фанови и симпатизери ће то сигурно хвалити и славити као „политичку мудрост“ и „државништво“, док ће противници у томе видети само као „неморал“, „слабост“ и „кукавичлук“

На сличан начин је пре неколико година готово неприметно „прогутао“ критике из ЕУ због стања у скупштини и оних већ заборављених „фантомских“ амандмана које је владајућа већина подносила на сопствене законске предлоге, да би додатно ускратили време опозицији. Тако је чинио и по питању Бриселског споразума са Приштином. А прошле године, под утиском оних јулских протеста, одустао од већ најављеног поновног увођења карантина и полицијског часа. Његови фанови и симпатизери ће то сигурно хвалити и славити као „политичку мудрост“ и „државништво“, док ће противници у томе видети само као „неморал“, „слабост“ и „кукавичлук“.  

Но, звали то овако или онако, чињеница је да је, између осталог, управо захваљујући тој вештини брзог „гутања жабе“ у тренутку када процени да му је то неопходно Александар Вучић успео да санира или макар амортизује неколико озбиљних политичких криза и премести се на нову политичку позицију, док су његови противници често и даље јуришали на празне ровове, које је он у међувремену већ напустио.

Нема више масовног уличног протеста и блокаде аутопутева и та тема је, барем на неко време, скинута са дневног реда. (И не треба се заваравати да је то само због овог снега и хладноће.) 

Нема више масовног уличног протеста и блокаде аутопутева и та тема је, барем на неко време, скинута са дневног реда. (И не треба се заваравати да је то само због овог снега и хладноће.) Још једном је успешно поделио опозиционе прваке по питању наставка или обуставе протеста. А својим већ поприлично деморалисаним функционерима послао поруку да и даље држи ствари под контролом, односно да „зна Баја шта ради“.

Е, сад. да ли заиста зна – то је питање. Али у политици, поготово савременој, много је важније како ствари изгледају, него какве заиста јесу. А за „изглед“ ствари у Србији задужени су електронски и таблоидни медији, који су – уз пар изузетака – сви одреда у рукама власти.  

Коначно, из горенаведеног разлога, чак ни оно поменуто политичко понижење које је претпео неће допрети превише далеко, нити дубоко у свест његових бирача, опијених новим аферама и скандалима у „Задрузи“, новим привредним успесима и новим-старим заверама против Председника.   

Прође ли и најновија „коска“ са најављеним референдумом о промени устава (а за који већина грађана не зна ни да је расписан, нити чему предложене промене служе, нити чему уопште ова хитна промена устава), можда би збиља могло испоставити да је Александар Мартиновић са оном причом о „Вучићу-победнику“ био у праву – макар онолико колико је био и онда када се, као СРС функционер обрушавао на Вучића и Николића због „издаје“ Србије и Војислава Шешеља.

Но, ма колико да је календарски објективно близу, верујем да ће бити још обрта и изненађења до тог 16. јануара. А о априлу да и не говоримо.

Али био он, лично, на крају, победник или губитник – Србија је са њим и под њим на великом и несумњивом губитку. 

 (уредник НСПМ и бивши народни посланик)