Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Popravni u Vašingtonu ili zemlja „Šampiona“
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Popravni u Vašingtonu ili zemlja „Šampiona“

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
sreda, 16. septembar 2015.

U trenutku dok budete čitali ovaj tekst Aleksandar Vučić će upravo polagati veliki popravni ispit u Vašingtonu. Poslednja, junska poseta, uprkos senzacionalističkim najavama i egzaltiranim komentarima srpskih medija, nije prošla najbolje. Zapravo, realno govoreći, čak nezavisno od iznenadne smrti Bajdenovog sina zbog koje nije došlo do planiranog susreta sa američkim potpredsednikom (pa čak ni sa državnim sekretarom Kerijem), poseta je bila dosta blizu fijaska. A snimak usamljenog srpskog  premijera na travnjaku ispred Bele kuće danima je služio kao neiscrpna tema za zavitlavanje po društvenim mrežama.

Pored dirljivih, mada prilično komičnih napora režimskih propagandista da očigledan neuspeh predstave kao veliki politički trijumf, i Ambasador Kirbi je, razume se, davao pohvalne izjave i previjao diplomatske obloge na premijerovu glavu, što, uostalom, jednim delom i spada u opis njegovog ambasadorskog posla, a delom je verovatno i prao svoju potencijalnu odgovornost zbog ne baš najbolje organizovane posete.

No, po svemu sudeći, Vučić se ovaj put mnogo bolje pripremio i u Vašington nosi neke konkretne darove u vidu novog paketa briselskih sporazuma, hrpe EU pohvala za filantropsku politiku prema migrantima sa Bliskog istoka (plus samarićansko držanje i pomirljive izjave povodom napada u Potočarima), kao i – za Amerikance ne od manje važnosti – prvih presuda za paljenje američke ambasade nakon protesta „Kosovo je Srbija“ u februaru 2008.

Taj trud nije ostao nezapažen i nepohvaljen od strane domaćina. Koji, međutim, ne bi bili to što jesu kada bi propustili da visokom gostu u torbu ne natrpaju još malo političkog i diplomatskog kamenja. Tako je pomenuti gospodin Kirbi, uz pohvale za izrečene presude za napad na američku ambasadu, istakao da je neophodno „utvrditi ko je odgovoran za to što je policija napustila obezbeđivanje zgrada ambasada SAD, Nemačke i Hrvatske tokom mitinga 2008. kako bi ti slučajevi konačno bili zaključeni“. (Drugim rečima, stavio je do znanja da se SAD neće zadovoljiti samo „sitnim ribama“, neposrednim izvođačima, huliganima i navijačima.) A posebno je naglasio da će teme Vučićeve posete biti biti „put Srbije ka EU, biznis, ali i slučaj braće Bitići“. Takođe, iako to ambasador ovaj put nije pomenuo, nema gotovo nikakve sumnje da će se od Vučića verovatno tražiti i još konkretnije ograđivanje od Milorada Dodika i independističkih ambicija Republike Srpske, kao i neko dodatno distanciranje od Rusije.

Što zbog svog karaktera, što zbog statusa najveće svetske sile, Amerikanci ne vole polovnjačka i nedorečena rešenja, a pogotovo ne balkansko političko foliranjenje – osim ukoliko je ono samo za unutrašnju upotrebu, to jest, kao u Vučićevom slučaju, paradiranje zarad lakše prodaje zacrtanih direktiva lokalnom javnom mnjenju. Kao nekada Staljin od Tita, tako i sada Vašington od Vučića zahteva punu poslušnost i kooperativnost u sprovođenju američkih interesa i evro-atlantske politike u regionu. S tim što bi danas Rusi, kao nekada Zapad, verovatno bili zadovoljni našom, makar i delimičnom vojno-političkom neutralnošću – što, pored ostalog, pokazuje i koliko se u međuvremenu promenila i nagnula svetska geopolitička osa.

Realnost je da će svako ko bude na vlasti u Srbiji biti pod ogromnim pritiskom da čini krupne i bolne ustupke zarad sitnog – i najčešće ličnog – političkog ćara. Pa šta je onda problem, to jest, šta se menja i u čemu je razlika između aktuelne vlasti i ostalih pre i, eventualno, posle nje? Samo u tome što, nasuprot svemu onome što nam se svakodnevno emituje sa oficijelnih i nezvaničnih režimskih govornica, zbog svoje političke biografije i načina na koji je došao na vlast, Aleksandar Vučić naprosto ima manje poverenje i mora da čini mnogo veće ustupke od gotovo svih drugih, bivših i sadašnjih, na srpskoj političkoj sceni. I to je istovremeno i njegov i naš najveći problem.

On neprestano mora da se dokazuje pred zapadnim centrima moći i na svoju i našu nesreću od tog svog hendikepa on je napravio vrlinu. Da ne bi ispalo kako nešto mora, on to slepo ispunjava i predstavlja kao svoju sopstvenu volju, tobože, u našem sopstvenom interesu. I tako mu oni svaki put sve više traže, a on sve više daje, tim pre što, realno, i može mnogo više da im pruži, odnosno daleko više nego prethodnici, uključujući i one koji bi im možda davali rađe.

 I to je suština koju smo Antonić i ja mnogo puta i na različite načine na ovom mestu pokušavali da objasnimo, ali neretko nailazili na nerazumevanje, pa i podle napade. Ne radi se o ličnostima, uverenjima, simpatiji ili tome šta ko misli „u dubini duše“ (ukoliko je ima). Naprosto, čak i kad ne bi bio gori od svih prethodnika kao što verovatno jeste (mada, kao što rekoh, to nije presudno), Vučić pred sobom nema prepreku u vidu stotina hiljada besnih radikala-naprednjaka koji su, bar naoko, bili ozbiljna pretnja i brana raznim „hrabrim iskoracima“ po pitanju prihvatanja kosovske nezavisnosti i dovršetka rasprodaje nacionalnih resursa.

Zato je – i to nikada ne treba prestati naglašavati – ogromna politička i moralna odgovornost svih iz tzv. patriotskih stranaka, a da ne govorimo o onima iz nacionalnih institucija, bezbednosnih struktura i patriotskih medija, koji su tu „sitnicu“ prenebregavali i aktivno saučestvovali u instaliranju aktuelnog zla. Pa čak i sada, pod različitim izgovorima („obrenovićevska taktika“, „kupovina vremena“, „naš je on, samo se pravi“ „ma, samo da se ne vrate žuti“ i sl.) kohabitiraju sa njim, relativizuju štetu, okreću glavu,  „čekaju Ruse“ ili da ga „Ameri puste niz vodu“, pa će onda oni da pokažu šta znaju i kakve su ljute patriote i opozicionari.

***          

Iskreno govoreći, ukoliko bi zaista uspeo da zadovolji Amerikance bar upola kao što je, navodno, usrećio Angelu Merkel, i pri tom ne razočara Putina i sačuva vitalne srpske nacionalne interese, Vučić bi – bez sve šale – zaslužio (nepostojeću!) Nobelovu nagradu za političku veštinu i ličnu genijalnost. I ja ne bih imao nikakav problem da to rado, javno i samokritički priznam. (Ali je, avaj, pri sadašnjem stanju političkih odnosa, takva politička kvadratura kruga praktično, teorijski i logički nemoguća.) U protivnom, ostaće mu samo zlatna medalja za demagogiju, ekstremno političko konvertitstvo i rekordno medijsko spinovanje. Jer ne treba se zavaravati, niti biti lažno skroman – u tom pogledu, tj. u pomenutim disciplinama, Srbija zaista ima Šampiona.  

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner