Поправни у Вашингтону или земља „Шампиона“

У тренутку док будете читали овај текст Александар Вучић ће управо полагати велики поправни испит у Вашингтону. Последња, јунска посета, упркос сензационалистичким најавама и егзалтираним коментарима српских медија, није прошла најбоље. Заправо, реално говорећи, чак независно од изненадне смрти Бајденовог сина због које није дошло до планираног сусрета са америчким потпредседником (па чак ни са државним секретаром Керијем), посета је била доста близу фијаска. А снимак усамљеног српског  премијера на травњаку испред Беле куће данима је служио као неисцрпна тема за завитлавање по друштвеним мрежама.

Поред дирљивих, мада прилично комичних напора режимских пропагандиста да очигледан неуспех представе као велики политички тријумф, и Амбасадор Кирби је, разуме се, давао похвалне изјаве и превијао дипломатске облоге на премијерову главу, што, уосталом, једним делом и спада у опис његовог амбасадорског посла, а делом је вероватно и прао своју потенцијалну одговорност због не баш најбоље организоване посете.

Но, по свему судећи, Вучић се овај пут много боље припремио и у Вашингтон носи неке конкретне дарове у виду новог пакета бриселских споразума, хрпе ЕУ похвала за филантропску политику према мигрантима са Блиског истока (плус самарићанско држање и помирљиве изјаве поводом напада у Поточарима), као и – за Американце не од мање важности – првих пресуда за паљење америчке амбасаде након протеста „Косово је Србија“ у фебруару 2008.

Тај труд није остао незапажен и непохваљен од стране домаћина. Који, међутим, не би били то што јесу када би пропустили да високом госту у торбу не натрпају још мало политичког и дипломатског камења. Тако је поменути господин Кирби, уз похвале за изречене пресуде за напад на америчку амбасаду, истакао да је неопходно „утврдити ко је одговоран за то што је полиција напустила обезбеђивање зграда амбасада САД, Немачке и Хрватске током митинга 2008. како би ти случајеви коначно били закључени“. (Другим речима, ставио је до знања да се САД неће задовољити само „ситним рибама“, непосредним извођачима, хулиганима и навијачима.) А посебно је нагласио да ће теме Вучићеве посете бити бити „пут Србије ка ЕУ, бизнис, али и случај браће Битићи“. Такође, иако то амбасадор овај пут није поменуо, нема готово никакве сумње да ће се од Вучића вероватно тражити и још конкретније ограђивање од Милорада Додика и индепендистичких амбиција Републике Српске, као и неко додатно дистанцирање од Русије.

Што због свог карактера, што због статуса највеће светске силе, Американци не воле половњачка и недоречена решења, а поготово не балканско политичко фолирањење – осим уколико је оно само за унутрашњу употребу, то јест, као у Вучићевом случају, парадирање зарад лакше продаје зацртаних директива локалном јавном мњењу. Као некада Стаљин од Тита, тако и сада Вашингтон од Вучића захтева пуну послушност и кооперативност у спровођењу америчких интереса и евро-атлантске политике у региону. С тим што би данас Руси, као некада Запад, вероватно били задовољни нашом, макар и делимичном војно-политичком неутралношћу – што, поред осталог, показује и колико се у међувремену променила и нагнула светска геополитичка оса.

Реалност је да ће свако ко буде на власти у Србији бити под огромним притиском да чини крупне и болне уступке зарад ситног – и најчешће личног – политичког ћара. Па шта је онда проблем, то јест, шта се мења и у чему је разлика између актуелне власти и осталих пре и, евентуално, после ње? Само у томе што, насупрот свему ономе што нам се свакодневно емитује са официјелних и незваничних режимских говорница, због своје политичке биографије и начина на који је дошао на власт, Александар Вучић напросто има мање поверење и мора да чини много веће уступке од готово свих других, бивших и садашњих, на српској политичкој сцени. И то је истовремено и његов и наш највећи проблем.

Он непрестано мора да се доказује пред западним центрима моћи и на своју и нашу несрећу од тог свог хендикепа он је направио врлину. Да не би испало како нешто мора, он то слепо испуњава и представља као своју сопствену вољу, тобоже, у нашем сопственом интересу. И тако му они сваки пут све више траже, а он све више даје, тим пре што, реално, и може много више да им пружи, односно далеко више него претходници, укључујући и оне који би им можда давали рађе.

 И то је суштина коју смо Антонић и ја много пута и на различите начине на овом месту покушавали да објаснимо, али неретко наилазили на неразумевање, па и подле нападе. Не ради се о личностима, уверењима, симпатији или томе шта ко мисли „у дубини душе“ (уколико је има). Напросто, чак и кад не би био гори од свих претходника као што вероватно јесте (мада, као што рекох, то није пресудно), Вучић пред собом нема препреку у виду стотина хиљада бесних радикала-напредњака који су, бар наоко, били озбиљна претња и брана разним „храбрим искорацима“ по питању прихватања косовске независности и довршетка распродаје националних ресурса.

Зато је – и то никада не треба престати наглашавати – огромна политичка и морална одговорност свих из тзв. патриотских странака, а да не говоримо о онима из националних институција, безбедносних структура и патриотских медија, који су ту „ситницу“ пренебрегавали и активно саучествовали у инсталирању актуелног зла. Па чак и сада, под различитим изговорима („обреновићевска тактика“, „куповина времена“, „наш је он, само се прави“ „ма, само да се не врате жути“ и сл.) кохабитирају са њим, релативизују штету, окрећу главу,  „чекају Русе“ или да га „Амери пусте низ воду“, па ће онда они да покажу шта знају и какве су љуте патриоте и опозиционари.

***          

Искрено говорећи, уколико би заиста успео да задовољи Американце бар упола као што је, наводно, усрећио Ангелу Меркел, и при том не разочара Путина и сачува виталне српске националне интересе, Вучић би – без све шале – заслужио (непостојећу!) Нобелову награду за политичку вештину и личну генијалност. И ја не бих имао никакав проблем да то радо, јавно и самокритички признам. (Али је, авај, при садашњем стању политичких односа, таква политичка квадратура круга практично, теоријски и логички немогућа.) У противном, остаће му само златна медаља за демагогију, екстремно политичко конвертитство и рекордно медијско спиновање. Јер не треба се заваравати, нити бити лажно скроман – у том погледу, тј. у поменутим дисциплинама, Србија заиста има Шампиона.