понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Пут којим се ређе иде

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
понедељак, 30. мај 2016.

Мислим да сам то већ рекао у оном (пост)изборном „дневнику“, али могуће да се загубило у мноштву текста. Није Вучићев највећи пораз у овим изборима то што није освојио „зацртаних“ 50 одсто гласова, нити то што ће, захваљујући неуспеху пројекта обарања две-три листе испод цензуса, у парламенту имати тридесетак посланика мање. Па чак није ни то што је ухваћен у озбиљним прекршајима који доводе у сумњу резултате и регуларност читавог изборног процеса – већ то што је својим понашањем у изборној ноћи практично ујединио опозицију и што је током и након избора разоткрио мање-више све своје скривене играче, тролове и спаваче у опозиционим редовима.

Зато је он преко својих медијских и аналитичких сатрапа ту по њега једино опасну опцију превентивно и непрекидно гадио како „грађанској“, тако и „патриотској“ публици („нови ДОС“, „српски Мајдан“, „украјински сценарио“, „македонски сценарио“), да случајно неком не би пало на памет да тим путем крене.

Тако је, скоро па случајно и нехотице, пукла односно разоткривена највећа тајна вучићевске Србије – већа чак и од оне чиме се то баве премијеров брат и кумови. А то је тајна да само широко и принципијелно уједињена опозиција има неке шансе. А у противном, служи само да једном ауторитарном поретку пружа привид легитимности и да својим трагикомичним „гицањем“ код премијера повећава осећај (само)задовољства. Зато је он преко својих медијских и аналитичких сатрапа ту по њега једино опасну опцију превентивно и непрекидно гадио како „грађанској“, тако и „патриотској“ публици („нови ДОС“, „српски Мајдан“, „украјински сценарио“, „македонски сценарио“), да случајно неком не би пало на памет да тим путем крене. И зато се, ваљда – ево, покушавам у том лудилу да да нађем мрву смисла и система – толико опсесивно и острвио на моју маленкост (Ђорђе „Влах“) , основано сумњајући да на том уједињењу радим. (Као да би чак и површни читалац мојих текстова у том погледу могао имати било какву дилему.)

Додуше, шта ја имам да се буним и жалим – кад видим како су прошли неки други? Узгред, то је страховито ефикасан метод пацификације отпора, саткан од комбинације страха, рационализације и (само)обмане, испробаван од варшавског гета, до класичних кафанских иживљавања и актуелног српског „друштвено-политичког“ тренутка. „Ма, ћути и трпи. Увек може да буде и горе. „Немој да га гледаш у очи“. „Можда неће баш тебе“. „Можда ће да престане, ако види да не пружаш отпор.“ „Можда неће ићи до краја“. И тако се жртва наизменично теши, нада, страхује и страда,  све дубље тонући у пропаст и блато, све изолованија, све усамљенија и све безнадежније препуштена на милост и немилост свом џелату.  

Управо тако се у минулом периоду понашала и српска демократска јавност. (Тако се све време након хапшења понаша Мирослав Мишковић.) Тако се дуго времена понашао ДС. А, богме, чак и моји коалициони партнери када их је, пред крај кампање, намирисавши крв, тј. могућност да би могли бити срушени испод цензуса, ухватило у машину за млевење политичког меса („Бошко ЦИА“, „Санда подржала хрватску Олују“ итд). Поштено говорећи, заиста није лако снаћи се када те засипају са свих страна, а ти више не знаш да ли је боље да се переш и оправдаваш, да узвраћаш ударце или достојанствено ћутиш. Али најгоре је повући се и завлачити у мишју рупу – а обично и не помаже.

Зато је, изнебуха у оптицај убачена тема председничких избора („баци им коску, па нека се међусобно глођу и отимају око ње“)

Било је за очекивати да ће уздрмани Вучићев „империј“ узвратити ударац и кренути у контролу штете коју је својом ароганцијом и бахатошћу сам направио. Зато је, изнебуха, „ничим изазвано“ и на први поглед бесмислено у оптицај убачена тема председничких избора („баци им коску, па нека се међусобно глођу и отимају око ње“). Ем да се што пре забораве и забашуре републички, ем да се ови из опозиције посвађају око својих кандидатура и тако већ на старту прсне прича о јединственом опозиционом деловању. Но, главна линија одбране, тј. напада, ипак је „раскринкавање“ мрачне завере коју су склопили „лажни европејци“ и „лажне патриоте“ против, разуме се, јединог правог европејца, правог патриоте и русофила у лику Александра Вучића. То је најефектнији начин (увек је ефектно кад се мрва истине размути у мору лажи) и то је мантра коју су у предизборној, као и пост-изборној кампањи са одређеним успехом ширили Вучићеви „зечеви“ и тројанци, задужени не толико да освајају гласове за себе – што је ипак била претешка мисија – колико да скидају гласове опозицији.

Било је дословно дирљиво читати наизменична „пријатељска упозорења“ која су прорежимски медијски и политички гаулајтери упућивали час „патриотама“, час грађанистима, „цинкарећи“ – нарочито – Пајтића, Санду и Бошка због „непринципијелне коалиције“ коју су склопили са онима који „издају Косово“ и „хоће у НАТО“, односно са онима који „љубе Путина“ и „мрзе педере“. Свој допринос су давали „аналитичари“, оглашавала се и згражавала „конструктивна“ и поштена „опозиција“ на ТВ Пинку. Крле је неуморно „твитовао“. Владимир Ђукановић је на „Стандарду“ писао „писмо гласачу Двери“. А комични врхунац у овом жанру је био забринути уводник глодура Информера, у којем се директно обраћа Ружици Ђинђић и осталим јавним личностима које су подржале ДС и пита их да ли су, када су давали подршку демократама, знали да подржавају десницу, Двери и ДСС.   

Исто тако, нимало не чуди што се, мимо „службених лица“ задужених за пласирање овог спина, увек нађе и довољно доконих идеолошких „ентузијаста“ – а које није баш лако разликовати од  класичних „корисних идиота“, уколико у дотичном случају разлике уопште има – који су били искрено збланути и згрожени степеном идеолошке „нечистоте“ који је ономад демонстриран у просторијама РИК-а, као и на опозиционом скупу на Велику Суботу – а да и не говоримо о „бласфемичном“  Пајтићевом позиву (од којег се – вероватно притиснут од „својих“ – он сада непотребно и неуверљиво пере) да се на поновљеним изборима гласа за ДСС и Двери.  Е, сад, ко је ко у том веселом клупку у саставу Вулин- Вучела-Цвија-Д. Ј. Вучко-Ђука-Крле-Пера Луковић-„утицајни твитераши“ итд., ко је „агент“, ко „идеалиста“, а ко цинични опортуниста, остављам на процену читаоцу и историји. Но, то скоро да више није ни важно (сем за понеку личну историју, утеху и биографију), да ли су актери следили своје материјалне интересе, или своје идеолошке фантазмагорије.

Чек, чек. Залажем ли се ја то за неки постмодерни и „постидеолошки“ мелтинг пот? Ни случајно. Вриштао сам против тога и био чувар (идеолошке) ватре, односно потребе за правим политичким темама и идеолошким разликовањима, чак и онда када је сав тај „пост-изам“ (и „дос-изам“) био у моди. Ради се, међутим, о једној елементарној ствари, која ми се чини толико очигледном да помишљам како се неки намерно праве глуви и слепи. Да бисмо могли расправљати о томе којим путем држава треба да иде – морамо имати државу. И морамо имати владу и власт, а не криминалну дружину са фантомкама и црним џиповима. Да бисмо, на пример, Теофил Панчић (или Тања Мишчевић) и ја полемисали о „европском путу Србије“ и да ли је бољи Тито, Путин или Хилари Клинтон ми морамо имати колико-толико уређену земљу, колико-толико функционалне институције, елементарну правну сигурност и какву-такву јавност унутар које се та питања имају смисла постављати и око њих вреди расправљати. У прoтивном ће наша – начелно – корисна, паметна или глупа расправа имати смисла колико и оно чувено схоластичко питање о броју анђела који могу стати на врх игле. Па, чак и горе од тога. Наша искрена и за претпоставити жестока полемика имаће практично исту функцију као Пинкови „ријалитији“ и вишемесечна таблиодна потера за „убицом певачице“ – биће шарена кулиса, иза које „екипе“ (са и без фантомки) „раде посао“, неко некога негде пљачка, неко руши и пребија, ни мало не хајући за нашу дебату, нити за Србију на истоку и (или) западу. Та кулиса се мора поцепати и та игра до краја оголити. А онда можемо и хоћемо да причамо о ЕУ, Русији, „левици“, „десници“, (анти)глобализму и другим више или мање битним политичким темама.

Читајте ми са усана. Можда то неће бити Санда. Можда то неће бити Бојан. Можда то неће бити Радуловић. Можда ту нећу бити ја. Али ако уопште има шансе да се овом актуелном злу које је притиснуло Србију и које се попут метастаза шири кроз све сфере живота и институције икако стане на пут у догледно време онда је онај заједнички наступ који је демонстриран у данима (пост)изборне кризе једини пут и начин. Све остало је губитничка стратегија и игра мачке и миша какву смо гледали последњих пар година.  Или, пак, мазохистичко чекање да са истока или запада додју неке “љубазне чике” и ратосиљају нас беде. Као што сам већ говорио – неће доћи. ОН им у овом тренутку савршено одговара (нарочито “западу”, а и “исток” некако налази начин да – бар на краћи рок – заштити минимум минимума својих интереса). Или макар још увек не смета у толикој мери да би се још и око тога цимали у овом “сложеном” тренутку глобалних и међусобних односа. А и кад/ако дођу, доћи ће са својом рачуницом и својом агендом, на којој демократија у Србији, грађанске слободе, српски економски просперитет и српски национални интереси неће стајати нарочито високо.

Све остало је губитничка стратегија и игра мачке и миша какву смо гледали последњих пар година.  Или, пак, мазохистичко чекање да са истока или запада додју неке “љубазне чике” и ратосиљају нас беде.

Другим речима, мораћемо сами – и то је та “лоша вест” за све оне који су навикли да бригу преваљују на туђа плећа, док они (“јадни и мали”) шта ће друго него да се “сналазе”, “комбинују” и “преживљавају” по управним и надзорним одборима. С друге стране, добра вест је да је деспот данас објективно слабији него што је био јуче. Можда окидач неће бити нека велика, национална тема. И биће, нажалост, можда пре нека “Савамала”, него Уставни суд и Косово. И пре неки жандарми и “фантомке” него ММФ, Телеком и ПКБ. Али зато смо ту ми (какви-такви, можда не баш “клисурине”, али ипак прилично чврсти и постојани) да не дозволимо да се устав, Косово, РС, Телеком и ПКБ не “затуре” и не загубе испод савамалског шута и макета “Београда на води”. Наравно да у томе постоји ризик, како за “нормалне” патриоте, тако и за “нормалне” грађанисте, и да ће и једни и други бити под ватром и сумњом да “зарад власти, издају своја уверења”. При чему ће те оптужбе највише долазити од управо оних који су због власти и пара већ издали све у шта су – ако су – икада веровали, говорили и радили. Али то је ризик који се мора преузети.

Наравно да у томе постоји ризик, како за “нормалне” патриоте, тако и за “нормалне” грађанисте, и да ће и једни и други бити под ватром и сумњом да “зарад власти, издају своја уверења”... Али то је ризик који се мора преузети

А што не значи да не треба бити на опрезу да – као што се догодило Коштуници и ДСС-у после двехиљадите – неко у свему томе не буде изманипулисан и обманут. Реално гледано, ризик да неко буде преведен “жедан преко воде” заиста постоји. Али боља је макар и неизвесна шанса за спас од више него извесне пропасти уколико се препусти да ствари иду овако како иду. Експеримент са “Демократским фронтом” који на делу у Црној Гори у том погледу – бар за сада – делује релативно позитивно и охрабрујуће. Усталом, кад већ имамо изгледну перспективу “ђукановићизације” Србије, хајде да покушамо применити и сличну терапију, до које је, на једвите јаде, после мноштва покушаја, пораза и погрешака, стигла тамошња опозиција.

Коначно, можда највећи ефекат свих ових догађаја, већи чак и од – рискантног, климавог и још увек неизвесног –  уједињења опозиције, јесте процес ослобађања од страха који је почео у данима после 24. априла и који је вероватно иреверзибилан. Стара је – ваљда – кинеска мудрост да и најдужи пут почиње првим кораком. Али, исто тако, познато је и да је увек најтеже учинити први корак – поготово када је ослобађање од страха у питању. Са покушајем изборне махинације и са рушењем објеката у Савамали у изборној ноћи Александар Вучић је остацима српске опозиције и српске скоро-па-заклане јавности помогао да тај корак превале. По свему судећи, биће то његов највећи и једини допринос – макар нехотични, нежељени и ненамеравани – демократизацији и нормализацији земље којом већ скоро четири године неумерено, непаметно и неурачунљиво господари.

(краћа верзија текста објављена је у “Времену” под насловом “Вучићев највећи пораз”)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер