Put kojim se ređe ide

Mislim da sam to već rekao u onom (post)izbornom „dnevniku“, ali moguće da se zagubilo u mnoštvu teksta. Nije Vučićev najveći poraz u ovim izborima to što nije osvojio „zacrtanih“ 50 odsto glasova, niti to što će, zahvaljujući neuspehu projekta obaranja dve-tri liste ispod cenzusa, u parlamentu imati tridesetak poslanika manje. Pa čak nije ni to što je uhvaćen u ozbiljnim prekršajima koji dovode u sumnju rezultate i regularnost čitavog izbornog procesa – već to što je svojim ponašanjem u izbornoj noći praktično ujedinio opoziciju i što je tokom i nakon izbora razotkrio manje-više sve svoje skrivene igrače, trolove i spavače u opozicionim redovima.

Zato je on preko svojih medijskih i analitičkih satrapa tu po njega jedino opasnu opciju preventivno i neprekidno gadio kako „građanskoj“, tako i „patriotskoj“ publici („novi DOS“, „srpski Majdan“, „ukrajinski scenario“, „makedonski scenario“), da slučajno nekom ne bi palo na pamet da tim putem krene.

Tako je, skoro pa slučajno i nehotice, pukla odnosno razotkrivena najveća tajna vučićevske Srbije – veća čak i od one čime se to bave premijerov brat i kumovi. A to je tajna da samo široko i principijelno ujedinjena opozicija ima neke šanse. A u protivnom, služi samo da jednom autoritarnom poretku pruža privid legitimnosti i da svojim tragikomičnim „gicanjem“ kod premijera povećava osećaj (samo)zadovoljstva. Zato je on preko svojih medijskih i analitičkih satrapa tu po njega jedino opasnu opciju preventivno i neprekidno gadio kako „građanskoj“, tako i „patriotskoj“ publici („novi DOS“, „srpski Majdan“, „ukrajinski scenario“, „makedonski scenario“), da slučajno nekom ne bi palo na pamet da tim putem krene. I zato se, valjda – evo, pokušavam u tom ludilu da da nađem mrvu smisla i sistema – toliko opsesivno i ostrvio na moju malenkost (Đorđe „Vlah“) , osnovano sumnjajući da na tom ujedinjenju radim. (Kao da bi čak i površni čitalac mojih tekstova u tom pogledu mogao imati bilo kakvu dilemu.)

Doduše, šta ja imam da se bunim i žalim – kad vidim kako su prošli neki drugi? Uzgred, to je strahovito efikasan metod pacifikacije otpora, satkan od kombinacije straha, racionalizacije i (samo)obmane, isprobavan od varšavskog geta, do klasičnih kafanskih iživljavanja i aktuelnog srpskog „društveno-političkog“ trenutka. „Ma, ćuti i trpi. Uvek može da bude i gore. „Nemoj da ga gledaš u oči“. „Možda neće baš tebe“. „Možda će da prestane, ako vidi da ne pružaš otpor.“ „Možda neće ići do kraja“. I tako se žrtva naizmenično teši, nada, strahuje i strada,  sve dublje tonući u propast i blato, sve izolovanija, sve usamljenija i sve beznadežnije prepuštena na milost i nemilost svom dželatu.  

Upravo tako se u minulom periodu ponašala i srpska demokratska javnost. (Tako se sve vreme nakon hapšenja ponaša Miroslav Mišković.) Tako se dugo vremena ponašao DS. A, bogme, čak i moji koalicioni partneri kada ih je, pred kraj kampanje, namirisavši krv, tj. mogućnost da bi mogli biti srušeni ispod cenzusa, uhvatilo u mašinu za mlevenje političkog mesa („Boško CIA“, „Sanda podržala hrvatsku Oluju“ itd). Pošteno govoreći, zaista nije lako snaći se kada te zasipaju sa svih strana, a ti više ne znaš da li je bolje da se pereš i opravdavaš, da uzvraćaš udarce ili dostojanstveno ćutiš. Ali najgore je povući se i zavlačiti u mišju rupu – a obično i ne pomaže.

Zato je, iznebuha u opticaj ubačena tema predsedničkih izbora („baci im kosku, pa neka se međusobno glođu i otimaju oko nje“)

Bilo je za očekivati da će uzdrmani Vučićev „imperij“ uzvratiti udarac i krenuti u kontrolu štete koju je svojom arogancijom i bahatošću sam napravio. Zato je, iznebuha, „ničim izazvano“ i na prvi pogled besmisleno u opticaj ubačena tema predsedničkih izbora („baci im kosku, pa neka se međusobno glođu i otimaju oko nje“). Em da se što pre zaborave i zabašure republički, em da se ovi iz opozicije posvađaju oko svojih kandidatura i tako već na startu prsne priča o jedinstvenom opozicionom delovanju. No, glavna linija odbrane, tj. napada, ipak je „raskrinkavanje“ mračne zavere koju su sklopili „lažni evropejci“ i „lažne patriote“ protiv, razume se, jedinog pravog evropejca, pravog patriote i rusofila u liku Aleksandra Vučića. To je najefektniji način (uvek je efektno kad se mrva istine razmuti u moru laži) i to je mantra koju su u predizbornoj, kao i post-izbornoj kampanji sa određenim uspehom širili Vučićevi „zečevi“ i trojanci, zaduženi ne toliko da osvajaju glasove za sebe – što je ipak bila preteška misija – koliko da skidaju glasove opoziciji.

Bilo je doslovno dirljivo čitati naizmenična „prijateljska upozorenja“ koja su prorežimski medijski i politički gaulajteri upućivali čas „patriotama“, čas građanistima, „cinkareći“ – naročito – Pajtića, Sandu i Boška zbog „neprincipijelne koalicije“ koju su sklopili sa onima koji „izdaju Kosovo“ i „hoće u NATO“, odnosno sa onima koji „ljube Putina“ i „mrze pedere“. Svoj doprinos su davali „analitičari“, oglašavala se i zgražavala „konstruktivna“ i poštena „opozicija“ na TV Pinku. Krle je neumorno „tvitovao“. Vladimir Đukanović je na „Standardu“ pisao „pismo glasaču Dveri“. A komični vrhunac u ovom žanru je bio zabrinuti uvodnik glodura Informera, u kojem se direktno obraća Ružici Đinđić i ostalim javnim ličnostima koje su podržale DS i pita ih da li su, kada su davali podršku demokratama, znali da podržavaju desnicu, Dveri i DSS.   

Isto tako, nimalo ne čudi što se, mimo „službenih lica“ zaduženih za plasiranje ovog spina, uvek nađe i dovoljno dokonih ideoloških „entuzijasta“ – a koje nije baš lako razlikovati od  klasičnih „korisnih idiota“, ukoliko u dotičnom slučaju razlike uopšte ima – koji su bili iskreno zblanuti i zgroženi stepenom ideološke „nečistote“ koji je onomad demonstriran u prostorijama RIK-a, kao i na opozicionom skupu na Veliku Subotu – a da i ne govorimo o „blasfemičnom“  Pajtićevom pozivu (od kojeg se – verovatno pritisnut od „svojih“ – on sada nepotrebno i neuverljivo pere) da se na ponovljenim izborima glasa za DSS i Dveri.  E, sad, ko je ko u tom veselom klupku u sastavu Vulin- Vučela-Cvija-D. J. Vučko-Đuka-Krle-Pera Luković-„uticajni tviteraši“ itd., ko je „agent“, ko „idealista“, a ko cinični oportunista, ostavljam na procenu čitaocu i istoriji. No, to skoro da više nije ni važno (sem za poneku ličnu istoriju, utehu i biografiju), da li su akteri sledili svoje materijalne interese, ili svoje ideološke fantazmagorije.

Ček, ček. Zalažem li se ja to za neki postmoderni i „postideološki“ melting pot? Ni slučajno. Vrištao sam protiv toga i bio čuvar (ideološke) vatre, odnosno potrebe za pravim političkim temama i ideološkim razlikovanjima, čak i onda kada je sav taj „post-izam“ (i „dos-izam“) bio u modi. Radi se, međutim, o jednoj elementarnoj stvari, koja mi se čini toliko očiglednom da pomišljam kako se neki namerno prave gluvi i slepi. Da bismo mogli raspravljati o tome kojim putem država treba da ide – moramo imati državu. I moramo imati vladu i vlast, a ne kriminalnu družinu sa fantomkama i crnim džipovima. Da bismo, na primer, Teofil Pančić (ili Tanja Miščević) i ja polemisali o „evropskom putu Srbije“ i da li je bolji Tito, Putin ili Hilari Klinton mi moramo imati koliko-toliko uređenu zemlju, koliko-toliko funkcionalne institucije, elementarnu pravnu sigurnost i kakvu-takvu javnost unutar koje se ta pitanja imaju smisla postavljati i oko njih vredi raspravljati. U protivnom će naša – načelno – korisna, pametna ili glupa rasprava imati smisla koliko i ono čuveno sholastičko pitanje o broju anđela koji mogu stati na vrh igle. Pa, čak i gore od toga. Naša iskrena i za pretpostaviti žestoka polemika imaće praktično istu funkciju kao Pinkovi „rijalitiji“ i višemesečna tabliodna potera za „ubicom pevačice“ – biće šarena kulisa, iza koje „ekipe“ (sa i bez fantomki) „rade posao“, neko nekoga negde pljačka, neko ruši i prebija, ni malo ne hajući za našu debatu, niti za Srbiju na istoku i (ili) zapadu. Ta kulisa se mora pocepati i ta igra do kraja ogoliti. A onda možemo i hoćemo da pričamo o EU, Rusiji, „levici“, „desnici“, (anti)globalizmu i drugim više ili manje bitnim političkim temama.

Čitajte mi sa usana. Možda to neće biti Sanda. Možda to neće biti Bojan. Možda to neće biti Radulović. Možda tu neću biti ja. Ali ako uopšte ima šanse da se ovom aktuelnom zlu koje je pritisnulo Srbiju i koje se poput metastaza širi kroz sve sfere života i institucije ikako stane na put u dogledno vreme onda je onaj zajednički nastup koji je demonstriran u danima (post)izborne krize jedini put i način. Sve ostalo je gubitnička strategija i igra mačke i miša kakvu smo gledali poslednjih par godina.  Ili, pak, mazohističko čekanje da sa istoka ili zapada dodju neke “ljubazne čike” i ratosiljaju nas bede. Kao što sam već govorio – neće doći. ON im u ovom trenutku savršeno odgovara (naročito “zapadu”, a i “istok” nekako nalazi način da – bar na kraći rok – zaštiti minimum minimuma svojih interesa). Ili makar još uvek ne smeta u tolikoj meri da bi se još i oko toga cimali u ovom “složenom” trenutku globalnih i međusobnih odnosa. A i kad/ako dođu, doći će sa svojom računicom i svojom agendom, na kojoj demokratija u Srbiji, građanske slobode, srpski ekonomski prosperitet i srpski nacionalni interesi neće stajati naročito visoko.

Sve ostalo je gubitnička strategija i igra mačke i miša kakvu smo gledali poslednjih par godina.  Ili, pak, mazohističko čekanje da sa istoka ili zapada dodju neke “ljubazne čike” i ratosiljaju nas bede.

Drugim rečima, moraćemo sami – i to je ta “loša vest” za sve one koji su navikli da brigu prevaljuju na tuđa pleća, dok oni (“jadni i mali”) šta će drugo nego da se “snalaze”, “kombinuju” i “preživljavaju” po upravnim i nadzornim odborima. S druge strane, dobra vest je da je despot danas objektivno slabiji nego što je bio juče. Možda okidač neće biti neka velika, nacionalna tema. I biće, nažalost, možda pre neka “Savamala”, nego Ustavni sud i Kosovo. I pre neki žandarmi i “fantomke” nego MMF, Telekom i PKB. Ali zato smo tu mi (kakvi-takvi, možda ne baš “klisurine”, ali ipak prilično čvrsti i postojani) da ne dozvolimo da se ustav, Kosovo, RS, Telekom i PKB ne “zature” i ne zagube ispod savamalskog šuta i maketa “Beograda na vodi”. Naravno da u tome postoji rizik, kako za “normalne” patriote, tako i za “normalne” građaniste, i da će i jedni i drugi biti pod vatrom i sumnjom da “zarad vlasti, izdaju svoja uverenja”. Pri čemu će te optužbe najviše dolaziti od upravo onih koji su zbog vlasti i para već izdali sve u šta su – ako su – ikada verovali, govorili i radili. Ali to je rizik koji se mora preuzeti.

Naravno da u tome postoji rizik, kako za “normalne” patriote, tako i za “normalne” građaniste, i da će i jedni i drugi biti pod vatrom i sumnjom da “zarad vlasti, izdaju svoja uverenja”... Ali to je rizik koji se mora preuzeti

A što ne znači da ne treba biti na oprezu da – kao što se dogodilo Koštunici i DSS-u posle dvehiljadite – neko u svemu tome ne bude izmanipulisan i obmanut. Realno gledano, rizik da neko bude preveden “žedan preko vode” zaista postoji. Ali bolja je makar i neizvesna šansa za spas od više nego izvesne propasti ukoliko se prepusti da stvari idu ovako kako idu. Eksperiment sa “Demokratskim frontom” koji na delu u Crnoj Gori u tom pogledu – bar za sada – deluje relativno pozitivno i ohrabrujuće. Ustalom, kad već imamo izglednu perspektivu “đukanovićizacije” Srbije, hajde da pokušamo primeniti i sličnu terapiju, do koje je, na jedvite jade, posle mnoštva pokušaja, poraza i pogrešaka, stigla tamošnja opozicija.

Konačno, možda najveći efekat svih ovih događaja, veći čak i od – riskantnog, klimavog i još uvek neizvesnog –  ujedinjenja opozicije, jeste proces oslobađanja od straha koji je počeo u danima posle 24. aprila i koji je verovatno ireverzibilan. Stara je – valjda – kineska mudrost da i najduži put počinje prvim korakom. Ali, isto tako, poznato je i da je uvek najteže učiniti prvi korak – pogotovo kada je oslobađanje od straha u pitanju. Sa pokušajem izborne mahinacije i sa rušenjem objekata u Savamali u izbornoj noći Aleksandar Vučić je ostacima srpske opozicije i srpske skoro-pa-zaklane javnosti pomogao da taj korak prevale. Po svemu sudeći, biće to njegov najveći i jedini doprinos – makar nehotični, neželjeni i nenameravani – demokratizaciji i normalizaciji zemlje kojom već skoro četiri godine neumereno, nepametno i neuračunljivo gospodari.

(kraća verzija teksta objavljena je u “Vremenu” pod naslovom “Vučićev najveći poraz”)