Putinov „turski marš“ i rusko biti ili ne biti na Balkanu

Pre tačno godinu dana, a pod utiskom iznenadnog obrta i odluke ukrajinske vlasti da u poslednji čas odustane od potpisivanja sporazuma sa EU i okrene se Rusiji, mnogi mediji su objavili naslove tipa „Putin-Zapad 4:0“ (pri čemu se pod ta četiri ruska „pogotka“ u 2013. mislilo na Ukrajinu, Siriju, Edvarda Snoudena i u tom trenutku još uvek dobrodržeći „Južni tok“).

Godinu dana kasnije, moglo bi se konstatovati da je zapadna imperija žestoko „uzvratila udarac“ i gotovo preokrenula rezultat. Bivši američki tajni agent Snouden, demokratski „zviždač“ i više nego neprijatan svedok brojnih nenepočinstava u „prvoj zemlji demokratije“, sišao je sa naslovnih stranica svetskih medija. U Siriji su se, sa pojavom i ekspanzijom „Islamske države“ frontovi definitivno izmešali, a ishod je i dalje neizvestan. U Kijevu je u međuvremenu izvršen puč, predsednik Janukovič svrgnut, a Ukrajina (bez Krima) potpisala sporazum sa EU. I konačno, prošle nedelje, predsednik Putin je zvanično objavio da Rusija, „zbog opstrukcije EU“, odustaje od Južnog toka.

Amerika je, dakle, uzvratila udarac. I to na svoj najomiljeniji način – brutalno, asimetrično, preko tuđih leđa i uz najmanju moguću štetu po sopstvene interese. Godinu koja je trebalo da bude potvrda njegovog spoljnopolitičkog trijumfa (počev od glamurozne olimpijade u Sočiju, pa do prohodavanja „Evroazijske ekonomske zajednice“) Putin završava u grozničavom nastojanju da koliko-toliko amortizuje političku i ekonomsku štetu nastalu propustom u Ukrajini, kada je potcenjen domet „Majdana“ i pogrešno procenjene njegove posledice. 

Moglo bi se reći da se ruska politika, posle kijevskog puča i ekonomskog udara u vidu sankcija i (pogotovo!) drastičnog obaranja cene nafte, našla na konopcima. Ali ne i na kolenima – što je velika razlika, kako u boksu, tako i u životu.

Jer, kao što se onaj prošlogodišnji ruski politički trijumf pokazao prilično varljivim i raspršio već u prvim mesecima 2014. tako ni aktuelni zapadni uspesi (ako se uspehom može smatrati devastacija jedne velike zemlje i miniranje jednog za sve učesnike profitabilnog ekonomskog projekta) nisu bez senke i pukotina, iz kojih se mogu iščitati nagoveštaji daljih preokreta.

Naime, posle prvog šoka, krimska „operacija“ prisajedinjenja matici  izvršena je hirurški precizno. Uprkos izvesnom kolebanju, koje je skupo plaćeno, a verovatno bilo izazvano nadanjem da je moguć separatan (mimo SAD) dogovor sa Nemačkom o zaustavljanju konflikta, Moskva ipak nije dozvolila pad Donjecke i Luganske “narodne republike“ (iako se čini da, u ovom trenutku,  još uvek ne postoji do kraja izrađen plan u vezi „Novorusije“). I, konačno, dupli pas koji je prethodnih dana odigrao sa Erdoganom predstavlja pravo malo remek-delo Putinove političke taktike i dobar primer kako se situacija preokreće, a realan hendikep u vidu zapadnih sankcija i kolebljive balkanske pravoslavne braće, podložne pritiscima, pretvara u priliku za otvaranje novih strateških perspektiva.  Pri čemu, tu nije reč samo o odličnom bilateralnom potezu, nego i ozbiljnom ataku na jedinstvo evropske antiputinovske koalicije koje se ionako sa dosta muke održava.

Nije zato nimalo slučajna panika koja je sutradan nakon Putinovog (ne)očekivanog „turskog marša“ nastala u briselskim, a naročito berlinskim diplomatskim krugovima. Ukoliko se dogovoreni projekt realizuje – i ukoliko Erdogan u narednim mesecima ne padne kao žrtva nekog „turskog proleća“ ili „istanbulskog Majdana“ – i Brisel i Vašington i Berlin bi mogli imati mnogo glavobolje zbog ove rusko-turske kombinacije. Zato su se odmah uzmuvali i razleteli, a brojni emisari pohitali u Ankaru da – bez ikakvog zazora ili blama – poruče kako Turska, koju inače decenijama ponižavaju i drže kao političkog pariju u statusu „kandidata za kandidata“ odjednom „ima jasnu evropsku perspektivu“ i kako se na nju „ozbiljno računa u zajednici evropskih naroda“.

Dakle, nema sumnje da je sa ovom posetom Turskoj, kao i prethodnim velikim energetskim sporazumom sa Kinom, Putin izveo odličan manevar. No, to su sve potezi u vremenskoj, političkoj i ekonomskoj iznudici. Objektivno gledano, Rusija je danas u vrlo teškom položaju. Ali je on ipak neuporediv sa položajem iz zime 1812, zime 1941. ili zime 1991. (i socio-ekonomskog kolapsa koji je sledio nakon toga). I uvek se dizala iz tih pogibelji koje bi verovatno satrle i uništile svakog drugog u toj situaciji.  

Elem, ako uspe da se održi u sedlu i ako izvuče adekvatne pouke, ukoliko stabilizuje finansijsku situaciju i bude u stanju da reorganizuje svoje političke i ekonomske resurse, a što uključuje i realno sagledavanje propusta u sopstvenoj strategiji, taktici, administraciji i okruženju, Putin i Rusija imaju još uvek dobre šanse.

A da je tih propusta bilo, nema nikakve sumnje. Od onog najvećeg i najskupljeg, u Ukrajini, pa do onih sitnijih, ali takođe karakterističnih, u Srbiji, Crnoj Gori, Moldaviji i Bugarskoj. Na primer, bio sam prilično iznenađen kada sam proletos video koliko su Rusi bili iznenađeni što se crnogorski režim pridružio EU sankcijama protiv Moskve i što sprovodi agresivnu kampanju pridruživanja NATO savezu. I iskreno me je čudilo njihovo čuđenje. Ponekad visoka politika ume da zaluta u šumi informacija i dezinformacija, tajnih saznanja, „obaveštajnih podataka“ i skrivenih interesa, pa propusti da vidi ono što je očigledno. Poput, na primer, kursa crnogorske političke vrhuške, godinama pre, i nakon osamostaljenja.   

Pojedini ruski analitičari su ovih dana (u osnovi, ispravno) konstatovali da se u priči oko „Južnog toka“ Srbija, zapravo, nije držala mnogo časnije i hrabrije od Bugarske. No, svejedno, u ovom trenutku svima (dakle, i Moskvi, i Berlinu i Beogradu) odgovara da se kola slome na Sofiji i Bojku Borisovu kao “glavnom i odgovornom“ za krah Južnog toka. S tim da, pošteno govoreći, za Bugarsku čak ima više opravdanja, s obzirom na to da je ona ipak kakav-takav član Evropske unije i NATO pakta. Za razliku od Srbije, koja to nije, pa je valjda svoje protivljenje uslovima i ucenama „evropske energetske zajednice“ mogla odlučnije i otvorenije izreći. (Makar koliko jedna Mađarska i Viktor Orban, ako se već, iz raznih razloga, nije moglo ugledati na Tursku i  Erdogana.)

Takođe, kao što je rečeno, ni ruska politika u i prema Srbiji nije bila uvek dovoljno jasna i profilisana. Tačnije, suviše je bilo različitih poruka, sa različitih nivoa – uz ključno potcenjivanje značaja „meke moći“ i oslanjanje na problematičnu logiku „nije važno šta srpska vlast priča, nije važno ni što idu ka EU, nije važno što se u javnosti i medijima vodi perfidna antiruska kampanja, samo da mi proteramo cevi, a posle će sve doći na svoje mesto“. Drugim rečima, isuviše se oslanjalo na kartu „Južnog toka“, zanemarujući, ili bar marginalizujući sve druge aspekte, a na kraju im je čak i taj adut ispao iz ruku. Ali svako zlo obično u sebi krije i nešto dobro. Ako ništa drugo, barem će stvari biti isterane na čistac. To jest,  Rusija će nakon ovog iskustva biti ili jasnije i odlučnije prisutna na ovom prostoru – ili će, pak, ruski uticaj biti u potpunosti potisnut iz Srbije i sa Balkana.

No, iako su moguća oba ishoda, čini se da će, na kraju, bar što se Putina i Rusije tiče, Srbija verovatno dobiti još jednu, ne baš sasvim zasluženu šansu. Kao i obrnuto. I za jedne i za druge – treće biti neće