недеља, 08. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Путинов „турски марш“ и руско бити или не бити на Балкану
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Путинов „турски марш“ и руско бити или не бити на Балкану

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
среда, 10. децембар 2014.

Пре тачно годину дана, а под утиском изненадног обрта и одлуке украјинске власти да у последњи час одустане од потписивања споразума са ЕУ и окрене се Русији, многи медији су објавили наслове типа „Путин-Запад 4:0“ (при чему се под та четири руска „поготка“ у 2013. мислило на Украјину, Сирију, Едварда Сноудена и у том тренутку још увек добродржећи „Јужни ток“).

Годину дана касније, могло би се констатовати да је западна империја жестоко „узвратила ударац“ и готово преокренула резултат. Бивши амерички тајни агент Сноуден, демократски „звиждач“ и више него непријатан сведок бројних ненепочинстава у „првој земљи демократије“, сишао је са насловних страница светских медија. У Сирији су се, са појавом и експанзијом „Исламске државе“ фронтови дефинитивно измешали, а исход је и даље неизвестан. У Кијеву је у међувремену извршен пуч, председник Јанукович свргнут, а Украјина (без Крима) потписала споразум са ЕУ. И коначно, прошле недеље, председник Путин је званично објавио да Русија, „због опструкције ЕУ“, одустаје од Јужног тока.

Америка је, дакле, узвратила ударац. И то на свој најомиљенији начин – брутално, асиметрично, преко туђих леђа и уз најмању могућу штету по сопствене интересе. Годину која је требало да буде потврда његовог спољнополитичког тријумфа (почев од гламурозне олимпијаде у Сочију, па до проходавања „Евроазијске економске заједнице“) Путин завршава у грозничавом настојању да колико-толико амортизује политичку и економску штету насталу пропустом у Украјини, када је потцењен домет „Мајдана“ и погрешно процењене његове последице. 

Могло би се рећи да се руска политика, после кијевског пуча и економског удара у виду санкција и (поготово!) драстичног обарања цене нафте, нашла на конопцима. Али не и на коленима – што је велика разлика, како у боксу, тако и у животу.

Јер, као што се онај прошлогодишњи руски политички тријумф показао прилично варљивим и распршио већ у првим месецима 2014. тако ни актуелни западни успеси (ако се успехом може сматрати девастација једне велике земље и минирање једног за све учеснике профитабилног економског пројекта) нису без сенке и пукотина, из којих се могу ишчитати наговештаји даљих преокрета.

Наиме, после првог шока, кримска „операција“ присаједињења матици  извршена је хируршки прецизно. Упркос извесном колебању, које је скупо плаћено, а вероватно било изазвано надањем да је могућ сепаратан (мимо САД) договор са Немачком о заустављању конфликта, Москва ипак није дозволила пад Доњецке и Луганске “народне републике“ (иако се чини да, у овом тренутку,  још увек не постоји до краја израђен план у вези „Новорусије“). И, коначно, дупли пас који је претходних дана одиграо са Ердоганом представља право мало ремек-дело Путинове политичке тактике и добар пример како се ситуација преокреће, а реалан хендикеп у виду западних санкција и колебљиве балканске православне браће, подложне притисцима, претвара у прилику за отварање нових стратешких перспектива.  При чему, ту није реч само о одличном билатералном потезу, него и озбиљном атаку на јединство европске антипутиновске коалиције које се ионако са доста муке одржава.

Није зато нимало случајна паника која је сутрадан након Путиновог (не)очекиваног „турског марша“ настала у бриселским, а нарочито берлинским дипломатским круговима. Уколико се договорени пројект реализује – и уколико Ердоган у наредним месецима не падне као жртва неког „турског пролећа“ или „истанбулског Мајдана“ – и Брисел и Вашингтон и Берлин би могли имати много главобоље због ове руско-турске комбинације. Зато су се одмах узмували и разлетели, а бројни емисари похитали у Анкару да – без икаквог зазора или блама – поруче како Турска, коју иначе деценијама понижавају и држе као политичког парију у статусу „кандидата за кандидата“ одједном „има јасну европску перспективу“ и како се на њу „озбиљно рачуна у заједници европских народа“.

Дакле, нема сумње да је са овом посетом Турској, као и претходним великим енергетским споразумом са Кином, Путин извео одличан маневар. Но, то су све потези у временској, политичкој и економској изнудици. Објективно гледано, Русија је данас у врло тешком положају. Али је он ипак неупоредив са положајем из зиме 1812, зиме 1941. или зиме 1991. (и социо-економског колапса који је следио након тога). И увек се дизала из тих погибељи које би вероватно сатрле и уништиле сваког другог у тој ситуацији.  

Елем, ако успе да се одржи у седлу и ако извуче адекватне поуке, уколико стабилизује финансијску ситуацију и буде у стању да реорганизује своје политичке и економске ресурсе, а што укључује и реално сагледавање пропуста у сопственој стратегији, тактици, администрацији и окружењу, Путин и Русија имају још увек добре шансе.

А да је тих пропуста било, нема никакве сумње. Од оног највећег и најскупљег, у Украјини, па до оних ситнијих, али такође карактеристичних, у Србији, Црној Гори, Молдавији и Бугарској. На пример, био сам прилично изненађен када сам пролетос видео колико су Руси били изненађени што се црногорски режим придружио ЕУ санкцијама против Москве и што спроводи агресивну кампању придруживања НАТО савезу. И искрено ме је чудило њихово чуђење. Понекад висока политика уме да залута у шуми информација и дезинформација, тајних сазнања, „обавештајних података“ и скривених интереса, па пропусти да види оно што је очигледно. Попут, на пример, курса црногорске политичке врхушке, годинама пре, и након осамостаљења.   

Поједини руски аналитичари су ових дана (у основи, исправно) констатовали да се у причи око „Јужног тока“ Србија, заправо, није држала много часније и храбрије од Бугарске. Но, свеједно, у овом тренутку свима (дакле, и Москви, и Берлину и Београду) одговара да се кола сломе на Софији и Бојку Борисову као “главном и одговорном“ за крах Јужног тока. С тим да, поштено говорећи, за Бугарску чак има више оправдања, с обзиром на то да је она ипак какав-такав члан Европске уније и НАТО пакта. За разлику од Србије, која то није, па је ваљда своје противљење условима и уценама „европске енергетске заједнице“ могла одлучније и отвореније изрећи. (Макар колико једна Мађарска и Виктор Орбан, ако се већ, из разних разлога, није могло угледати на Турску и  Ердогана.)

Такође, као што је речено, ни руска политика у и према Србији није била увек довољно јасна и профилисана. Тачније, сувише је било различитих порука, са различитих нивоа – уз кључно потцењивање значаја „меке моћи“ и ослањање на проблематичну логику „није важно шта српска власт прича, није важно ни што иду ка ЕУ, није важно што се у јавности и медијима води перфидна антируска кампања, само да ми протерамо цеви, а после ће све доћи на своје место“. Другим речима, исувише се ослањало на карту „Јужног тока“, занемарујући, или бар маргинализујући све друге аспекте, а на крају им је чак и тај адут испао из руку. Али свако зло обично у себи крије и нешто добро. Ако ништа друго, барем ће ствари бити истеране на чистац. То јест,  Русија ће након овог искуства бити или јасније и одлучније присутна на овом простору – или ће, пак, руски утицај бити у потпуности потиснут из Србије и са Балкана.

Но, иако су могућа оба исхода, чини се да ће, на крају, бар што се Путина и Русије тиче, Србија вероватно добити још једну, не баш сасвим заслужену шансу. Као и обрнуто. И за једне и за друге – треће бити неће

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер