понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Резолуција, принципи и рестаурација Ђукановића – Шта ли би им „Ђедо“данас рекао?!
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Резолуција, принципи и рестаурација Ђукановића – Шта ли би им „Ђедо“данас рекао?!

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
петак, 02. јул 2021.

Да ли због тога што ово пишем на видовданско јутро („када се све јасније види“), или услед додатно скраћених рокова за предају текста – ови ће ставови бити можда мало оштрији и тврђи него што сте навикли у мојим колумнама.

Да, поново је у питању Црна Гора. Као што је Косово вазда – а о Видовдану особито – наше историјско „грдно судилиште“, на коме се види „ко је вера, а ко је невера“, тако је и Црна Гора и ставови према ситуацији у њој у великој мери „крст“ и лакмус наше тренутне политичке свакодневице. Само што нам, ма колико да смо „информисани“ у овом актуелном замешатељству недостају јасни видовдански оријентири, или макар оно – другачије, а слично – шта би им-нам „Ђедо“ данас рекао?!

Актуелна црногорска влада и Здравко Кривокапић лично на тапету овдашњих владајућих медијских и политичких кругова на начин на који то Ђукановићев режим свих ових година ни издалека није био

Оно што се већ на први поглед и без помоћи траве „видовчице“ јасно види јесте то да је актуелна црногорска влада и Здравко Кривокапић лично на тапету овдашњих владајућих медијских и политичких кругова на начин на који то Ђукановићев режим свих ових година ни издалека није био.

Тај непријатељски став сада се – ретроактивно – покушава оправдати овом сребреничком резолуцијом, чије усвајање је болно одјекнуло у српској јавности. Али у тој, делом оправданој, а делом индукованој халабуци намерно се гура под тепих чињеница да сам Кривокапић ни по уставу, ни фактички, са тим предлогом, нити са усвајањем ове резолуције није имао ништа. А у српским режимским круговима означен је као главни и практично једини кривац, далеко већи од оних – и из власти и из опозиције – који су ту резолуцију предложили, ставили на дневни ред и на крају усвојили. Што све указује да готово ирационална београдска кампања против Кривокапића – поред „патриотских“ и „српских“ – има неке друге, „не-политичке“ и још увек не до краја јасне мотиве.  

Што све указује да готово ирационална београдска кампања против Кривокапића – поред „патриотских“ и „српских“ – има неке друге, „не-политичке“ и још увек не до краја јасне мотиве

Обичан читалац то не мора да зна и може да тражи и очекује свашта – укључујући и оно што је можда „срцу мило“, али у тренутним геополитичким околнотима апсолутно немогуће. Али Вучић и челници ДФ-а, као и њихови таблоидни телали веома добро знају да је ова скупштинска већина формирана захваљујући ЈЕДНОМ једином посланику више, а да је и такве не би било да није било УРЕ и да Дритан Абазовић, да ли из принципа, или из задатка, или из ината, није одржао дату реч – што, да се не лажемо, у политици, поготовово балканској, српској и црногорској није баш тако чест случај. Најмање два пута у последих двадесет година Ђукановић је већ изгубљене изборе добијао тако што би преокренуо или макар поцепао неку од опозиционих странака. А против ове актуелне Кривокапићеве владе се бори СВИМ могућим и замисливим институционалним и ванинституционалним средствима – не жалећи ресурсе, и не бирајући савезнике. У том погледу немојте имати ни трунку дилеме.

Мислим, такође, да Кривокапић није требало да смењује министра Лепосавића (поготово не из наведеног разлога), иако је он у међувремену, бојим се, у најмању руку показао да није тимски играч, а можда и нешто више од тога. Али сама та смена нема суштинске везе са овом резолуцијом, коју би ДПС свакојако гурао рачунајући – као што је и било – да на тој осетљивој теми може да поцепа ионако крхко јединство скупштинске већине. Што се и догодило.

За писца ових редова нема сумње је усвајање резолуције о геноциду у црногорској скупштини – упркос „хуманистичким“ образложењима и извесним амандманским ублажавањима, на која се сада позивају Алекса Бечић и његове демократе – било политичка грешка и поклон Ђукановићу и свима који догађаје који су довели до политичког земљотреса 30. августа прошле године виде само као „пролазну грмљавину“ и прижељкују брзу рестаурацију ДПС „нормалности“. 

Колатерално, резолуција је омогућила и ДФ-у да коначно поентира, након политичког нокдауна на изборима у Никшићу и Херцег Новом, од којих су имали велика и испоставило се нереална очекивања. Но, сада, са гласањем против резолуције о геноциду, ДФ је дефинитивно поступио у складу са осећајем и жељама апсолутне већине својих гласача, што ће допринети учвршћивању њиховог током претходних месеци прилично пољуљаног рејтинга.

Заправо, кад мало боље погледамо, ова резолуција њеним предлагачима, односно мањинама и ДПС-у, није донела ни једног новог гласача, али је врло вероватно допринела да се бар у извесној мери – у овом тренутку не знамо тчно колико – опорави рејтинг ДФ-а.

Ја желим да мрзитељски и на постулате Секуле Дрљевића и „паству“ Мирашеве „ЦПЦ“ редуковани Ђукановић буде политичка и идеолошка маргина у Црној Гори, са којом „нико пристојан неће“, а не да слична – макар и релативно велика – политичка мањина и маргина буду црногорски Срби

И ја против тога немам ништа. Напротив. Ма колико у последње време вероватно нервирао део њихових присталица, последњи сам који прижељкује нестанак или руинирање ДФ-а. Поштујем њихов „минули рад“, без обзира на неке грешке – које су и довеле до тога да их митрополит Амфилохије склони из првих редова – као и њихов чвст став по „идентитетским питањима“. Али оно што ми смета и што мислим да није добро, нити је – чак и када би било добро – могуће јесте то да ДФ држи тапију на српске гласове у Црној Гори. Кажем, чак и када би то било могуће – а није – мислим да би то био увод у својеврсну „гетоизацију“ српског елемента у Црној Гори. А ја желим да видим барем неколико озбиљних и кредибилних „српских“ и „просрпских“ опција (плус да остатак не буде анти-српски), па нека се онда међусобно такмиче у другим стварима, а не у величини љубави или мржње према “српству“, Србима и СПЦ. Ја желим да мрзитељски и на постулате Секуле Дрљевића и „паству“ Мирашеве „ЦПЦ“ редуковани Ђукановић буде политичка и идеолошка маргина у Црној Гори, са којом „нико пристојан неће“, а не да слична – макар и релативно велика – политичка мањина и маргина буду црногорски Срби.

Не смета мени кад ДФ јача. Али ми смета кад покушава да под своје скуте смести читаво црногорско Српство. А поготово кад у том покушају – као што је то био случај на изборима у Никшићу – игра „дупли пас“ и фактички јача Ђукановића и ДПС

У томе је срж мог политичког, тачније, више концепцијског неслагања са делом колега и критичара, а не априорна симпатија или одијум према било којем тамошњем или овдашњем лидеру. Не смета мени кад ДФ јача. Али ми смета кад покушава да под своје скуте смести читаво црногорско Српство. А поготово кад у том покушају – као што је то био случај на изборима у Никшићу – игра „дупли пас“ и фактички јача Ђукановића и ДПС.

Уосталом, ПРОТИВ ове резолуције гласали су и Марко Милачић („Права Црна Гора“), као и неки посланици СНП (док су други били уздржани), а ЗА њу је гласала једна посланица Фронта из странке Небојше Медојевића.       Дакле, ни ту ствари нису сасвим црно-беле каквим се покушавју представити. Но, како год, мислим да је из драме око усвајања ове резолуције несумњиво профитирао ДФ – а да су изгубиле Демократе, које су, иначе, у претходном, постизборном периоду изузетно вешто водиле политичку причу и готово дуплирале рејтинг.

Претпостављам да се Бечић нада да ће губитак надокнадити на другој, екс-ДПС страни (као и код западних амбасадора), мада се мени чини да је то рачун без крчмара

Претпостављам да се Бечић нада да ће губитак надокнадити на другој, екс-ДПС страни (као и код западних амбасадора), мада се мени чини да је то рачун без крчмара и да су – слично као и „Фронтовци“ претходних месеци – и „демократе“ овом подршком резолуцији коју не подржава ни већина њихових симпатизера у суштини дунули ветар управо у Ђукановићева једра. А мислити да је то „небитно“ и да ће бити компензовано аплаузима из Брисела, Сарајева и Загреба, наивно је и неозбиљно, баш колико и фронтовско веровање да, уз заглушућу буку и терцирање београдских таблоида, нико неће приметити да дословно од првог дана – па чак и пре – за рачун неких мутних интереса и послова беогградског господара, руше прву не-депеесовску и неђукановићевску владу у Црној Гори.

А колико је овај „братоубилачки“ политички рат међу августовским победницима погубан, не само по њихове рејтинге него и по укупну атмосферу у Црној Гори, а нарочито међу бирачима који су ове промене омогућили и изнели, милим да не треба ни говорити. 

Далеко од тога да су премијер или актуелна влада непогрешиви и да се не може замислити боља. Али онај ко хоће да ову владу руши мора јасно да положи рачун на коју и колику већину рачуна – или ће, у противном, бити свесни или несвесни саучесник у рестаурацији ДПС-а и Ђукановићевом „великом повратку“ још и пре него што је он до краја и сишао са власти.

А то му, као што рекосмо, уопште не би било први пут.        

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер