Србија до Зајечара

У политици и  животу често – заправо, најчешће – имамо посла са ситуацијама у којима није баш најјасније да ли је чаша „полупуна“ или „полупразна“. То јест, у којима није сасвим начисто да ли су ствари добре или лоше, црне или беле – а углавном нису ни једно ни друго, него управо негде између та два пола.

Но, овога пута, када је реч о локалним изборима у Зајечару, суочени смо са нешто другачијом и готово обрнутом ситуацијом – ствар је јасна, али се накнадним интерпретацијама и спиновима покушава замутити. Наиме, на зајечарским локалним изборима листа СНС-а, под вођством дугогодишњег градоначелника Бошка Ничића, претпела је озбиљан неуспех, упркос томе што је највећи део опозиције бојкотовао или позвао на бојкот гласања. И упркос томе што је последњих недеља кроз Зајечар, обећавајући куле и градове, продефиловала комплетна владајућа гарнитура на челу са премијерком Аном Брнабић и Александром Вучићем лично. А о „обичним“  министрима и осталој ситнијој режимској боранији да и не говоримо.

Да бисте се уверили да је СНС претрпео неуспех не треба вам компликована анализа (данима, још увек?!) некомплетних и незваничних зајечарских изборних резултата. Довољно је само видети шта је то што, за разлику од десетина пута у сличним приликама, овај пут НИСМО МОГЛИ видети у недељу увече на малим и великим екранима телевизија са националном фреквенцијом. НИЈЕ БИЛО спектакуларних најава и објава резултата, није било кајрона и „брејкинг њузова“, ванредних конференција за медије и директног обраћања из централе СНС-а. Није било специјалног укључења и честитке Председника, нити жамора раздраганих СНС лица око њега.

Само је, такорећи, по службеној дужности, председник Извршног одбора напредњака Дарко Глишић у недељу увече саопштио да ће СНС „имати апсолутну већину и у Зајечару и у Косјерићу“. Али је, индикативно, по питању Косјерића био неупоредиво детаљнији и прецизнији („гласало 72,9 одсто уписаних, а СНС освојила 67,23 гласова“), док је за Зајечар само штуро саопштио да је излазност 50 одсто, а да је СНС “негде на 47 одсто освојених гласова“.

Тек касно током вечери – а и то незванично, из извора појединих учесника – могло се разабрати да је СНС у Зајечару узео тек мало више од четрдесет одсто гласова (41,1) и 24 одборничка мандата, док је листа „Победа за Зајечар“ коју предводи др Ненад Ристовић освојила неочекиваних 28 одсто и 16 мандата. Када се на то дода и солидан резултат групе грађана „Можемо боље – Драгана Рашић“ (7,15 одсто и четири мандата), као и још две листе које су, како стоје ствари, такође прешле цензус са по око три одсто гласова, постаје очигледно да су СНС (плус СПС/ЈС) и опозиција на изборима у Зајечару били практично изједначени – ако опозиција није чак и у минималној предности.

Колика је била пометња у редовима зајечарских „победника“ могло се уочити и по томе што је градоначелник Бошко Ничић у свом првом обраћању изјавио: „Презадовољни смо постигнутим резултатом“. Али је – случајно или не – пропустио да каже проценат гласова који је његова листа освојила и рекао само број („близу 11000 гласова“). И није ту само проблем што напредњаки зајечарски резултат почиње са бројем 4 – а што је далеко испод јунским изборима и прорежимским истраживањима јавног мњења „зацртаних“ 50 или 60 одсто. (Мада, без сумње, јесте и то, будући да се напредњаци буквално стиде да кажу или признају како било где – а поготово, недајбоже, у Србији као целини – имају „само“ нпр. неких 42-45 одсто.)

И ту је сада гвинт. Наиме, СНС сада или мора признати да су за свега неколико месеци изгубили више од двадесет процената и неколико хиљада гласова – или, пак, рећи да ти јунски „избори“ (хмм) баш и нису били неки прави избори и не могу се узимати као неки нарочити и поуздани репер

Ипак, превасходни проблем са овим – по СНС – неочекивано скромним зајечарским резултатом јесте у томе што је пре само девет месеци на јунским парламентарним изборима листа Александар Вучић – за нашу децу“ у Зајечару освојила чак 61,72 одсто гласова – односно чак двадесетак процената и пар хиљада гласова више него у недељу. А када ту додамо још и четири посто мање за листу СПС/ЈС губитак владајуће коалиције је чак и већи. И ту је сада гвинт. Наиме, СНС сада или мора признати да су за свега неколико месеци изгубили више од двадесет процената и неколико хиљада гласова – или, пак, рећи да ти јунски „избори“ (хмм) баш и нису били неки прави избори и не могу се узимати као неки нарочити и поуздани репер.        

Неће то, разуме се, омести напредњаке у формирању власти – како показује, поред осталог, управо и зајечарски пример од пре четири године – они већину увек могу да намакну на овај или онај, више или мање „суптилан“ начин. Али је шамар пукао. И звони. 

А чинило се да ће то бити само још један у низу рутинских СНС тријумфа и „празника демократије“ у напредњачком стилу, какве, уосталом, већ годинама гледамо широм Србије, независно од тога о каквим изборима и ком рангу такмичења се ради. Од месне заједнице до општине, града, покрајине и републике, СНС-ова машинерија гази и сатире све што јој се нађе на путу. А оно што јој се баш испречи – или накнадно купи и апсорбује, или уништи, склони и уклони на неки други начин.

Тако је, уосталом, и Бошко Ничић, вишедеценијски контроверзни политички фактор у Зајечару и читавој источној Србији након последњих локалних избора на којима је успешно предводио широку опозициону (антинапредњачку) листу, преко ноћи обрнуо ћурак – и прешао у СНС. А пре тога је годинама одоловао и био један од најгласнијих и најжешћих критичара Александра Вучића, отприлике у рангу Александра Мартиновића или Небојше Бакареца – непосредно пре него што су напредњачки преумили и прогледали.

Врхунац тог Ничићевог отпора био је управо те 2017. када је на поновљеним локалним изборима узео 31,9 одсто гласова – један проценат више од листе „Александар Вучић – Брже, јаче боље“. У Зајечару је организовано велико народно весеље. Славило се и у Београду (и по твитеру). По опозиционим политичким салонима било је и уздаха у стилу „такав нам треба“. Скоро сви опозициони лидери и посланици учествовали су у Ничићевој кампањи, а неки присутвовали и поменутој прослави. А онда је – само пар дана касније – Бошко Ничић објавио да „зарад стабилности власти и просперитета Зајечара“ улази у коалицију са напредњацима. А касније је „колективно“ ушао и у СНС. Остало је историја. Односно отужни прилози за једну политичку биографију која је – чини се – у недељу увече неславно завршила своју дугу политичку одисеју.   

Да ли су и колико ови зајечарски резултати репрезентативни за Србију? У најкраћем: нису репрезентативни, али јесу индикативни. Мозда и зато што су, географски и историјски, родно место српских радикала и радикализма, Зајечар и источна Србија, традиционално, тј. од почетка обнове вишестраначја нису били превише скони радикалском сурогату званом СРС, па ни његовом напредњачком деривату. А географска, политичка и саобраћајна скрајнутост последњих деценија резултирала је да је Зајечар и у политичком смислу представља неку врсту „острва“, са доста аутохтоних и „ендемских“ политичких врста, рукаваца и изданака. Зато се зајечарски случај ипак не може аутоматски преписивати и екстраполирати. 

Иако је већина Србија за њега чула тек неки дан, доктор Ненад Ристовић је већ годинама присутан у зајечарској јавности. Угледни лекар, годинама високи функционер ЛДП-а, на прошлим локалним изборима (2017.) био је носилац заједничке листе ДС-а, СДС-а, ЛДП-а и Нове странке („Др Ненад Ристовић – победа за наш град“) која је на тим изборима била трећепласирана, са освојених 16,78 одсто гласова и 9 одборничких мандата. Тако да овај витални педесетогодишњак нипошто није „ново лице“ на зајечарској политичкој сцени, нити је његова групација баш сасвим ново, спонтано и самоникло грађанско удружење. А нешто слично се може рећи и за челнике листе „Можемо боље“, који су такође махом вишегодишњи политички радници – углавном у странкама демократско-грађанске провенијенције. 

Зајечар није баш добар пример нити потврда за оне који спас из актуелног политичког караказана очекују од политичких „анонимуса“ који се појављују ниоткуда и решавају ствари. Али јесте доказ да је мит о „апсолутној и деценијама неугрозивој снази СНС-а“ ипак само илузија – и брижљиво неговани мит. Који се, између осталог (заправо, највише) храни и одржава на немоћи и неслози опозиционих политичких фактора  

Другим речима, Зајечар није баш добар пример нити потврда за оне који спас из актуелног политичког караказана очекују од политичких „анонимуса“ који се појављују ниоткуда и решавају ствари. Али јесте доказ да је мит о „апсолутној и деценијама неугрозивој снази СНС-а“ ипак само илузија – и брижљиво неговани мит. Који се, између осталог (заправо, највише) храни и одржава на немоћи и неслози опозиционих политичких фактора.

Да ли и какву поуку опозиција може да извуче из овог зајечарског случаја?  И да ли је можда Зајечар пример и доказ како је бојкот избора (био) грешка? Не. Заправо, независно од овог помало неочекиваног резултата, и ови зајечарски избори – са свим неправилностима, притисцима, функционерском кампањом и „сигурним“ СНС гласовима – само су још једна потврда исправности одлуке највећег дела опозиције да на таквим изборима не треба учествовати. Не због тога што се чекају неки „идеални“ услови – каквих под СНС-ом, знамо, никада бити неће – већ зато што би учешће на ОВАКВИМ изборима какви су  само дало привид легитимности једној евидентно нелегитимној и ауторитарној политичкој гарнитури и пракси.   

Да ли се може рећи да је Зајечар „почетак краја“ СНС?  Не. Не може се рећи – поред осталог и због поменуте специфичности и особености зајечарске политичке сцене. Али се може закључити најмање толико да резултати прошлогодишњих парламентарних („корона“) избора нису и не могу бити никакав политички репер. И да махање бројкама од „шездесет плус“ када је реч о напредњачком рејтингу и снази (изузев у неким релативно малим и социо-економски и демографски декласираним срединама) није ништа друго до политичка и аналитичка манипулација – на самој граници безобразлука и лажи. 

Зато, у једном – и најважнијем смислу – Зајечар заиста јесте и треба да буде пример, поука и узор. Пре свега, као „живи“ доказ да СНС није непобедив, нити толико јак колико нам се, понекад, услед наше сопственој слабости, то чини и изгледа.