Судњи дан којег није било

Прошлонедељно бомбардовање Сирије од стране здружених снага САД, Велике Британије и Француске најављивано је као Армагедон, „коначни обрачун“ и  „судњи дан“, а у сваком случају – као дефинитивни почетак Трећег светског рата. А на крају је испало тек нешто између петарде и прскалице.

И добро је што је тако. Светска политика, ма колико срозана међувремену, још увек је малчице озбиљнија и сложенија ствар од црно-белих представа српских таблоида. Али није добро што, такорећи, из дана у дан на њих као да све више личи. Таквом стилу печат даје лично амерички председник Трамп, са својом неконвенционалном „твитер-дипломатијом“, али и готово сви водећи светски медији, укључујући и оне који су некада важили као еталон  професионализма и озбиљности.  

Но, колико год биле претеране и неумесне апокалиптичне најаве, исто толико би било погрешно сада све багателисати, опасност игнорисати и свести на „сензационализам“ и медијско лудило. (И ругати се „договореном“ рату који је трајао краће од кошаркашке утакмице или једног фудбалског полувремена.) На крају крајева, нема никаквог доказа, а још мање гаранције, да ће сценаристи и режисери овог последњег инцидента тек тако одустати од игре шибицама у препуној сиријској (и светској) барутани.     

Делује потпуно нелогично и чини се апсолутно бесмисленим да би Асад и регуларне сиријске снаге посезали за хемијским оружјем и провоцирали западну војну одмазду у тренутку када успешно приводе крају операције у Источној Гути

Искрено и објективно гледано, ма колико да је одвајкада тачно да је „истина увек прва жртва рата“ (а то поготово важи у модерно време, у ком су пропаганда и медији постали важно ратно поприште и оружје по значају тик иза оног нуклеарног), делује потпуно нелогично и чини се апсолутно бесмисленим да би Асад и регуларне сиријске снаге посезали за хемијским оружјем и провоцирали западну војну одмазду у тренутку када успешно приводе крају операције у Источној Гути. Већ сам тај тајминг требало је да буде довољан да се вести о Асадовом „покољу у Думи“ узму са великом резервом. А поготово када су још свима у свести довољно свежа сећања на осведочене и доказане манипулације Тонија Блера и америчке администрације у вези са ирачким „оружјем за масовно уништавање“, које су коалицији на челу са САД послужиле као окидач за инвазију Ирака. (При чему бисмо ми Срби ту могли придодати још сличних примера, од Маркала до Рачка, из сопственог искуства са „сивим“ операцијама и тимовима међународних посматрача и истражитеља.)

Нажалост, не рачунајући неколико часних изузетака који се могу набројати на прсте једне руке, западни медији и експерти (барем они који су уопште добили прилику да се на великим медијима појаве) пали су на испиту логике, савести и здравог разума.

Када се – под више него провидним изговором, у који у суштини више не верују чак ни они који тај изговор потежу – незаконито и без одобрења Савета безбедности бомбардује једна земља, Србија не може да „нема став“. И срамота је да га нема

Домаће реакције на бомбардовање Сирије биле су такође прилично жалосне и неадекватне. При чему се нису прославили ни власт, ни опозиција, а ни „критичка јавност“ по друштвеним мрежама. Ипак, већ због значаја функције са које је изречена, издваја се Вучићева изјава о томе како је „Србија је мала земља која не треба да се меша у игру великих сила“. А још је жалоснији био покушај да се та опортунистичка реакција представи као особити знак „политичке мудрости“. Хоћу рећи, став: „Ми смо јадни и мали, треба да ћутимо и гледамо своја посла, и да се не мешамо у послове великих“ можда и може бити донекле разумљив, па чак и оправдан, у појединим ситуацијама. Али никако не може и не би смео бити став Србије у овом конкретном случају.

Када се – под више него провидним изговором, у који у суштини више не верују чак ни они који тај изговор потежу – незаконито и без одобрења Савета безбедности бомбардује једна земља, Србија не може да „нема став“. И срамота је да га нема.

То не значи да морамо у свакој чорби бити мирођија. Напротив. Али напросто постоје ситуације у којима је нечасно и неморално бити „неутралан“. Односно, у којима је тзв. „неутралност“ гора од оног пилатовског „прања руку“ и у суштини се своди на подршку агресору. „Ех, као да би наша осуда нешто променила?!“ Не би. Али то вам је као и у оној причи о голубу који са пар капи воде у кљуну покушава да гаси шумски пожар. А на питање другог зашто то чини када нема шансе да би тих његових пар капи могло нешто променити, одговара: „Можда га не могу угасити, али хоћу да се зна на којој сам био страни“.

Бесправно бомбардовање Сирије је била управо једна таква ситуација када је било важно рећи да смо на страни истине, правде и принципа међународног права. И то чак потпуно независно од „европског пута“ и геополитичког сврставања између „истока“ и „запада“.  Штавише, готово сам сигуран да нам такав принципијелан и искрен став не би могли превише замерити чак ни западни политички фактори. Можда би нас због тога чак и за нијансу више ценили. А, поштено говорећи, не верују нам и овако и онако. 

Али, наравно да је илузорно очекивати да ће овде тако нешто (значај, па и, на дужи рок, исплативост политике усправног хода и очувања националних интереса) схватити и применити на примеру Сирије, они који то нису могли или смели да схвате и примене на случају Косова и Метохије.    

(народни посланик и уредник НСПМ)