уторак, 12. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > „Веселе тридесете“ и бламажа демократије
Колумне Ђорђа Вукадиновића

„Веселе тридесете“ и бламажа демократије

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 17. октобар 2013.

Одмах да се разумемо. Чак је и ДСС својевремено – додуше, ојачан Вељином „капиталном“ логистиком – док је био на власти, мање-више редовно побеђивао на локалним изборима који су се, различитим поводима, одржавали или понављали широм Србије. А поготово је то било правило када су на власти биле „тврђе“ властодржачке гарнитуре. 

То је, узгред речено, једна од наших политичких специфичности, која доста говори како о карактеру овдашњих власти, тако донекле и о менталитету народа – а највише о природи наших демократских установа. Јер, у западном свету, који, дабоме, не треба идеализовати, али у којем како-тако, макар за унутрашњу употребу, ипак функционишу неке непристрасне државне институције и тзв. изборна демократија“, ти међу-избори обично служе да се властима пошаље критичка порука, да се опомену због лошег рада или казне због неиспуњених обећања. Зато тамошње власти на њима углавном лоше пролазе – за разлику од Србије, где све пршти од тријумфа владајућих опција.        

Рекох, то говори доста о гласачима који „из принципа“ воле да гласају за актуелне победнике, односно, за онога ко „држи влас’у Београд“, баш као што ће га, исто тако „принципијелно“, развући по блату и неумерено пљувати онда када са власти падне. Али говори највише о политичком поретку у којем се подразумева, а и искуствено је безброј пута потврђено, да је за неки град или село неупоредиво боље да на власти има оне исте које су на власти и „тамо горе“.

Дакле, у Србији власт углавном увек добро пролази на изборима – и то није спорно. А посебно добро пролази на оним изолованим и појединачним, на локалу, када се на то место концентрише државна логистика, крену грађевинске машине, почну да дефилују министри и државни секретари, стану да се полажу „камени темељци“, пљуште инвестиције и отварају виртуелна радна места. То је прилично ружно, провидно и, у основи, обесмишљава саму идеју демократије, избора и локалне самоуправе. Али оно што је посебно (такорећи „екстра“)  спорно, или би барем морало спорно да буде, јесте оно што се последњих месеци дешава на локалу, од Србобрана и Врбаса до Земуна и Зајечара. Оно што сви виде, али пред чим и надлежне институције и разни „цесиди“, критички интелектуалци, медији и аналитичари масовно затварају очи и окрећу главу – или, још горе, покушавају да минимализују изјавама  како је „све у реду“, како је у друштву, мање-више, све нормално и како избори у граду XYZ „протичу регуларно, уз мање неправилности“ .

А та „регуларност“ и „нормалност“ обично укључује вишенедељну окупацију места од стране кратко подшишаних „активиста“ у црним џиповима са БГ таблицама, који данима претећи крстаре улицама таргетираног града или села и са бирачким списковима у рукама иду од куће до куће заскачући збуњене домаћине питањем: „Је ли да и ви подржавате борбу Александра Вучића против корупције и да ћете гласати за њега?“ А онда на дан избора још једном сврате да укућане љубазно подсете на дато обећање и, уз пут, да се ови не би морали мучити, превезу их до биралишта да испуне своју грађанску и демократску дужност.

У опседнутом месту данима пред изборе влада атмосфера ванредног стања, која подразумева континуирани психички притисак на бираче, а неретко и физичке претње и нападе на активисте противничких политичких странака. Укључујући, према потреби, привођење и „васпитне шамаре“ за оне који сувише озбиљно схвате свој опозициони посао. (Или можда неко верује да је активиста ДС-а добровољно сео у напредњачка кола и дошао у просторије СНС-а у Врбасу да му тамо објасне правила изборне ћутње?!) А изборне комисије на крају региструју само „мање неправилности“ – или чак ни то. И све се заврши по принципу „појео вук магарца“, са  неколико јалових приговора и циничном досетком да „ко губи, има право да се љути“.  

 И, опет, да подсетимо – није све то почело са Вучићем и СНС-ом. Сећам се „кризних штабова“. Сећам се бахатости Чеде Јовановића, Бебе Поповића и Горана Весића (узгред, у последњим кампањама СНС-а као да се препознаје траг „креативног рукописа“ ове друге двојице). Сећам се неукусних балона и весеља приликом сахране Милошевића. Сећам се неумерене хајке против „повратка у деведесете“ кад год би се радикали приближили власти. Сећам се таласа „прекомпоновања“ локалних самоуправа након Дачићевог „демократског преокрета“ 2008. Сећам се такође еуфоричних и тупавих кампања за „европске Оџаке“. Другим речима, много од овог „цвећа зла“ које се данас ваља по српским паланкама, медијима и таблоидима посејано је и обилато заливано током претходних година и деценија. То треба имати на уму ради истине – али никако оправдања за оне који данас настављају и још радикализују управо оне најгоре и најаутократскије тенденције својих ДОС-овских и СПС-овских претходника.

И раније су се, ту и тамо, нарочито по појединим ромским насељима, гласови спонзорисали неким „хуманитарним“, „хигијенским“ и „прехрамбеним“ пакетима. Али никада се, као у последње време, гласови нису тако масовно, тако јавно и тако брутално куповали и никада цена није била виша. Такође, никада, чак ни у време Тита и Милошевића, а о Ђинђићу, Коштуници и Тадићу да и не говоримо, један човек није на овакав начин покушавао да одлучује о свему, није толико доминирао медијима и није тако јавно претио политичким противницима. И још се, да иронија буде већа, поврх свега непрестано жалио на неку неправду и неравноправан третман.

Сигурно да се многи често и лажно представљају као „Вучићеви изасланици“ и крију иза његове широке сенке. Али онда је он дужан да се од тога огради и дистанцира, а не да ту атмосферу потхрањује и да се хвали рејтинзима и изборним резултатима које  му, комбинацијом медијске пресије, страха и уцене, обезбеђују набилдовани страначки „специјалци“, са службеним легитимацијама и криминалним досијеима.

Можда грешим, не познајем човека, али признајем да ми, као двоструки политички пребег, прво, од Тадића и ДС, а сада и од СНС, Владимир Цвијан делује прилично антипатично и непоуздано. Али какав год био, он има право да се виђа са ким хоће и није јасно ко је то и на основу чега – осим ако није под неком званичном истрагом – пратио народног посланика и члана председништва владајуће странке и ко је то утврдио да је овај „променио четири аутомобила“ да би дошао на састанак са Мирославом Мишковићем (и тамо, ваљда, ковао заверу против лидера СНС-а). Ако тако прате, уходе и контролишу своје, чему се онда тек остали и обични смртници могу надати? И да ли и за Мирослава Мишковића, уз све његове стварне или набеђене грехе, важи елементарно правило да је „невин све док се не докаже супротно“? Или је можда Мишковић лични затвореник „пр(а)вог (пот)председника владе“, унапред пресуђени талац и чувар његовог рејтинга, о којем нико не сме ни да помисли да каже нешто позитивно, или макар неутрално, јер ће одмах бити медијски растргнут као „корумпирани скот“ и део „злочиначког удружења“?

И зато сви ћуте – јер, забога, „то су тајкуни“. „То су лопови“. „То су жути“, („црвени“, „црни“...). „Не би ни они жалили нас“. „Ма, све је то исто“. „Ма, то је само локал“.„Имам(о) важнија посла“,. „Није то моја ствар“. Сви имају неки, бољи или гори изговор да ништа не чине, него ћуте и гледају да се не замере (јер „сила бога не моли“). Док мечка не заигра у њиховом сопственом дворишту. А онда обично буде касно.

Све у свему, да закључим прогнозом за коју, плашим се, има више него довољно основа, али за коју се најискреније надам да се на крају ипак неће остварити. Насупрот стално и до бесмисла распириваном страху од „повратка у деведесете“, рекао бих да данашња Србија – а можда и читав свет – убрзано клизи ка „лудим тридесетим“ годинама прошлог века. И не заборавимо да је и тада, барем на почетку, све деловало као нека неозбиљна политичка фарса и шала.        

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер