петак, 30. септембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Више нас деле него што смо подељени
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Више нас деле него што смо подељени

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 01. септембар 2022.

Много пута сам на овим страницама упозоравао и подсећао Александра Вучића на причу о вуку и чобанчету, односно, баби која је непрестано дизала село на узбуну вичући: „Вук, вук“. И говорио сам да ће, пре или касније, доћи дан када му се више неће веровати – чак ни онда када говори истину. И бојим се да је сада већ веома близу управо тога. Вруће речи и деценијске апокалиптичне најаве погибељи, атентата, економске катастрофе, рата, погрома и разних „олуја“ по медијима и ванредним конференцијама за штампу довеле су до тога да се данас због тих најава слабо ко потреса – чак и међу његовим присталицама. И није толико реч о томе да му не верују, колико су напросто огуглали.

Сејање свеопште сумње у сваку и свачију реч и дисквалификовање сваког јавног делатника понекад може бити згодно да се у атмосфери апатије добију неки избори, али је погубно за друштво у условима великих искушења

 Додуше, не верују ни опозицији, у целини и деловима, али и то би, заправо, пре требао бити додатни разлог за бригу, а не радост и утеха. Сејање свеопште сумње у сваку и свачију реч и дисквалификовање сваког јавног делатника понекад може бити згодно да се у атмосфери апатије добију неки избори, али је погубно за друштво у условима великих искушења. Земља и народ у којима нема никаквог ауторитета, ни личног ни инситуционалног, осуђени су на аномију, из које се онда лако прелази у хаос и рат свих против свих.

Елем, нема сумње да Вучић и његови сарадници у великој мери – а медији изразито и, такорећи, апсолутно – воле да претерују и преувеличавају ствари. Но, колико год бих можда волео да могу рећи како се и овај пут ради о само још једном „режимском спину“ и преувеличавању – не могу, јер то не би била цела, а можда чак ни пола истине. Наравно, немам дилеме да ће, као и све друго, власт и то покушати некако да искористи и окрене у своју корист – али, нажалост, нема сумње ни да су скоро све ствари које се тичу спољнополитичке ситуације, са посебним акцентом на рат у Украјини, као и опасности по питању Косова и Метохије које се помињу последњих месеци, више-мање тачне. А можда чак и горе него што председник говори у својим многобројним ТВ наступима.

Дакле, не ради се о уобичајеном пренемагању и кукњави како би се истакле муке са којима се ОН суочава и које мора да решава – зарад свих нас. Односно, рекох, има и тога, разуме се. Али има и реалних, стварних и тешко решивих политичких и економских искушења, која на све нас драматично утичу, а на која ми, појединачно и колективно (укључујући и Њега), немамо практично никаквог утицаја. Закључно са овом ескалацијом кризе око таблица, документата и, уопште, Куртијевог „реципроцитета“ на Косову и Метохији.

Наравно да бих са много разлога могао подсећати на то да сам и са овог места, а такође и председнику очи у очи у полупразној скупштини, говорио да ће се управо то догодити и да се Бриселским споразумима одричемо свих преосталих инситуционалних полуга и ресурса за утицај на ситуацију на КиМ. Али, искрено, слаба вајда од тог подсећања и наших политичких размирица сад када је ђаво дошао по своје.

Моја маленкост и НСПМ су претходних месеци „узнемирили јавност“, или боље рећи, узбуркали политичку и медијску жабокречину објавом резултата истраживања јавног мњења који су говорили да се чак 82,2 одсто пунолетних грађана Србије противи евентуалном увођењу санкција Русији, да је 85 одсто против признања косовске независности у замену за чланство у ЕУ, и да се 87,2 одсто противи евентуалном чланству Србије у НАТО.

Никада нисам био уверенији у тачност налаза и никада нисмо због неког налаза били више нападани. Уосталом, те бројке су биле толико високе и убедљиве, да ту проценат-два реално ништа не мења у суштини. При томе, у међувремену су до истих или сличних бројки дошли и сви други који су радили истраживања. А не сумњам – тачније, ЗНАМ – да су сличан налаз имали у рукама и у једној америчкој организацији која такође повремено сондира јавно мњење по Србији и региону. Утолико пре се чудим зашто су, знајући све наведено, из амбасада уопште толико инсистирали на „придруживању“ санкцијама Русији. А још више се чудим зашто наша власт те бројке није више и храбрије истицала, него се неретко чинило као да се тог налаза стиди пред својим евро-атлантским „партнерима“.

 

 Апсолутна већина грађана Србије, практично консензуално, противи се  косовској независности, чланству у НАТО и увођењу санкција Русији. (За геј-параду овај пут нисмо питали, али је такође више него јасно шта би и какав био одговор.)

И ту долазимо до закључка, односно констатације која је чак и више од самих бројки узнемирила наше професионалне еврофиле и натоиде. Нису њих толико погодиле саме бројке (иако им се сигурно не допадају) колико мој закључак да Србија, заправо, бар када су неке темељне ствари у питању, уопште није тако „подељено друштво“ као што нам се нам се понекад чини и као што нас медији и политичари непрестано убеђују. И то је оно што неке споља и изнутра највише нервира и брине. Апсолутна већина грађана Србије, практично консензуално, противи се  косовској независности, чланству у НАТО и увођењу санкција Русији. (За геј-параду овај пут нисмо питали, али је такође више него јасно шта би и какав био одговор.)

Дакле, свиђало се то некоме или не, ОВО је реално стање и реално расположење грађана Србије „на терену“. И свака влада која претендује на то да је иоле „демократска“ и „демократски изабрана“ би о том расположењу морала макар да води рачуна. А не да те налазе гура под тепих, да их скрива или – још горе – фалсификује. 

И шта ћемо сад?! Не знам. Знам да је објективно тешко и да чак и ако лека можда има, чаробног штапића сигурно нема. Знам да је неопходно сабрати све одговорне и државотворне снаге, без обзира са које стране позиционо опозиционог фронта се тренутно налазили. Знам да ће „Империја Залазећег Сунца“ све учинити да то сабирање не допусти, него да нас хронично држи у стању менталне окупације и неке врсте унутрашњег грађанског рата ниског интензитета. Знам да излаз из тог котла сазданог од лепих обећања, бруталне пропаганде, политичких прети и економских уцена није ни мало лак ни безболан.  

И знам – данас још и више него пре – да, упркос свим притисцима, Србија у овој ситуацији МОРА бити неутрална. Али стварно, а не само кобајаги, и из страха од одмазде или евентуалног народног незадовољства. Првенствено због себе, и доследности својој историској вертикали, а не због било кога или чега другог. И знам да свако ко покушава да нас механизмима уцене и силе приморава на политичку љубав, заправо, само гура на другу страну. Тим пре што су, да се не лажемо, колективне националне симпатије ионако већ увелико на тој („другој“) страни.

уредник НСПМ и бивши народни посланик

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер